Тодор Вулић: Наметање културе кривице: од комунизма до демократије

Српске тробојке испред Палате Србија у Београду (Фото: depositphotos.com)

Историја српског народа у 20. веку може се посматрати као низ драматичних ломова, али ретко који периоди показују тако запањујућу, готово математичку симетрију као што су то средина 1940-их и прелом 2000-их година. Распон од тачно пет и по деценија дели два историјска тренутка у којима је Србија доживела потпуни слом дотадашњег државног, економског и вредносног система. Овај процес није био плод унутрашње еволуције, већ директна последица екстерног геополитичког притиска, који је резултирао успостављањем специфичног психолошког феномена – институционализоване културе кривице.

Кроз ову културу, победничке елите су у оба периода користиле колективну кривицу као примарно оруђе за ментални инжењеринг и пацификацију српског националног отпора, приморавајући цео један народ на трајно самопорицање ради обећаног „раја на земљи”. Да би се разумели дубина и домети овог феномена, неопходно је сагледати комплетну упоредно-хронолошку матрицу догађаја који су до њега довели.

Војни притисак и терор

Ратна збивања из 1944. године описао је у својој аутобиографској књизи Успомене, доживљаји, сазнања професор Универзитета у Београду и велико име српске науке, академик Милутин Миланковић. Сећајући се бомбардовања Београда и Србије он пише:

Нема сумње, од свих људи које сам лично познавао, Богдан (Поповић – примедба аутора) је имао најосетљивијег смисла за све лепоте песништва, па и сликарства и музике. Провео је свој век уживајући у њима […]. При тим нашим састанцима, било је то почетком априла 1944, дође реч и на ову тему. Слушаоци радија начули су да су Енглези и Американци у Фођи, у јужној Италији, подигли и опремили велика узлетишта за своје бојне авионе. […] Говорило се […] да ће ускоро бомбардовати и нашу варош (Београд – примедба аутора).

Када то саопштих Богдану он одмахну руком и рече: ’Немогуће! Искључено! Као што знате, Први светски рат провео сам у Енглеској и упознао њен џентлменски народ! Сваки Енглез зна добро да смо ускочили у овај рат да останемо верни нашим савезницима из Првог светског рата. Може ли се и замислити да ће Енглеска напасти на свог до гроба верног пријатеља обореног надмоћним непријатељем и раскрвављеног стотинама рана? Та зар енглески листови, кад, ево већ три године, жигошу зверске нападе Немаца на незаштићене вароши, не спомињу поред Варшаве и Амстердама и Београд. Зар се може замислити да ће (Енглези – примедба аутора) учинити својим пријатељима оно што Немци учинише својим противницима? Јавно мишљење Енглеске, које бди над чашћу своје нације неће дозволити да она буде упрљана таквим нечовечним делом.’

Две недеље доцније догодило се оно што је Богдан сматрао немогућим. Било је то 16. априла 1944. године, на први дан нашег Ускрса, у подне, баш када су сви житељи Београда седали за трпезе да прославе тај празник васкрсења. У том часу запишташе сирене, а англоамерички авиони сручише своје разорне бомбе на унутрашње квартове Београда и разорише, као да су од картона, целе редове кућа.

Побијени становници тих кућа остадоше мртви, одељени једни од других рушевинама међуспратних таваница. Ти ваздушни напади поновише се и наредних дана, а становници Београда разбегоше се по околини вароши. Ја пођох са својом породицом у Пожаревац. Ту проведосмо три месеца. Истина, сваког дана прелетале су преко нас стотине англоамеричких авиона […]. Али једног дана, било је то 18. маја, претрнусмо од страха када приметисмо како се један њихов одред одвојио и пошао на запад, право ка Београду. После четврт сата начусмо потмуло брујање, а прозорска окна наше кућице подрхтаваше од тога. Не беше сумње: Београд је поново био бомбардован.

Убрзо дознадосмо да су, овога пута, његови спољни квартови били жртва тога напада. То су били још једино пуно, штавише препуно, насељени делови града и зато је тај напад имао великог успеха, не у погледу разарања материјалних добара, већ у уништавању људских живота. (Миланковић, 1988: 395–397).

Међутим, све се то поновило и 1999. године. Ваздушни терор се вратио у свом најмрачнијем издању.

