Витомир Јовановић: Вукова реформа као историјска вододелница

Споменик Вуку Стефановићу Караџићу у Београду (Фото: Wikimedia Commons/Bascarevic/CC BY-SA 4.0)

Овај текст не жели да доведе у питање несумњив допринос Вука Караџића у прикупљању књижевне и фолклорне грађе, делимичну оправданост ортографске и фонетске реформе коју је преузео од Мркаља, нити чињеницу да је народни језик, узет за књижевни језички стандард, постао снажан интегративни фактор (иако се ово може на различите начине проблематизовати) – повезујући српско становништво разбацано између различитих царстава у један заједнички духовни и културни простор.

Око Вука Караџића се, до појаве Селимовићеве студије За и против Вука, изградио готово митолошки статус; његова слика је за време СФРЈ, поред Брозове, стајала у свакој школи. Вук је – верујем да би се већина читалаца са тим сложила – у најширем кругу људи постао нека врста наше „неупитности“ – а свака неупитност пре скрива оно у шта је непријатно погледати, него што указује на стварну немогућност питања.

Питање које се овде поставља je другачије и узима у обзир и млада историјска дешавања: да ли је и – ако јесте – у којој мери је процес реформе, диригован из Беча преко Јернеја Копитара, допринео постепеном слабљењу српског националног корпуса на Балкану – слабљењу које се делом одвијало кроз формирање нових нација друге вере које de facto говоре Вуковим српским језиком? Да ли је Вукова реформа представљала почетак “хрватизације” српског простора и народа која се, када се није могла дешавати кроз мирну асимилацију, претварала у геноцид и етничко чишћење?

Да ли би, да је реформа спроведена другачије – да је Вук био мање радикалан и склонији компромису са опонентима – српски народ можда сачувао додатни идентитетско-културни заштитни слој, способан да ублажи део тешкоћа са којима се суочавао током 20. века, па и данас?

Тадашња расправа, у којој су на једној страни учествовали Лукијан Мушицки, Милован Видаковић, Јован Хаџић, Јоаким Вујић, Сава Текелија и Јован Стерија Поповић, а на другој Вук и Ђуро Даничић – коме је, наводно, бискуп Штросмајер омогућио да несметано ради у Загребу на обликовању онога што ће касније бити названо српскохрватским језиком – била је толико жучна да тешко може бити реч само о језику. Реч је, чини се, била и о правцу даљег развоја Србије и њеном положају између истока и запада, Хабзбуршке монархије и Русије.

Текст се ослања пре свега на две књиге: (1) студију Меше Селимовића За и против Вука (1967), која опрезно демитологизује Вукову позицију и указује на његову склоност нечасним средствима у полемици – омаловажавању и вређању саговорника – а на коју се надовезују каснији радови Александра Белића и Миодрага Поповића; и (2) студију проф. Мирослава Јовановића Језик и друштвена историја: Против Вука (2002, реиздање Службеног гласника 2022).

Питање је колико је савремени просечни Србин свестан шта је Вуковом реформом изгубљено. „Человек“, који челом надмашује векове, постао је упрошћени сељачки неправилно изговорени „човек“, лишен дубљег значења корена; „јестество“ и „суштество“ постали су „биће“ и „бивство“ – више у духу немачког него српског језика; „благодејаније“ је постало „доброчинство“; „высокоумије“ уопште нема свој савремени пандан – реч за надменост ума коју смо изгубили. То су само неки примери „умнозрителних речи“ којима је Вуков језик, како ће касније бити показано, тако тужно оскудевао.

Историјски контекст

Мало ко данас, говорећи о Вуковој реформи, поставља питање одакле је уопште потекла језичка шароликост коју је он „решио“. Одговор не иде директно ка унутрашњем, органском развоју српске културе, него – барем делом – ка спољној, геополитичкој нужди.

