„Свети рат“ УЧК за Ђељошаја, почасна титула за Тачија: Докле ће Црна Гора да трпи ову срамоту?

Илустрација ИН4С ©in4s.net

Ник Ђељошај је данас показао нешто што је много више од политичког неслагања са једном судском одлуком. Ђељошај је након првостепене пресуде Хашиму Тачију и другим бившим лидерима ОВК изашао у јавност да жали због њихове осуде, пресуду назове „крајње неправедном“, а затим да цијели рат ОВК прогласи „самоодбрамбеним, ослободилачким и праведним“.

А онда је изговорио реченицу која је за функцију коју обавља просто скандалозна: „Сваки Албанац носи у срцу свети рат ОВК и легендарног команданта Адема Јашарија.“ Уз то је поручио да сваки Албанац вјерује у њихову невиност и да „слобода и независност имају један печат: ОВК и Америка“.

Да ствар буде још гора, Ђељошај је поручио да „данас може бити дан жалости за Албанце“, уз увјерење да ће пресуда бити оборена и да ће се доказати „невиност свих“.

Ово више није питање тога да ли Ник Ђељошај као лидер Албанског форума има право на свој политички став. Наравно да има. Проблем је што Ник Ђељошај није само лидер једне странке. Он је потпредсједник Владе Црне Горе.

И зато се мора поставити питање: како је могуће да потпредсједник Владе Црне Горе говори о „светом рату“ ОВК у тренутку када су њени некадашњи лидери првостепено осуђени за ратне злочине?

Како је могуће да за Ђељошаја дан када су изречене затворске казне за Тачија, Краснићија, Весељија и Сељимија може бити „дан жалости за Албанце“, а да у истој тој поруци нема ни ријечи о жртвама, о породицама страдалих, о људима који су претрпјели злочине, нити о чињеници да је суд утврдио кривицу за тешке ратне злочине?

Ђељошај није само изразио неслагање са пресудом. Он је практично понудио политичку одбрану ОВК као такве. Назвао је њен рат праведним, ослободилачким и самоодбрамбеним, а људе који су данас осуђени представио као невине и жртве неправде.

И шта онда остаје грађанима Црне Горе који ту идеологију и такво тумачење рата не прихватају?

Шта остаје породицама које су страдале?

Шта остаје Србима у Црној Гори, којима се оваквом изјавом шаље порука да је политичком представнику једног народа дозвољено да слави „свети рат“ организације чији су лидери данас осуђени, док се њихово сјећање, бол и осјећај неправде могу једноставно гурнути у страну?

Ђељошај је овом изјавом дубоко понизио велики број грађана Црне Горе који не пристају на то да се злочиначка ОВК назива светом, нити да се њени лидери представљају као невини хероји.

Зато се питање Ђељошајеве политичке одговорности више не може заобићи. Ђељошај за овакву изјаву мора да сноси политичку одговорност. Његова смјена више није питање политичког надигравања, већ питање односа према грађанима Црне Горе и њиховим жртвама.

И ту долазимо до лицемјерја које додатно оголи цијелу ствар.

У истој овој Црној Гори данима се говори о смјени Андрије Мандића због телеграма саучешћа након смрти Ратка Младића. Мандићу се спочитава да је као предсједник Скупштине морао да води рачуна о функцији коју обавља, па се његово лично саучешће породици преминулог човјека претвара у питање политичке одговорности.

Ако предсједник Скупштине мора 24 часа дневно да буде предсједник Скупштине, онда и потпредсједник Владе мора 24 часа дневно да буде потпредсједник Владе.

Не може Мандић бити државни функционер када упућује саучешће, а Ђељошај бити само лидер Албанског форума када брани ОВК и њене команданте.

Не може за једног важити најстрожи могући политички аршин, док се за другог све завршава на томе да је „говорио као Албанац“.

И зато је данас сасвим легитимно питати све оне који су тражили Мандићеву смјену: гдје сте сада?

Гдје су осуде Ђељошајеве изјаве?