Упоредна хронологија 1944-1999. године

1944. – Користећи базе у Италији, америчка и британска авијација брутално бомбардују Београд и Србију, превасходно убијајући цивиле и разарајући цивилну инфраструктуру.
1999. – Користећи базе у Италији, америчка и НАТО авијација брутално бомбардују Београд и Србију, превасходно убијајући цивиле и разарајући цивилну инфраструктуру.

Инсталирање и спонзорисање политичке алтернативе:

1944. – Американци и Британци пружају политичку, материјалну и пропагандну помоћ побуњеној комунистичкој опозицији у Југославији (и Србији), доприносећи њеном скором тријумфу.
1999. – Американци и Европска унија пружају политичку, материјалну и пропагандну помоћ либерално-демократској опозицији у Србији, доприносећи њеном скором тријумфу.

Инструментализација регионалних сепаратизама:
1944. – Пету колону и побуну немачких савезника Албанаца, после ослобођења Косова и Метохије од немачке окупације, савезници индиректно амортизују у корист новог поретка.
1999. – Оружана побуна америчких и НАТО савезника Албанаца прераста у званичну НАТО окупацију Косова и Метохије. (У оквиру међународних трупа, на простор јужне српске покрајине враћају се и бивши окупатори из Другог светског рата – Немци и Италијани).

Тријумф револуције и преузимање апарата моћи:
1945. – Комунистичка револуција тријумфује и комунисти дефинитивно преузимају власт у Југославији (и Србији).
2000. – Либерално-демократска револуција тријумфује и демолиберали преузимају власт у СР Југославији (и Србији).

Уклањање шефова држава:

1945. – Свргнут је и развлашћен краљ Петар II Карађорђевић. Због трајне забране повратка у отаџбину, српски монарх остатак живота проводи у егзилу у иностранству, где је и умро.
2000. – Свргнут је и развлашћен председник Слободан Милошевић. Након хапшења и противправног изручења, остатак живота проводи у иностранству, у притвору Хашког трибунала, где је под неразјашњеним околностима и умро.

Структуралне последице

После почетног успостављања власти, оба револуционарна режима су применила готово идентичне шаблоне унутрашњег преуређења друштва, разарајући институционални континуитет српске државе.

Државно-правни ломови и распарчавање територије:

Крајем 1945, руши се Краљевина Југославија и проглашава Федеративна Народна Република Југославија. Србија губи своју предратну административну структуру, њене историјске границе се сужавају, а државност јој се унутар федерације релативизује стварањем две аутономне покрајине.

После 2000, руши се Савезна Република Југославија. Под притиском Запада и кроз Београдски споразум, СРЈ се укида и трансформише у лабаву Државну заједницу Србија и Црна Гора. Ова уставно-правна импровизација служила је као прелазна фаза до коначног распада заједничке државе 2006. године и каснијег једностраног проглашења независности Косова.

Директна идеолошка агресија на колективно биће:

Под комунистима су бољшевизацију Југославије и Србије пратили бруталан обрачун с традиционалним вредностима, материјална беда најширих народних слојева, идеологизација свих друштвених сфера, индоктринација омладине кроз реформисано школство, гушење националног осећања и развијање стида због припадности српском народу. Политичка и интелектуална елита се, уз ретке изузетке, масовно ставила у службу новог режима.

Под либералним демократама, „европеизацију“ Србије прате исти процеси: агресиван обрачун с традиционалним вредностима, економско девастирање већине грађана, свеприсутна идеологизација кроз медије и НВО сектор, индоктринација младих кроз Болоњски систем и реформисане уџбенике, те усађивање аутошовинизма. Савремена интелектуална елита готово без отпора заузима апологетску позицију према западним центрима моћи.

Прерасподела материјалног богатства:

Пoд комунистима се насилно мења власничка структура над средствима за производњу кроз процес национализације и конфискације. Приватна својина се одузима од предратних грађанских власника, а радничка класа само номинално и формално постаје њен титулар, док стварну контролу преузима партијска бирократија.

Под либералним демократама се поново насилно мења власничка структура кроз процес неолибералне приватизације. Друштвена и државна својина, коју су генерације стварале, предаје се у руке ратним профитерима, криминогеним структурама и страним компанијама. Радничка класа бива потпуно обесправљена и изложена најсуровијој глобалистичкој експлоатацији.