Расправа Караџића и Видаковића о односу славеносрпског и српског језика почиње 1815, у тренутку кад руска армија улази у Париз, а пад Османског царства делује неминован – тада почиње стратешка трка за Балкан између две преостале силе, Русије и Хабзбуршке монархије. У том контексту треба посматрати и порекло самог тројезичја: око 1730. Срби су, поред српскословенског и народног, прихватили и трећи књижевни израз, рускословенски.

Тај језик, међутим, није настао из унутрашње потребе српске писмености, него је – како показује проф. Мирослав Јовановић – „увезен“ из Русије с циљем да створи противтежу аустријским политичким и верским притисцима на Србе у Подунављу. Оно што ће касније генерације памтити као „тројезичну забуну“ коју је требало разрешити, у свом извору је, дакле, било политички инструментализовано увожење туђег културног кода – не спонтани израз народног духа, него оруђе одбране од једне империје посредством ослонца на другу.

Ова динамика није била епизодна. Крајем 18. века, током терезијанско-јозефинских школских реформи (1770-1790), бечки двор је инсистирао на увођењу латинице у реформисане српске школе. Срби су, бранећи ћирилицу, прихватили компромисно решење Теодора Јанковића Миријевског – увођење „грађанског“, славеносрпског језика (мешавине рускословенског, нашег народног, а врло често и самог руског језика) у школску употребу. Тако је и славеносрпска триглосија, коју ће Вук касније прогласити мртвим наслеђем, у својој генези била производ надметања две царевине око културног утицаја на Србе – не природни ток унутрашњег језичког развоја, него компромис изнуђен спољним притиском.

У тренутку Вукове реформе постоје, дакле, три језика: славјански (србизирана варијанта рускословенског, у употреби при цркви), славеносрпски (мешавина рускословенског, руског и народног српског – језик којим је писао Доситеј) и чист народни српски којим су већински говорили неписмени људи. Природно је било очекивати да се кодификује управо славеносрпски, најбогатији од три израза, који је већ ушао у образовни систем монархије – уместо тога, победила је језички најмање софистицирана опција: народни језик, “говедарски”, како је то рекао сам Доситеј.

Увођење латиничног „ј“ уместо руског „ю“ и „я“, поређено с бугарском ортографијом, добро илуструје размере смањења руског утицаја које је Вук извршио. Људевит Гај у склопу илирског покрета одмах након Вукове реформе прави латиничну верзију азбуке. Заједно са Бодјанским, пријатељем Тараса Шевченка, креатора модерног украјинског језика, Гај и Вук чине део Копитаревог лингвистичког бечког круга.

И руски и бугарски су у истом раздобљу кренули путем народне језичке реформе, у духу романтичарске епохе – али су, за разлику од српског, у већој мери задржали елементе свог „елитизма“, пре свега апстрактне речи теолошког порекла, чувајући одређену диглосију која је делимично присутна и данас.

Истини за вољу, трагови те диглосије остали су и у српском језику, jer Вуков речник није могао да одговори на интелектуалне потребе – обогаћивање вокабулара текло је спонтано и после реформе. Сам Вук је, преводећи Нови завет, измислио 84 речи којих није било у његовом сопственом речнику. Поред ових речи, Меша Селимовић наводи низ апстрактних речи које је Вук изоставио, а без њих се данас не може замислити српски језик (нпр. “размотрити”, “наставити”, “деловати”, “разматрати”, “испитати”, “споменик”, “уставност”, “државност”, “друштвеност”, итд.).

Дучић о Вуковој реформи

О геополитичким последицама Вукове реформе најхрабрије проговара Јован Дучић – и то из Америке, након што је геноцид над Србима већ увелико почео – у књизи Верујем у Бога и српство. Један од ретроактивних закључака који се из тог текста може извести јесте да, уместо да тадашња, нужна језичка реформа повуче јасну границу према Западу – тамо где се некада простирала Војна крајина — и тако заштити српски народ од даљих западних утицаја, она је ту границу, напротив, додатно разводнила и разградила.

