ПРАВОСЛАВЉЕ И КЛАЈВ СТЕЈПЛЗ ЛУИС

БИОГРАФИЈА

Клајв Стејплс Луис (енгл. Clive Staples Lewis), звани Џек, био је један од најутицајнијих британских писаца, песника, научника и хришћанских апологета 20. века. Рођен је 29. новембра 1898. године у Белфасту, а преминуо је 22. новембра 1963. године у Оксфорду. Светску славу стекао је као аутор чувеног циклуса романа за децу „Летописи Нарније”, али и по својим теолошким и филозофским делима.

Луис је рођен у Ирској у породици Алберта Џејмса Луиса и Флоре Августе Хамилтон. Као дете, након трагичне смрти мајке, послат је на школовање у Енглеску. Рано је показао велику љубав према књижевности и митологији. Током Првог светског рата служио је у британској војсци и био је рањен на фронту. Након рата завршио је студије на Универзитету Оксфорд, где је дипломирао са највишим оценама из класичних наука, философије и енглеске књижевности.

Луис је изградио озбиљну научну каријеру. Био је професор и предавач енглеске књижевности на Оксфорду (1925–1954), а касније и на Кембриџу (1954–1963). На Оксфорду је постао близак пријатељ са Џ. Р. Р. Толкином, аутором Господара прстенова. Заједно са Толкином и другим интелектуалцима основао је неформалну књижевну групу „Инклинзи” (енгл. Inklings), где су чланови једни другима читали своја недовршена дела и дискутовали о књижевности.

Иако је током одрастања постао атеиста, под утицајем дугих разговора са Толкином и другим пријатељима, Луис је доживео дубоко преобраћење. Прво је постао теиста, а затим се 1931. године вратио хришћанству у његовој англиканској верзији. Своја размишљања о вери, сумњи и људској патњи преточио је у бројне књиге које су га учиниле једним од најпознатијих хришћанских мислилаца свог доба. Био је и књижевник, познат по „Летописима Нарније“ и „Свемирској трилогији“.

Луис се под старе дане оженио америчком списатељицом Џој Дејвидман Грешам. Њихова позна, али дубока љубав, прекинута њеном тешком болешћу и смрћу од рака, описана је у Луисовој емотивној књизи „Дневник жалости“ („A Grief Observed“). О томе постоји врхунски филм из 1993, „Земља сенки“, у коме главну улогу игра Ентони Хопкинс, а режирао га је Ричард Атенбороу

Луис је преминуо 22. новембра 1963. године у свом дому у Оксфорду, истог дана када је извршен атентат на америчког председника Џона Ф. Кенедија. Сахрањен је у дворишту Цркве Свете Тројице у Хедингтону у Оксфорду.

 

ЛЕТОПИСИ НАРНИЈЕ

 

Летописи Нарније (The Chronicles of Narnia) су серијал од седам фантастичних романа за децу које је Луис написао да би испунио свој заветни сан – говорити деци о вери тихим гласом, шапатом, као у болници, сведочити Христа и Његово дело речима пуним чисте поезије и ставити бајковиту уобразиљу у службу Логоса. Књиге су објављиване у периоду од 1950. до 1956. године, преведене су на више од 47 језика и продате у преко 100 милиона примерака широм света.

Радња прати авантуре деце која из нашег света магично прелазе у Нарнију, чаробну земљу пуну митских бића, животиња које говоре и вечите борбе између добра и зла, под вођством великог Лава Аслана, који је свет створио певањем.

Иако су књиге објављиване другачијим редоследом, хронолошки редослед дешавања у Нарнији изгледа овако:

А.Чаробњаков сестрић (The Magician’s Nephew)

Описује стварање Нарније.

Б.Лав, вештица и орман (The Lion, the Witch and the Wardrobe)

Најпознатија књига у којој четворо деце, два брата и две сестре, Певенсијеви, кроз стари орман улазе у Нарнију.

В. Коњ и његов дечак (The Horse and His Boy) Најстарији Певенси, Питер, влада Нарнијом, са сестрама и братом. То је златно доба. Сам роман  прати дечака Шасту, који одраста као усвојени син сиромашног рибара у суровој земљи Калормен, и Брија, племенитог коња који говори, а који је као ждребе заробљен и одведен из Нарније.

Г. Принц Каспијан (Prince Caspian) – Повратак Певенсијевих како би помогли младом принцу да поврати свој престо.

Д. Путовање Намерника зоре (The Voyage of the Dawn Treader) је авантура на мору са краљем Каспијаном.

В. Сребрна столица (The Silver Chair) – Потрага за несталим принцом Рилијаном.

Г. Последња битка (The Last Battle) – Крај Нарније и коначни сукоб сила добра и зла.

Студији Disney и Fox су екранизовали прва три романа: Лав, вештица и орман (2005), Принц Каспијан (2008) и Путовање Намерника зоре (2010).