Правосудни спектакли:

Под комунистима се организују велики јавни судски спектакли против политичких и војних вођа антикомунистичке борбе. Ове правосудне фарсе немају за циљ утврђивање истине, већ служе као идеолошки театар за легитимизацију новог режима, криминализацију целокупног предратног поретка и сламање сваког потенцијалног отпора унутар српског националног бића.

Под либералним демократама, организује се безусловна сарадња са судом у Хагу, а суђења тог суда представљају верну вербалну и структурну реплику послератних комунистичких судских спектакала. Овога пута, на оптуженичку клупу се изводе српске политичке и војне вође које су се супротставиле ширењу либерално-демократске Империје. Ови глобални телевизијски процеси служе да оправдају НАТО агресију, ревидирају историју сукоба на Балкану и унапред осуде целу једну државну политику.

Ревизија историје и деструкција националних симбола:

Под комунистима се врши радикалан историјски рез и мењају се државни симболи – традиционална српска тробојка и грб се укидају, а уводи се комунистичка петокрака. Традиционални празници, славе и историјске личности се забрањују или маргинализују, док се целокупна историја пре 1941. године ревидира и приказује искључиво кроз идеолошку догму о „великосрпској хегемонији” и експлоатацији других народа.

Под либералним демократама наступа нови, перфиднији талас историјског ревизионизма, док уџбеници и званични наративи редефинишу новију историју. Одбрана српских етничких простора током деведесетих година проглашава се за „ратну авантуру”, „националистичку лудост” и „митоманију”, док се у јавном простору фаворизује искључиво култура самопорицања и једностране ратне кривице.

Култура кривице

Све наведене хронолошке и структуралне паралеле свој коначни, најразорнији израз проналазе у култури кривице. Овај феномен деловао је асиметрично и селективно у оба периода, са циљем да се избрише историјска свест српског колектива. У комунистичкој парадигми, Србима је наметнута догма о „великосрпској хегемонији” као главном кривцу за пропаст прве заједничке државе и потоњи међунационални покољ.

На бази те кривице конструисана је максима „Слаба Србија, јака Југославија”, где су српске границе сакаћене стварањем аутономних покрајина, док је српском народу усађиван комплекс дужности да стално попушта пред захтевима других како не би нарушио вештачко „братство и јединство”. Сваки легитиман покушај заштите српског културног и географског простора унапред је жигосан као шовинизам.

У неолибералној парадигми након 2000. године, иста матрица се појављује под именом „суочавање с прошлошћу” и „колективна одговорност” за ратове и распад СФРЈ. Србија је проглашена за дежурног кривца Балкана, од које се перманентно захтевају извињења, моралне катарзе и територијални уступци. Као што је некада српски сељак морао да крије да слави крсну славу да не би био проглашен за „класног непријатеља”, тако је постпетооктобарски грађанин приморан да крије свој национални понос како не би био означен као „ретроградна, ратнохушкачка снага” која кочи европске интеграције.

Биолошки континуитет идеолошких џелата

Највећи апсурд и уједно кључ опстанка ове културе кривице лежи у унутрашњим актерима који је спроводе. Анализа јасно показује да између 1945. и 2000. године не постоји дисконтинуитет елите, већ напротив – фасцинантан биолошки континуитет остварен кроз концепт који социологија препознаје као репродукцију елита кроз конверзију моћи и капитала.

Тај концепт објашњава како припадници владајуће класе задржавају своје привилегије и преносе их на наредне генерације тако што један облик моћи или богатства трансформишу у други. Када су 1945. године комунисти освојили власт, настала је класа „црвене буржоазије“ коју је чинила комунистичка врхушка. Синови те „црвене буржоазије” су током седамдесетих и осамдесетих година уживали у привилегијама система, школовали се на Западу и водили државне институције.

После слома Берлинског зида и догађаја из 2000. године, ти исти партијски синови и унуци су извршили нову, подједнако радикалну конверзију.