Уметност тумачења увек мора узети крајње исходе да би нешто успешно протумачила. Примени ли се то херменеутичко начело, испада да је бискуп Штросмајер, у оквиру католичке цркве, у потпуности сагледавао размере антагонизма између Европе и Русије, слутио у шта би тај сукоб могао да прерасте, те на време деловао – одсекавши парче руског културног простора који је укључивао скоро па целу Далмацију и присајединивши га латинском царству. Далмацију као простор у коме се српско име најраније јавља у деветом веку кроз списе Људевита Посавског.

Вукова реформа Хрватима, по Дучићевом суду, није донела осећај словенске солидарности, него им је послужила као оруђе асимилације – најпре језика, затим поезије, на крају и територије. То је, у суштини, био циљ Илирског покрета који је баштинио Вукову реформу; замеци стварања хрватске нације могу се тражити у асимилационим политикама Марије Терезије, а касније и у стварању српскохрватског штокавског стандарда западно од Дрине, кога је поставила управо Вукова реформа.

Штросмајеров „југославизам“, према Дучићу, никад није био покрет словенске солидарности са Србима, него политика Беча и Ватикана обучена у романтични национални идеализам. Програм Штросмајерове странке гласио је: „Сви Словени уједињени под Хабзбурзима и под Папом“ – интеграција у монархију, не ослобођење од ње. (Дучић реторички пита: зар је Штросмајер, царев лични пријатељ, могао радити на рушењу Аустрије?)

Штросмајерова странка заговарала је тријализам – равноправност Аустрије, Мађарске и Хрватске унутар монархије – што, по Дучићу, показује праву природу „југославизма“: не излазак из монархије, него хрватску афирмацију унутар ње. Као доказ, Дучић наводи да је Штросмајер 1883. јавно изјавио да су Срби главни непријатељи Хрвата, чиме се одрекао сопственог наводног југославизма (ову тврдњу нисам успео независно да потврдим, ван самог Дучићевог навода).

Дучић даље наводи да су Штросмајерови људи у Босни сакупљали српске народне песме и слали их Матици хрватској, која их је издала у дванаест књига као „Хрватске народне пјесме“ – што је поступак који назива „највећим и најружнијим плагијатом у европској литератури“. Чак је, тврди Дучић, и хрватски филолог Ватрослав Јагић, иначе склон Хрватима, писао да код епске народне поезије не би требало истицати хрватско име, jer су ти мотиви неоспорно српска творевина.

Исти Штросмајер подржавао је Вуков рад и помагао Ђуру Даничића у Загребу на изради речника, оног језика који ће касније бити назван српскохрватским; помагао је и браћи Миладинов да у Загребу објаве тада бугарске, данас македонске народне песме – након неуспешног покушаја да то учине у Петрограду, вероватно са прикривеном намером слабљења српског утицаја на простор Старе Србије. Занимљиво је, узгред, да је управо Копитар – отворени католик, близак бечком двору – брзо успео да Вука ожени девојком великог мираза и да му буде венчани кум у бечкој цркви Св. Рока.

Украјинско питање

Занимљив, мада недовољно истражен детаљ тиче се и Копитаровог места у ширем бечком славистичком кругу тога доба — управо у периоду када се, паралелно са стварањем српскохрватског, обликује и модерни украјински језик. Између 1837. и 1842. Копитар је одржавао пријатељске везе с Осипом Максимовичем Бодјанским, руско-украјинским славистом рођеним у Полтавској губернији и аутором раних збирки украјинске народне поезије (1833–1835); тај круг, поред Копитара и Бодјанског, чинили су и Вук Караџић, Људевит Гај, Вацлав Ганка и Павел Шафарик.

Бодјански је, независно од тог познанства, од 1844. одржавао пријатељске везе с Тарасом Шевченком, чији „Кобзар“ (1840) представља темељно дело модерне украјинске књижевности.

Овде је нужна методолошка ограда – доступни извори потврђују мрежу личних познанстава – Копитар-Бодјански-Шевченко – али не и то да је та мрежа обликовала сам ток украјинске језичке реформе, нити да је Шевченко био под непосредним утицајем бечког круга. Међутим, ово је довољна индикација која заслужује даље, темељно истраживање, пре свега кроз преписку и архивску грађу самог Бодјанског.