У припреми је потпуно нова екранизација у режији познате редитељке Грете Гервиг. Први филм ће бити заснован на књизи Чаробњаков сестрић, у биоскопе стиже  фебруара 2027. године.

Иако је Луис често истицао да није почео да пише са директном намером да створи „хришћанску пропаганду“, већ да је замислио слику Лава и око ње изградио причу, хришћанске паралеле су очигледне. Велики лав Аслан у Нарнији је праслика Христа. Он је син Прекоморског Цара (који представља Бога Оца).

Аслан у „Чаробњаковом сестрићу“ ствара Нарнију својом песмом, што је паралела са библијским стварањем света Божијим гласом у Књизи постања. Такође, појављује се мотив чаробне јабуке и уласка зла у нови свет преко Вештице (симбол змије у Еденском врту).

У роману „Лав, вештица и орман“, постоји прича о Христовој жртви и васкрсењу. Аслан добровољно нуди свој живот Белој Вештици на Каменом столу како би спасио Едмунда (који симболизује грешног човека или Јуду). Након што је убијен, Аслан васкрсава захваљујући „Дубљој магији пре почетка времена“, што симболизује победу Христа над смрћу и грехом. Камени сто на коме је Аслан жртвован симболизује старозаветне таблице закона (Мојсијеве законе). Према старом закону, грех се плаћао крвљу и жртвом. Отуда и део где Бела Вештица има право на Едмундову крв због његове издаје. Међутим, Асланово добровољно страдање доноси „Дубљу магију“ – нови завет љубави и милости који поништава стари закон смрти.

„Последња битка“ је алегорија Књиге откривења (Апокалипсе). Стара Нарнија бива уништена због греха и појаве лажног Аслана (антихриста). Аслан затим раздваја праведне од злих и води своје следбенике у „Праву Нарнију“, вечни рај.

Што се ликова тиче, они су вечна слика човека на путу ка Богу.

Питер Певенси је најстарији брат, оличење храбрости и хришћанског витештва, достојан да влада Нарнијом.

Едмунд Певенси представља палог човека. Он издаје своју браћу и сестре због искушења ( ратлук који му нуди Вештица симболизује земаљска искушења и грех). Његово спасење кроз Асланову жртву приказује хришћанско учење о Божијој милости и опроштају.

Луси Певенси симболизује дете са безграничном вером („Будите као деца да бисте ушли у царство небеско“). Она увек прва види Аслана, најближа му је и никада не сумња у њега.

У „Последњој бици“, Сузан Певенси се више не сећа Нарније и отписује је као „дечју игру“. Она симболизује оне који одрасту, постану превише ташти и изгубе духовну веру зарад материјалног света.

На крају књиге „Путовање Намерника зоре“, Аслан отворено каже деци да он постоји и у њиховом (нашем) свету, али да тамо носи друго име. Рекао им је да су доведени у Нарнију да би га ту упознали, како би га лакше препознали у свом свету, што је била Луисова порука младим читаоцима да потраже Христа у стварном животу.

Пред нама је чланак православног митрополита диоклијског Калиста Вера (Цариградска патријаршија) „C. S. Lewis: An ‘Anonymous Orthodox’?“ објављен још 1995. године у англиканско-православном часопису „Саборност“, али и данас остаје један од најпознатијих текстова који разматрају Луиса као писца блиског православљу. Његов руски превод уврштен је у први том „Сабраних дела у осам томова“ К. С. Луиса, који је објавила издавачка кућа „Виноград“ 1998. године (Еп. диоклијски Калист. Може ли се К. С. Луис сматрати „анонимним православцем“? // Луис К. С. Сабрана дела: у 8 т. – Москва, 2003. – Т. 1. – стр. 280–289, 301).

 

Епископ диоклијски Калист

МОЖЕ ЛИ СЕ К. С. ЛУИС СМАТРАТИ

„АНОНИМНИМ ПРАВОСЛАВЦЕМ“?

 

1. „Разумно, учтиво, хришћански“

У свом занимљивом чланку о Луису и православљу „Под руским крстом“ Ендру Вокер [1] сећа се како је у Лондону, на једној свечаној вечери, грчки епископ из Цариграда говорио о Луисовом „анонимном православљу“. Да ли је био у праву? Др Вокер примећује да православни хришћани веома воле Луиса. Постоје књижаре у којима се продају само православне књиге, уз један једини изузетак – Луиса. Постоје и строго конфесионално опредељени свештеници који катихумене поучавају помоћу његовог дела „Просто хришћанство“.

Па ипак, колико је Луис заиста близак православљу? Шта је он сам мислио о источном хришћанству? То друго питање могао сам да му поставим у јесен 1952. године, када сам дошао у Оксфорд, на његов колеџ Свете Магдалене. Живео сам у новој згради, као и он, и виђао сам га сваког дана, обично пре доручка, јер смо обојица шетали. У пролазу бисмо један другом пожелели добро јутро и наставили својим путем – и то је било све. Већ сам тада осећао снажну привлачност према православљу и веома сам волео Луиса, али се, из стидљивости, нисам усуђивао да му приђем, а он, из обзирности, не би започињао разговор са непознатим студентом. Наравно, да сам му пришао, не би ме одбио, али нисам пришао, нисам питао и зато одговор не знам. Могу само да нагађам.