Схвативши да старе партијске књижице губе вредност, они су свој социјални капитал (везе у безбедносним структурама и инсајдерске информације) преточили у нове форме моћи. Један део породичних наследника је ушао у НВО сектор и постао борбено крило западног либерализма, док је други део, кроз дивљу приватизацију – државни капитал који су њихови очеви отели 1945. године – преточио у сопствене приватне компаније и постао прва генерација тајкуна.

Методологија деловања ових конвертита остала је потпуно бољшевичка: ватрени догматизам, искључивост и агресивни прогон неистомишљеника. Истим жаром којим су њихови очеви 1945. године српског домаћина слали у комунистичке робијашнице под оптужбом за „реакцију”, њихови синови данас са медијских пиједестала сваког српског родољуба проглашавају за „фашисту” и „екстремисту”.

Идеолошка анатомија покоравања

Сагледане у контексту овог историјског огледала, комунистичка и либерално-демократска идеологија губе свој теоријски илузионизам и огољују се као оперативни софтвери. Иако су у уџбеницима представљене као дијаметрално супротне – једна која слави колективизам и класну правду, и друга која пропагира индивидуализам и слободно тржиште – у пракси на српском простору обе показују јединствену функционалну анатомију.

Прво, обе идеологије деле идентичну тоталитарну матрицу и месијански комплекс. Обе обећавају утопијски „рај на земљи” у име којег је дозвољено и пожељно згазити стварност, идентитет и традицију једног народа. Методологија искључивости је непромењена: јучерашњи бољшевички прогон „класног непријатеља” данас је замењен демолибералном екскомуникацијом и жигосањем сваког дисидента као „ретроградне снаге” или „националисте”. Појам „политичке коректности” постао је ништа друго до модерни синоним за партијску линију.

Бољшевички прогон „класног непријатеља” данас је замењен демолибералном екскомуникацијом и жигосањем сваког дисидента као „ретроградне снаге” или „националисте”

Друго, обе матрице користе културу кривице као главно погонско гориво за дефанзиву колектива. Психолошки инжењеринг комунизма опстајао је на сталном усађивању срама због „великосрпске хегемоније”, док неолиберализам Империје живи од индустријализације греха о српској „ексклузивној одговорности” за распад заједничке државе и грађански рат.

Сврха је иста: народ који константно клечи и преиспитује своју историјску савест губи одбрамбени рефлекс и постаје неспособан да брани своје реалне границе, ресурсе и суверенитет.

Треће, обе идеологије деградирају правосуђе и економију у механизме класног и друштвеног покоравања. Комунистичка национализација и неолиберална дивља приватизација резултирале су истим исходом за обичног човека – губитком економске сигурности и стварањем обесправљене масе која је, заузета голом егзистенцијом, неспособна за политички отпор. Истовремено, правосудни театри – од послератних преких судова до Хашког трибунала – функционишу по истим револуционарним законима победника, где се унапред скројене политичке пресуде претварају у телевизијски спектакл ради моралне кастрације и деградације поражених.

Закључак

Култура кривице није спонтани израз унутрашње савести једног друштва, већ софистицирано геополитичко оруђе конструисано за трајно држање једног народа у стању моралне и политичке инфериорности. Упоредна хронологија 1944/1945–1999/2000. недвосмислено показује да без обзира на прокламоване идеолошке разлике између комуниста и либералних демократа, методе које они користе остају исте.

Мењају се само кулисе: петокраку замењује застава Европске уније, промена имена државе користи се за њено урушавање, ревизија историје замењује револуционарну цензуру, а правосудне фарсе из 1945. пресликавају се у Хагу ради коначног жигосања оних који су се супротставили Империји.

Ових дана, поводом сахране генерала, били смо сведоци како на сваки знак довођења у сумњу црно-беле хашке слике ратова деведесетих, хистерично реагују домаћи НВО јуришници и политичка јавност из непосредног окружења; наравно, уз неизоставно учешће политичара и мејнстрим медија на Западу. Криминализација српске историје мора остати вечна, да би и ропство страном фактору било вечно. Суштинско разумевање позадине овог феномена једини је начин да српски народ одбаци наметнути комплекс кривице и поново успостави свој суверени идентитетски и историјски континуитет. Ко зна, можда и то доживимо.

Тодор Вулић је публициста и аутор књиге „Историја која се понавља“. Ексклузивно за Нови Стандард.