То је посебно занимљиво данас, у контексту савременог сукоба Украјине и Русије. Дугорочни план бечког двора – имајући у виду њихове претензије ка каснијем ширењу на југ, даља анкесије Босне – чине врло вероватно могућим да су планове асимилације пре тога припремали и кроз језик и културу.

Алтернативна визија реформе

Митрополит Стефан Стратимировић пише Доситеју Обрадовићу из Карловаца 29. јула 1805, поводом младог Соларића и његове књижице „Кључић“. Писмо је много више од личне преписке – прворазредни је документ у расправи о будућем српском књижевном језику, настао деценију и по пре Вукове реформе, а осветљава кључне проблеме са којима се тада суочавао српски народ.

Стратимировић истиче да прости Србин „другојаче говори“ у Срему, Банату, Бачкој и Горњој Мађарској, а „другојаче“ у Славонији, Лици, Далмацији, Босни и Србији – чиме директно поткопава касније Вуково полазиште: ако народни говор није јединствен, на који народни говор језик уопште треба ослонити?

Разликује, даље, две класе – свештенике, официре, учене, трговце, уметнике и занатлије с једне, просте земљораднике, кочијаше, слуге и говедаре с друге стране – и експлицитно каже да језик треба да следи прву, вишу класу, а не другу: управо супротно Вуковом начелу „пиши као народ говори“.

Наводи пример: Немци говоре „mir sind kwesen“, а пишу „wir sind gewesen“; Римљани говоре „paduli“, а пишу „paludi“ – јер сваки развијен књижевни језик легитимно се разликује од свакодневног говора, а то није мана, него знак зрелости. Треба, каже, писати „человек“ (задржавајући корен), иако прост народ изговара „човек“ – јер се из тог корена граде речи попут „человечество“ и „человекољубије“. Ово је директна одбрана етимолошког правописа наспрам каснијег Вуковог фонетског начела „пиши као што говориш“ (иако говориш неправилно).

На једном месту у писму Стратимировић пише: „Смејаће се разумни људи Италијанци и Французи и Немци и Руси, и власт и држава и сва средства имали, и толико стотина књига снисали, и једва на последок словаре добили. Није лагко словар начинити, а паче и оваковому растојанију сербскога народа, како он лежи.“

Чак су и велике, моћне нације – са свом влашћу, државом и средствима на располагању – писале стотине књига пре него што су добиле свој речник; разумни људи ће се, по Стратимировићу, смејати ономе ко очекује да Срби, без државе, без средстава, територијално разбацани, направе речник брзо и лако. Поред тога, оно што је најважније, Стратимировић сматра да је узимање славјаносрпског језика као основа за стандардизацију од кључне важности јер би нас руски елемент у њему културолошки чувао од опасности даљег унијаћења и стварање заједништва са католицима кроз језик.

Копитару и Вуку се, вероватно из разлога о којима овај текст поставља питање, ипак журило – реформа српског језика добила је епитете „рата“ и „битке“ (Јовановић, стр. 93), а полемика је садржала увреде које данас делују запањујуће: Видаковића и Хаџића, Вук је називао мајмунима и магарцима. Стратимировић је, насупрот томе, сматрао да је израда речника тежак, дуг и частан посао – чак и за нације у много повољнијем положају од „расутих Срба“ распршених између различитих царстава.

Лингвистичке замерке реформи

Две кључне лингвистичке замерке Вуковој реформи тичу се, прво, губитка етимолошког корена речи кроз начело „пиши као што говориш“ (при чему је сам говор неправилан, заснован на жаргону и сажимању, а не на семантици која укључује дубинску језичку логику), и друго, семантичког осиромашења – губитка и сужавања речника, пре свега немогућности научног и филозофског писања на простом народном језику којим су говорили тада неписмени људи.