Споља гледано, Луис је био веома мало повезан са Православном Црквом. Најмање једном присуствовао је православној литургији – у писму из 1956. године сасвим јасно описује оно што је видео. Православна побожност задивила га је својом слободом и флексибилношћу:„Узор за мене је ‘руска православна’ служба. Једни седе, други леже ничице, неко клечи, неко једноставно стоји, неко хода, а нико не обраћа пажњу на друге. Разумно, учтиво и хришћански. ‘Не мешај се у туђе ствари’ – добро је правило, чак и у цркви“ [2].

У „Писмима Малколму“ [3], објављеним после његове смрти, 1964. године, Луис вероватно описује исту ту службу, мада је овога пута не назива „руском“, већ „грчком“:

„Једном сам био на грчкој служби и највише ми се допало то што тамо, колико сам схватио, нема правила за вернике. Неко је седео, неко стајао, неко клечао, неко ходао по храму, а један човек је просто пузао као гусеница. Најбоље од свега било је то што нико ни најмање није пратио шта други раде. Волео бих да ми, англиканци, то преузмемо! Код нас има људи којима веома смета што се сусед не крсти или што се крсти. Боље би било да уопште не гледају, а камоли да суде туђем слузи.“

Волео бих када би сви православци у Енглеској били тако толерантни! Нажалост, у неким парохијама пажљиво посматрају и строго осуђују друге. Луис је своје писмо написао 1956. године, када још није био у Грчкој; он и његова супруга отпутовали су тамо тек у априлу 1960. Вероватно је православну службу видео у Оксфорду, у руској цркви у Марстон стриту, али то није могуће доказати.

Допала му се и Православна Црква у Грчкој. По повратку је писао Чеду Волшу:„Џој и ја тамо замало нисмо пали у паганство. У Атици, у Дафни, тешко је не помолити се Аполону Исцелитељу, а ја нисам имао осећај да је то забрањено; молио сам се Христу sub specie Apollinis [4]. На Родосу, у једном селу, видели смо диван хришћански обред и готово да нисмо осећали да се у нечему разликује од наших. Свештеници веома пријатно изгледају, много пријатније од већине пастора и патера. А сељаци ни за шта не узимају новац“ [5].

Колико год то било тужно, морамо још једном признати да је Луис идеализовао православце. Шта год да су радили „сељаци“, свештеници новац ипак узимају, а понекад га и траже.

Луис је био прилично близак пријатељ са двоје православаца, Николајем и Милицом Зернов. Николај Зернов [6] дошао је у Оксфорд 1947. године да држи предавања о православној култури. Није сасвим јасно када су се Зернови и Луис упознали, али су се касније поносили фотографијом на којој „Џек“ седи у њиховој дневној соби на климавој, ниској столици. Неколико година пре њиховог доласка, још током рата, Луис је одржао предавање у оксфордском огранку Братства Светог Албана и Светог Сергија, које је потом објављено у часопису „Соборност“ [7]. Предавао је и у Дому Светог Григорија и Свете Маргарите, који су основали Зернови. Датум тог предавања није било могуће утврдити. Наслов је био веома необичан: „Играчка, икона, слика“; текст, изгледа, никада није објављен и негде се изгубио. У јесен 1952. Николај Зернов је у Сократовском клубу одржао предавање „Соловјов о добру и злу“. Седницом је председавао Луис, а говорио је и још један Рус, Јевгениј Ламперт [8].

Зернови су присуствовали Луисовој сахрани 26. новембра 1963. године. Милица је донела крст од белог цвећа, али јој је речено да у храму неће бити цвећа. На крају су јој дозволили да венац положи на ковчег тек на гробљу. „Ко би помислио?“, пише Ендру Вокер. „Џек Луис је сахрањен под руским крстом…“

 

2. К. С. Луис и грчки Оци Цркве

 

То је, колико ми је познато, све што се може рећи о Луисовим личним сусретима са православљем. Искрено признајмо да их није било много и пређимо са његовог живота на његова дела. Можда се управо у њима могу наћи сведочанства о неком утицају? Читајући Луиса, готово да нећемо наићи на непосредне упућивања на православне богослове. То не изненађује. Он се мало позива и на римокатолике, англиканце, презвитеријанце, методисте, односно на теоретичаре било које конфесије. Када тумачи хришћанско учење, он не говори о конфесионалним особеностима, и то не случајно, већ свесно и намерно. У својим апологетским делима наглашено избегава међуконфесионалну полемику, усредсређујући се на оно што хришћане спаја. Према његовим сопственим речима, жели да изложи „оно у шта су одувек веровали готово сви хришћани… оно што је Бакстер [9] назвао ‘простим хришћанством’“. Луиса нису занимали ни конфесионализам ни институционалне стране религије.