Гдје је згражавање због „светог рата ОВК“?

Гдје је захтјев да потпредсједник Владе објасни како може једну оружану формацију и њене лидере који су данас осуђени за ратне злочине представљати као симбол свете и праведне борбе?

Зашто је Мандићев телеграм саучешћа довољан за политички линч, а Ђељошајево јавно величање ОВК није довољно ни за једно озбиљно питање?

Али ту није крај црногорске срамоте.

Јер док Ђељошај данас брани Тачија и ОВК, Црна Гора још увијек носи једну срамну мрљу коју је одавно морала да уклони.

Хашим Тачи је почасни грађанин Улциња.

Тачи и Еди Рама проглашени су почасним грађанима Улциња 2015. године, а признања им је уручио тадашњи предсједник Општине Улцињ Фатмир Ђека.

Та одлука је већ тада изазивала политичке реакције и питања о критеријумима по којима су двојица албанских политичара проглашена почасним грађанима. Данас, након првостепене пресуде Тачију за ратне злочине, та одлука изгледа још проблематичније.

Јер шта је Тачи данас?

Није више само бивши косовски политичар.

Он је човјек који је првостепено осуђен на 25 година затвора за ратне злочине.

И док Црна Гора то гледа, његов статус почасног грађанина Улциња и даље стоји.

То није част. То је брука.

Брука је да човјек који је првостепено осуђен за ратне злочине носи почасно признање једног црногорског града. Брука је да се његова титула и даље не преиспитује. Брука је да се политички представници утркују да бране његову невиност, а да истовремено нема политичке снаге да се каже: доста, ово признање мора бити укинуто.

Почасни статус Хашима Тачија у Улцињу мора бити преиспитан и укинут. Црна Гора мора престати да носи ту срамоту.

Јер не може Тачи бити „почасни грађанин“ Црне Горе, а Ђељошај истовремено са позиције потпредсједника Владе величати ОВК као „свети рат“.

То двоје заједно представљају једну од најсрамнијих слика политичког лицемјерја у савременој Црној Гори.

Један је почасни грађанин Улциња.

Други је потпредсједник Владе Црне Горе.

А између њих стоји ОВК, коју Ђељошај данас назива светом и праведном, док су њени некадашњи лидери првостепено осуђени за ратне злочине.

И зато више није довољно рећи да је Ђељошај „претјерао“.

Није ово лапсус.

Није ово једна неспретна реченица.

Ово је политичка порука.

Порука у којој за бол једног народа има мјеста, за његове „свете ратове“ има мјеста, за његове команданте има ријечи о „легендарности“ и „невиности“, али за све оне који у Црној Гори не дијеле ту идеологију – остаје само да слушају и ћуте.

Не морају да ћуте.

Зато је захтјев за Ђељошајеву смјену легитимно питање политичке одговорности. Ако је Мандић због једног телеграма саучешћа постао мета захтјева за разрјешење, онда Ђељошај због оваквог јавног наступа, са функције потпредсједника Владе, мора бар да одговори да ли стоји иза сваке изговорене ријечи.

Ако стоји – онда је питање његове смјене још озбиљније.

Ако не стоји – онда мора објаснити шта је тачно мислио када је ОВК назвао светом, њен рат праведним, а осуђене лидере невиним.

Црна Гора не смије бити држава у којој је дозвољено да једни буду понижени због туђе политичке интерпретације, док се другима признаје право да своје злочинце називају херојима.

Ђељошајеве ријечи су брука за функцију коју обавља. Тачијева титула је брука за Улцињ. А ћутање о једном и другом било би брука за цијелу Црну Гору.

Зато је вријеме да се ствари назову правим именом: Ђељошај мора да сноси политичку одговорност за своје ријечи, а Тачију мора бити одузет статус почасног грађанина Улциња.

Ако Црна Гора има имало достојанства, не може јој Тачи бити почасни грађанин, а Ђељошај потпредсједник Владе након што је ОВК назвао „светим ратом“.

То није питање дневне политике.

То је питање образа државе.