Борис Унбегаун, кога Јовановић наводи, сажима суштину Вуковог подухвата тврдњом да је „српски књижевни језик, какав постоји данас, коначно формиран тек средином 19. века, после дугог периода колебања и трвења који је трајао читавих стотину година“ – период обележен борбом између црквенословенског и говорног српског. Ту заслугу тешко је оспорити: Вук јесте окончао вишевековни дисконтинуитет и вратио језику функционалну целовитост – фонетску реформу коју је практично креирао Сава Мркаљ, Вук је, захваљујући свом преко мере чврстом и бескрупулозном карактеру, успео да наметне.

Историја књижевног језика код Срба упоредива је с историјом преостала два православна словенска народа, руског и бугарског – код сва три се аутохтоно народно наречје, као књижевни језик, наметнуло над традиционалним црквенословенским. Разлика је, међутим, суштинска: „Руси и Бугари су се потрудили да сачувају традицију доделивши црквенословенским елементима угледно место […]; Срби су, међутим, били револуционарнији и тежили су да ове елементе уклоне што је темељније могуће.“

Одбацивањем славеносрпског слоја језика изгубила се веза с литургијском, научном и књижевном традицијом грађеном деценијама на старословенској основи – за критичаре, лингвистички и цивилизацијски прекид, не пука стилска промена. Тамо где су Руси и Бугари изабрали интеграцију и континуитет, Вукова реформа изабрала је радикални рез – не само од рускословенског као „увезеног“, политички мотивисаног слоја, него и од српскословенског, аутентичног наслеђа старе српске писмености IX–XVI века, које се у своме „посрбљеном“ виду чувало као језик цркве све до почетка 18. века.

Пред нама се, дакле, отвара сложенија слика него што дозвољава уврежени наратив о Вуку као ослободиоцу језика од „мртвог терета“. Тројезичје које је он затекао било је у знатној мери вештачка, политички наметнута конструкција – производ аустријско-руске утакмице, а не изворног српског културног стваралаштва, што не значи да у себи није имало те слојеве.

Венцловићево песништво које тада открива талентовани студент Милорад Павић, за Мешу представља тај заборављени слој језика који Вук није укључио у своју реформу. Начин на који је Вук разрешио језички сукоб – не селективним пречишћавањем и интеграцијом црквенословенског наслеђа, по узору на руски или бугарски пример, него готово потпуним уклањањем тог слоја – представљао је истовремено ослобођење и одсецање: раскид не само с „увезеним“ рускословенским утицајем, него и са сопственом, домаћом традицијом писане речи која је вековима носила функцију „језика вере и цивилизације“.

Орфелин, који је писао животопис Петра Великог, заувек је остао изузет из српске књижевне традиције – мало ко ће се, сусрeвши се с његовом поезијом у школској читанци, сетити да су Срби некада тако говорили. Али ни да Вуку не придамо моћи које нема, сам српски језик је изнад њега као и изнад било ког појединца: и Венцловићев језик, и Његошев (први пре реформе, други после ње) баштине слојеве славеносрпског утицаја присутне у нашем језику и данас – слојеве који му дају одређену слободу и унутрашњу логику, пре свега у творби „умнозрителних“ речи којима Вуков језик оскудева.

Класни сукоб

Реформа није представљала само јачање латинског и германског утицаја наспрам руског – представљала је и класни сукоб, процес разбаштињења тадашње српске елите: црквене, војне, интелектуалне и научне. Вук је тога био свестан кад је 1847. писао чланак „Више класе народа нашега“, на чудан начин омаловажавајући образовани слој српског друштва.

Осим што на непримерен начин залази у Доситејеве финансије, замерајући му високе приходе, Вук сматра да су најгори управо Доситејеви стихови посвећени руском цару (Селимовић, стр. 36). Тај чланак – реакција на предговор Соларића Доситејевој књизи Мезимац, посвећеној Карађорђевом сину Александру – по свему судећи представља и одјек Доситејевог сопственог епитета за Вуков језик, „говедарски“. Објављен је тек 1958, у оквиру издања Матице српске Критике и полемике, вероватно дуго склањан управо како не би подупирао постојеће поделе.