Добро, непосредних референци готово да нема, али да ли је ипак био под утицајем православних богослова? У књигама као што су „Проблем бола“ или „Чуда“ не сећам се цитата савремених православних аутора, али четрдесетих година њихове књиге у Оксфорду и нису биле доступне. Да ли је користио бар грчке Оце, који су толико значајни за православље? Понекад, уопштено, говори о патристици; на пример, пише: „Ми бранимо… оно што су проповедали апостоли, о чему су сведочили мученици, што је Символ вере уобличио, а Оци протумачили.“ Ипак, упућивања на те Оце код њега су веома ретка, а када некога цитира, то су углавном западни Оци, пре свега Августин [10].

Судећи по његовој аутобиографији, Оци Цркве нису одиграли никакву улогу ни у његовом интелектуалном формирању ни у његовом обраћењу, мада Августина успут помиње два пута. У књизи „Одбачена слика“ нешто говори о делима Дионисија Ареопагита [11], али само зато што су она изузетно важна за средњовековни Запад. У „Чудима“ постоје три упућивања на Оце, сва у оквиру једне странице, али су два преузета посредно, од савремених западних аутора. Луис је написао предговор енглеском преводу дела Светог Атанасија Великог [12] „О ваплоћењу Логоса“, али је то учинио пре свега зато што је био пријатељ са преводитељком, чсном сестром Пенелопом. Претпоставља се да „дубока магија“ у „Лаву, Вештици и орману“ потиче од учења о Искупљењу онако како га је тумачио Свети Григорије Нисијски [13]. Али подударности нису нарочито очигледне; вероватније је да је Луис ту идеју преузео од Августина или од савремених богослова.

Зато се у потпуности слажем са Бидом Грифитсом [14], коме је Луис посветио књигу „Изненађен радошћу“ [15]. Грифитс пише:

„Упадљиво је колико су Луиса мало занимали Оци Цркве. Чинило би се да је за човека такве класичне културе природно да воли латинске и грчке Оце, али, осим једног позивања на ‘Исповести’ Светог Августина, не могу да се сетим ничега.“

Са малобројним изузецима, Луисови извори су западни, и то средњовековни или нововековни, а не светоотачки. Поред Платона, Августина и Боетија, његови учитељи су Данте, Хукер, Спенсер, Милтон, Џонсон, Макдоналд, Честертон, Чарлс Вилијамс, а једно време и Јејтс. Ту је готово све – и римокатолици и протестанти – али православних нема. Да, Ендру Вокер је у праву: „Луис је дубоко западни човек.“

 

3. Апофатика, али не литургика

 

Ипак, ни то није све. Иако је Луис био врло мало непосредно повезан са православљем и готово да се није позивао на источне Оце, често им је веома сличан по начину мишљења. Његове полазне претпоставке су западне, али су његови закључци често такви да би их православни хришћанин могао прихватити. То је утолико занимљивије што нема доказа о непосредном утицају.

Да бих то показао, нећу се толико задржавати на његовој апологетици колико на бајкама и романима, јер се управо у њима његово богословско виђење испољава најособеније и најдубље. Али најпре ћу поменути једну црту која се православном хришћанину вероватно не би допала.

Године 1962, годину дана пре смрти, Луис је писао Биду Грифитсу: „Никако не успевам да се заинтересујем за литургију.“ Грифитс додаје да је пред крај живота „Луис… стекао дубоко страхопоштовање пред тајном евхаристије… али ипак није успео да Цркву доживи као богослужбену заједницу и култ… као небо на земљи“. Православни, међутим, хришћанство пре свега доживљавају кроз литургију. Источно богословље Цркву најпре разуме као богослужбену заједницу, као уређено и складно ваплоћење „неба на земљи“ које се пројављује у Светој Литургији. У том погледу Луис је веома далеко од православља.

Међутим, ту удаљеност уравнотежују четири веома важна „подударања“. Луис снажно осећа скривеност Бога, Његову неисцрпну тајанственост. Истина, у апологетским делима, која се можда сувише самоуверено позивају на разум и морални закон, ближи је катафатичком богословљу. Др Вокер пише да је „његов начин мишљења… био пре катафатички“. Али код Луиса постоји и нешто друго, само не превасходно у трактатима. Ослањајући се на разум, он ипак зна да ни људски језик ни рационални аргументи не могу до краја изразити трансцендентну истину. Схватио је да логичка расправа, па и философско мишљење, могу само да наговесте, али не и да исцрпно изразе ту истину; и признао је да се Богу највише приближавамо посредством поезије, мита и симбола. Зато своје најдубље увиде и изражава у бајкама и причама-параболама.