Колико се добро Вукова реформа уклапала у „социјалистичко братство и јединство“ СФРЈ, говори и Селимовићев приступ Сави Текелији као Вуковом опоненту, чију „болесну сујету“ аутор тумачи као израз „целе класне психологије, морала и преокупације“ материјалним богатством (стр. 29) – реч је, притом, о једном од највећих српских добротвора икада.

Селимовић наводи и да је Вук целу вишу класу осудио као „противнародну и реакционарну“ (стр. 29), што с историјске стране представља бесмислицу. Ипак, Селимовић – вешто, готово као да пише за нас данас, а не за тадашњу власт којој је, чини се, дуговао свој комунистички алиби да би књига уопште била објављена – преноси и Белићев увид (комунистички председник САНУ): да је још од 1780-их аустријска власт настојала да народни српски језик учини књижевним, слутећи у томе прикривену намеру јачања католичког утицаја међу Србима, и у Војној крајини и у јужној и централној Србији. Дакле, и Белић, много раније и у другачијем политичком тренутку, долази до закључка сличног Дучићевом.

Управо зато је митрополит Стратимировић настојао да народни језик задржи статус жаргона, а да славеносрпски – мешавина народног и руског црквенословенског – добије статус књижевног језика, чиме би се Србија заштитила од католичког утицаја који ће се касније ширити кроз стварање српскохрватског.

Ту битку Срби су, захваљујући Вуку, изгубили – приближивши се, корак по корак, католичкој цркви, и отворивши услове да се, под маском југословенства, изложе даљем западном утицају. Они Срби који под тим утицајем нису потпали у оквире нити били асимиловани од стране нове словенске државе под хабзбуршком контролом, доживели су, у 20. веку, геноцид и етничко чишћење.

Закључак

Исти вектори сила који су обликовали токове Вукове реформе – надметање Русије и Хабзбуршке монархије за утицај на балканском словенском простору – нису нестали протоком два века; само су променили лица и имена. Ти утицаји сами по себи нису нужно негативни, али то могу постати ако њима не управљамо свесно. Питање је да ли их данас добро препознајемо – или да ли их уопште препознајемо.

Централно питање овог текста јесте да ли се Вукова реформа, бирајући радикални рез уместо интеграције коју су у сличном тренутку изабрали Руси и Бугари, одрекла управо оног одбрамбеног, идентитетско-језичког-културног слоја какав је српском народу, суоченом с изазовима 20. века, можда највише требао.

Да ли се Вукова реформа одрекла управо оног одбрамбеног, идентитетско-језичког-културног слоја какав је српском народу, суоченом с изазовима 20. века, можда највише требао?

Овај антагонистички процес, у коме је језичка реформа само један од елемената, и даље траје – и вероватно ће тек ескалирати. Не могу, баш на овом месту, да се не сетим како је један српски премијер, сличног имена и презимена, путовао тајно, инкогнито, у купеу путничке класе, да би с Бугарима договорио савез који је довео до Балканског рата – можда најславнијег тренутка наше новије националне историје, о коме, не случајно, тако мало знамо.

Слично томе, остаје неистражена и тема плана кнеза Михаила за савез са Бугарском, непосредно пре атентата на њега – истраживање које је покренуо покојни Милорад Милинковић у свом филму о кнезу Михаилу („Што се боре мисли моје“).

Ограђујем се, ипак: реч је само о личној асоцијацији. Можда су ови процеси отишли толико далеко да се у њима може сагледати само неповрат који слути нестајање народа који је, кроз своју историју, готово увек стајао на оној часнијој страни. Како каже Данило Киш, чији је отац страдао у концентрационом логору: часније је бити жртва него прогонилац.

Витомир Јовановић је доктор психометрије и стручњак за податке из Београда. Ексклузивно за Нови Стандард.