То је нарочито јасно у његовој последњој књизи, својеврсном духовном завештању – „Писмима Малколму“. Он пише:

„У општењу са Богом имамо посла са… не, не са ‘сасвим Другим’, јер је то бесмислено, него са неподношљиво и незамисливо Другим. Морамо разумети – а понекад то и разумемо – да смо Му веома близу и истовремено бескрајно далеко од Њега.“

Зато треба одбацити сваки визуелни лик, а још више апстрактну концепцију: „И ово, и ово, и ово – ниси Ти.“ Слике се не смеју схватити буквално, а богословске апстракције још мање. „Све створено, од анђела до атома, друго је од Бога; оно је са Њим несамерљиво. Чак се ни сама реч ‘бити’ не може применити на Њега и на створена бића у истом смислу.“ Управо због те несамерљивости „Он непрестано делује као иконоборац, рушећи сваку представу коју о Њему створимо“.

Такве мисли, нарочито слика Бога као иконоборца, подсећају на „Живот Мојсијев“ Светог Григорија Ниског. Свако појмовно одређење, каже Григорије, ако се схвати буквално, постаје „идол Бога“; када Мојсије добија заповест да разбије све кумире и идоле (Изл. 20, 4), то треба разумети и симболички.

Такав апофатички приступ доводи Луиса до тога да веру схвата пре егзистенцијално него рационално. Наравно, у својим трактатима он се позива на разум, али се, у крајњој линији, слаже са својим пријатељем Вилијамсом. Ми доносимо одлуку да верујемо – и нико не може учинити више од тога. Вера није толико ствар тога да су нас аргументи убедили, колико чињенице да смо извршили избор. Ако неко изабере неверовање, никакав логички доказ неће моћи да га убеди.

О томе Луис изнова говори у „Хроникама Нарније“. „Како можемо да будемо сигурни да сте нам пријатељ?“ пита Едмунд кћер Рамандуа у „Путовању Намерника зоре“, а она одговара: „Никако. Можете ми веровати, а можете и не веровати.“ Чика Ендру у „Чаробњаковом сестрићу“ из тврдоглавости и глупости убеђује себе да Аслан не пева него риче, и чак ни сам Аслан не може да га разувери; исто је и са патуљцима у „Последњој бици“. Прошавши кроз судбоносна врата, они виде само мрачну, смрдљиву шупу; цвеће и раскошна храна за њих су само сено, трула репа и прљава вода. Нову, прекрасну земљу они не могу да виде зато што не желе да је виде.

Такав апофатички поглед нарочито је својствен књизи која мене највише дотиче – „препричаном миту“ који је аутор назвао „Док не стекнемо лица“. И сам Луис ју је посебно волео, као и ја. Неухватљивост вере наглашена је у сцени у којој Оруал не види Психине дворе, тачније, види их само за један тренутак, и то веома болан. „Ништа се ту не може учинити“, каже јој Психа. „Ја видим, ти не видиш. Ко ће нам пресудити?“ У ствари, скривеност Вишњега је лајтмотив читавог романа. Управо због тога Оруал негодује: зашто Бог не покаже своје лице? Она тражи знак – и не добија га.

„Тада сам учинила нешто што, вероватно, мало ко чини: сама сам проговорила боговима, на свој начин, не у храму и без жртве. Пала сам ничице и завапила им из све душе. Повукла сам све што сам говорила против њих и обећала шта год треба, само да ми дају знак. Нису га дали. Остала сам сама са собом.“

Богови нам постављају загонетке; Оруал се буни свим срцем, али одговора нема. „Зашто су“, узвикује она, „света места мрачна?“

Ипак, роман се не завршава у тужном и очајном тону. Оруал сазнаје да нам богови не дају јасан, логичан одговор, већ лични сусрет. Ми их не видимо, али их сусрећемо и поуздано знамо да се тај сусрет догодио. „Своју прву књигу“, пише она, „завршила сам речима ‘нема одговора’. Сада знам, Господе, зашто не одговараш. Пред лицем Твојим питања умиру.“ Ту се нехотице присећамо текста који Луис готово сигурно није читао – „Гностичких глава“ Евагрија Понтијског (†399), једног од пустињских отаца. Када су га питали шта је „огољени ум“, одговорио је: „На то питање сада нема одговора, али на крају више неће бити ни питања.“

Укратко, Луис је веома близак апофатичкој традицији хришћанског Истока. Његов Аслан је уистину апофатички лав. „Ко је он?“ пита Јустас. „Познајеш ли га?“ А Едмунд одговара: „Он познаје мене.“ Госпођа Дабар говори Луси да тај лав није питом и да је с њим опасно. Наша воља и наша логика њему не постављају границе; он је „незамисливо, неподношљиво други“, а истовремено бескрајно близак.

Пређимо сада на друге теме хришћанског учења, на Ваплоћење Бога и Његову Тројичност, на светост створеног света и на човеков позив, и покушајмо да видимо колико је Луис и ту близак православљу. Где је, дакле, у Нарнији Тројица?

Средином двадесетих година XX века, када је Дервез Чити студирао у Кадсдону, један руски мирјанин упитао га је шта англиканци пре свега треба да преузму од православних. Чити је одмах одговорио: „Веру у Тројицу и у Оваплоћење.“ Рус се помало збунио, јер је очекивао нешто „практичније“, али се затим у потпуности сложио. Седамдесет година касније многи би се сложили са оцем Читијем. Данас, када мало ко верује у Христово Божанство, а учење о Тројици многима делује непотребно и сложено, православни хришћани остају „максималисти“: верују да је Христос у потпуности Бог и у потпуности човек и да је Бог један у три Лица.

А да ли је Луис у то веровао? У „Простом хришћанству“ – јесте. О Ваплоћењу пише: „Бог се искрцао на окупирану земљу у облику човека“, а учењу о Тројици посвећује велики одељак, нарочито наглашавајући тројичност наше молитве: док се молимо, ми смо „увучени“ у „целокупни тројични живот триличносног Бића“. Управо тако би се изразио хришћанин православне традиције, мада вероватно не би изабрао, на пример, реч „окупирана“, која одражава ратне године у којима је Луис то писао. У ствари, православни Луиса толико воле управо зато што одлучно брани учења о Ваплоћењу и Светој Тројици.

То важи за трактате; али шта је са романима и бајкама? Они су, нарочито бајке, изразито христоцентрични. Али да ли је у њихово ткиво уткано учење о Тројичности? Одговарајући на то питање, позваћу се на есеј др Пола Фидса „Луис, творац митова“.

У првом роману своје трилогије Луис говори о Младом Малелдилу, који „живи заједно са Старим“, али је Стари далек и магловит и о њему се готово ништа не говори, док се Свети Дух уопште не помиње. Истина, у „Переландри“ Он постоји – на крају, када се говори о томе да је Краљ у земљи Лур сазнао „нешто ново о Малелдилу и о Његовом Оцу и о Трећем“. Колико се сећам, ту нема ничег више о Светој Тројици – Отац се, осим на том месту, нигде не помиње, а ознака „Трећи“ прилично је неодређена. Не знамо да ли је Луис имао развијено учење о Светом Духу. Др Фидс с разлогом закључује: „У ова три романа Бог је Малелдил… готово се стиче утисак да у њима Тројице нема.“

Исти утисак може стећи и читалац „Летописа Нарније“. И ту је пре реч о једном Христу него о Тројици – пажња је усредсређена на христоликог Аслана. Да, он је „Син Великог Цара који живи преко мора“, али тај Цар у бајкама не учествује, па се поново можемо запитати: „А где је Свети Дух?“ Може се одговорити да бајка није уџбеник догматског богословља. Ипак, „хришћански мит“ је незамислив без Свете Тројице и оправдано је очекивати да се то бар некако одрази у оном „препричавању мита“ које Луис нуди и деци и одраслима.

Међутим, у „Летописима“ постоји једно јасно „тринитарно“ место – у књизи „Коњ и његов дечак“, када Шаста пита чудног сапутника, невидљивог у магли, ко је он. Луис у једном писму објашњава да су три одговора „алузија на Тројицу“. Штета што у његовим бајкама и романима нема више таквих „алузија“.

Пре него што напустимо ову тему, приметимо један пропуст који је за православне хришћане веома болан. Нигде, ни у трактатима ни у бајкама и романима, Луис не пише о Дјеви Марији. Наравно, прихвата учење о непорочном зачећу, као и све остало што се исповеда у Символу вере, али о Богородици нема готово ништа друго да каже. Бранећи свој приступ, у „Просто хришћанству“ пише да не жели да залази у области у којима има толико спорова и да се ограничава на оно о чему се сви хришћани слажу. Ипак, православни хришћани, за које поштовање Пречисте Дјеве није споредна ствар, већ неодвојиви део свакодневне побожности, пожалиће што о Њој није рекао ништа више.

 

4. Овде је „веома танaно“

А шта је са богословљем стварања? Да ли су у том погледу Луис и православље блиски? Евелин Андерхил сећа се како је један шкотски баштован, сусревши човека који се управо вратио са Ајоне [16], рекао: „Тамо је веома танано.“ Саговорник га није разумео, па је баштован објаснио: „Ево Ајоне, а ево Господа.“ Управо тако и православље доживљава створени свет.

Космос је тајна зато што је у њему присутан Бог; свет је огромна Неопалима купина, прожета пламеном Божанске Славе. О томе стално говори Свети Максим Исповедник [17]: Творац је у свако створење усадио његов логос, нестворено начело захваљујући коме свака ствар уопште јесте и јесте управо то што јесте и, штавише, то начело је привлачи навише, ка Богу. На сличан начин је свет посматрао и Свети Григорије Палама [18]: за онога ко гледа очима вере, све створено је живо, јер су у њему присутне и делују нестворене енергије Божије.

Отприлике тако мисли и Луис. И за њега је овде, у свету, „веома танано“. Једна од тема Нарније управо је та прозирност: Нарнија као да продире у свакодневну стварност. На најнеочекиванији начин, готово неприметно за све, врата у други свет може постати сасвим обичан предмет или познато место – орман на тавану старе куће, планинска пећина. Луис је опчињен узајамним дејством светова, прожимањем природног и натприродног, неба и земље, земље и подземља.

За њега је светост, сакралност природе сасвим очигледна. Привлачило га је учење Хенрија Мора, платоничара из XVII века са Кембриџа, који је, попут Светог Максима, сматрао разум, логос, животворним начелом које делује у васиони. Управо у том контексту Луис чезне за давним временима када су дрвеће и траве, потоци и реке доживљавани као жива бића. Наизглед застарео мит, али се испод њега крије пресудна истина: природа није мртва материја, већ жива енергија која подрхтава од Божијег присуства. У предговору књизи Д. Е. Хардинга „Хијерархија неба и земље“ Луис пише:

„Човек је свет спознавао на веома сложен, а из другог угла веома једноставан начин. То спознавање кретало се у једном смеру. У почетку је свет просто препун воље, разума, живота и многих добрих својстава; свако дрво је нимфа, свака планета бог, а сам човек близак боговима. Са растом знања свет се празни; најпре ишчезавају богови, затим боје, звуци и мириси, а потом и сама стабилност.“

У бајкама и романима Луис покушава да све покрене „у супротном смеру“, поново потврђујући да је свет жив, чудесан и свештен. Животиње и дрвеће који говоре нису пука дечја измишљотина – имају богословски смисао, и управо то Луиса приближава православном Предању. Он се не позива ни на Максима ни на Паламу, али створени свет види слично њима.

 

5. „Ниједном није поновио ниједну једину реч“

 

Најзад, подудара ли се Луисово схватање човека са православним? За почетак ћу изнети једно лично мишљење, свестан да се са мном неће сложити сви православни, нити сви љубитељи Луиса. Увек ми је сметало што у његовим романима и бајкама има толико физичког насиља. Наравно, Луис није пацифиста и сам је то објаснио опрезно и разумно. Пацифисти нису били ни већина хришћана, ни на Западу ни на Истоку, бар од времена када се почетком IV века обратио цар Константин. Али сада ме не мучи то. Мучи ме то што Луис веома подробно описује грубу силу, сурове борбе и крв.

То је нарочито изражено у страшном расплету „Те грозне снаге“, романа који ми је, узгред, најмање драг. Али чак и у „Переландри“, коју волим исто колико и „Док не стекнемо лица“, смета ми што расправа између Краљице, Ренсома и Вестона на крају уступа место физичком обрачуну Ренсома и Вестона: они се туку, боре и уједају. Луис би несумњиво одговорио да се против зла мора борити не само на интелектуалном него и на физичком плану, али да ли нас тај одговор заиста задовољава? Да, у Нарнији је реч о херојском добу, па зато мора бити и битака. Ипак, нема ли макар мало садизма у сцени у којој Аслан канџама гребе Аравитина леђа?

Вратимо се пријатнијим темама. Луисово схватање човекове дужности и судбине православнима ће бити блиско најмање у четири тачке. Прво, за њега је сваки човек непоновљив. Елдил у „Переландри“, када започиње Велики плес, каже: „Ниједном није поновио ниједну једину реч, није створио две исте ствари.“ По свему судећи, Луис ту непоновљивост повезује са речима Откривења: „Дух говори Црквама… даћу… бели камен, и на камену написано ново име, које нико не зна осим онога који га прима“ (Откр. 2, 17).

„Име је такво да га ‘нико не зна осим онога који га прима’. Сваки човек није само повезан са Богом, већ је са Њим повезан на посебан, јединствен начин. Он је за Бога другачији од свих других, створен по посебној мери, и зато може славити Бога онако како нико други не може. Бог свакоме одговара другачије; са сваким има тајну – тајну новог имена.“

Друго, а то је тесно повезано са претходним, Луису је изузетно важан појам лица. Ту ми на ум падају савремени православни богослови – на пример Христос Јанарас или митрополит пергамски Јован Зизјулас – који објашњавају да „личност“ (грчки prosopon) значи и „лице“, и „израз лица“, а још тачније – „окренутост лица“. Бити личност значи „окренути се некоме лицем“, обратити му се и ступити с њим у однос. Без заједнице нема личности.

Смисао „лица“ главна је тема најзаносније и најзагонетније Луисове књиге „Док не стекнемо лица“. Када Оруал сусретне Психу у планинској долини, њен главни аргумент гласи: сестрин вољени скрива од ње лице. „Какав је то бог“, каже она, „који се не усуђује да покаже своје лице? … Лепи не скривају лица.“ Касније сама Оруал, која није лепа, прекрива своје лице и сви почињу да мисле да она уопште нема лице. Статуа мрачне богиње Унгит је без лица, а статуа Психе у шумском храму такође је готово безлична – лице јој је прекривено марамом.

„И тада сам схватила“, каже Оруал, „зашто богови не говоре са нама и зашто ми не можемо одговорити на њихова питања… Како ће се они срести са нама лицем у лице док ми лица не стекнемо?“

Другим речима, двоје не могу истински општити ако бар једно од њих нема лице, нема личност – исто тако, не можемо разумети оно што је повезано са Богом док бар у извесној мери не упознамо себе, сопствену сложеност и сопствену таму.

Подударности са православном антропологијом не завршавају се мишљу о нашој непоновљивости и увидима о „лицу“. За хришћански Исток спасење подразумева „обожење“, „теозис“ – ми, људи, позвани смо да постанемо „причасници Божанске природе“ (2 Петр. 1, 4). И Луис спасење разуме на тај начин.

Можда је идеју теозиса пронашао код Светог Атанасија док је писао предговор делу „О ваплоћењу Логоса“. Свети Атанасије о Христу-Логосу каже: „Он је постао човек да би човек постао бог.“

Најзад, као четврто, многи грчки Оци – нарочито Свети Иринеј Лионски [19], Свети Григорије Нисијски и Свети Максим Исповедник – вечни живот, колико га је уопште могуће сагледати, разумеју као „епектазу“, бесконачно кретање напред. Небеско блаженство није статично; оно је динамично, неисцрпно стваралаштво. Свети Григорије Нисијски проницљиво примећује да је сама суштина савршенства у томе што никада не можемо постати коначно савршени, већ непрестано напредујемо „из славе у славу“ (2 Кор. 3, 18).

Управо такав вечни живот Луис описује на крају „Последње битке“:

„…свет унутар света, Нарнија унутар Нарније… као главица лука, само што је сваки следећи круг већи од претходног.“

Према Луису, том „луку“ нема краја. Ми се вечно крећемо „све више и све дубље“, „у векове векова“.

Дакле, изнова се уверавамо да Луис хришћанску истину види и изражава онако како би је могао видети и изразити православни хришћанин. Полази од западних претпоставки, али се изнова враћа закључцима блиским православљу. Апофатичко осећање скривености Бога, учење о Христу и о Светој Тројици, поглед на створени свет и на личност изражени су појмовима блиским источном хришћанству. Зато он с пуним правом може носити назив „анонимног православца“.

 

Напомене

1) Ендру Вокер, „Под руским крстом“: Вокер А., Патрик Џ. Хришћанин за све хришћане: есеји у част К. С. Луиса. Лондон, 1990.

2) Писма К. С. Луиса. Лондон, 1988. Стр. 454.

3) „Писма Малколму“ – видети 8. том наведеног издања.

4) sub specie Apollinis – у лику Аполона (лат.).

5) Писма К. С. Луиса. Стр. 488–499. Чед Волш – видети напомену уз стр. 221.

6) Зернов, Николај Михајлович (1898–1980) – емигрант из Русије, имао је значајну улогу у ширењу православља у Енглеској и руководио катедром за историју православне културе на Универзитету у Оксфорду.

7) У часопису „Соборност“ – Sobornost, бр. 5, 31 (јун 1945). Часопис „Соборност“ издавало је Братство Светог Албана и Преподобног Сергија Радоњешког.

8) Јевгениј Ламперт – C. S. Lewis at the Breakfast Table… Лондон, 1980. Стр. 184. Аутор наведеног текста, Волтер Хупер, не пише „Ламперт“, већ „Ламберт“.

9) Бакстер – видети напомену уз стр. 13.

10) Августин – видети напомену уз стр. 267.

11) Псеудо-Дионисије – непознати аутор (крај V – почетак VI века); под именом и ауторитетом Дионисија Ареопагита објавио је низ текстова који представљају генијалну христијанизацију највиших домета каснохеленистичке мисли.

12) Атанасије Велики (293–373) – архиепископ Александрије и читавог Египта, борац против аријанске јереси.

13) Григорије Ниски (око 330 – око 395) – епископ Нисе; један од најпроницљивијих метафизичара и најдубљих мистика међу великим Кападокијцима.

14) Бид Грифитс – Луисов пријатељ, бенедиктински монах.

15) „Изненађен радошћу“ (1955) – духовна аутобиографија К. С. Луиса; видети 7. том наведеног издања.

16) Ајона – једно од Хебридских острва, на којем је Свети Колумба у VI веку основао манастир.

17) Максим Исповедник (580–662) – монах и мистик, аутор духовних трактата; осуђен на монотелитском сабору и мученички умро у изгнанству на Кавказу.

18) Свети Григорије Палама (1296–1359) – архиепископ солунски, богословски утемељио исихазам; творац христоцентричне антропологије.

19) Свети Иринеј Лионски (око 130 – око 208) – епископ Лиона; противио се гностицизму.

 

ПРИРЕДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