СЕРГЕЈ ЛАТИШЕВ: ЕНГЛЕСКЕ УБИЦЕ ПРОТИВ РУСИЈЕ

ОБУЧЕНИ ЗА УБИЈАЊЕ

Британске обавештајне агенције су „наредиле“ и убиле најмање три руска цара и учествовале у смрти још најмање тројице. Русија се, међутим, на Западу сматра „земљом убицом“. Хајде да погледамо шта се заиста догодило и како.

Сталне оптужбе на Западу да Русија наставља да убија „борце за слободу“ попут крвавог чеченског терористе Зелимхана Хангошвилија, или да је користила хемијско оружје против „вође опозиције“ Алексеја Наваљног, или одавно пензионисаног двоструког агента Сергеја Скрипаља, имају за циљ да прикрију потпуно другачију стварност – крвави терор који већ најмање неколико векова спроводе западне, пре свега британске, обавештајне агенције против Русије и највиших представника руске власти.

Ово је прича о томе како су Британци убијали руске монархе, једног за другим, од стране подмићених завереника и револуционара које су они платили, а који су мрзели своју земљу и идеализовали Запад. Колико је британских краљева Русија елиминисала? Смешно питање! Доказног материјала је много, баш много.

ЈЕДАН ЗВАНИЧНИ ПОРТРЕТ

Сер Џејмс Вајли ( Sir James Wylie, у Русији познат као Јаков Васиљевич Вилије; 1768–1854) био је шкотски лекар и војни хирург који се сматра једним од најважнијих оснивача модерне руске војне хирургије и ратне медицине. Његов допринос развоју медицинске службе у Руској Империји био је револуционаран. Пре његових реформи, медицинска нега на фронту била је резервисана готово искључиво за официре. Вајли је то променио и увео систем у којем су сви рањени војници добијали организовану хируршку помоћ. Био је лични лекар руских императора Павла Првог, Александра Првог и Николаја Првог. Учествовао је у више од педесет битака (укључујући Бородино и Аустерлиц), директно оперишући рањенике на фронту.

Дуги низ година био је на челу Војномедицинског департмана и председник Императорске војномедицинске академије у Санкт Петербургу. Поставио је темеље за школовање првих генерација домаћих руских војних лекара. Аутор је књиге „Pharmacopoeia castrensis Ruthenica“ (1808), која је деценијама служила као главни приручник за руску војну фармацију и хирургију на терену. Као признање за његове огромне заслуге и спасавање живота хиљада војника, добио је бројна руска одликовања, а британска круна му је доделила титулу баронета. Своје велико богатство завештао је за изградњу војне болнице у Санкт Петербургу.

УБИСТВО ЦАРА ПАВЛА

Цар Павле Први, 72. велики мајстор Сувереног Малтешког реда, потписао је себи смртну пресуду када је желео да поврати Малту од Британаца и послао  донске козаке да подстакну побуну у Индији коју су држали Британци. Цар је такође био огорчен неуспехом заједничког искрцавања у Холандији, где су руске војнике, издане од стране њиховог „британског савезника“, заробили Французи, што је судбина коју је Суворов једва избегао у Швајцарским Алпима. Када је руски цар схватио која је земља главни непријатељ Русије, она која плете најопасније интриге против ње, она која подстиче револуције и пљачка свет, брутално је убијен 1801. године. Ликвидирали су га и постхумно оклеветали дворски завереници које је ангажовао британски амбасадор у Санкт Петербургу, Чарлс Витворт, чији су коцкарски дугови исплаћени. Цар је ударен у главу златном табакером, а затим задављен марамом у својој спаваћој соби. Након тога, објављено је да је Павле Први умро од „апоплексије“.

Лични хирург цара Павла, Јаков Вилијер –Џејмс Вајли, Шкот који је потписао лажну званичну смртовницу како би тело могло бити представљено војсци следећег дана као доказ цареве „природне“ смрти – радио је целу ноћ над унакаженим лешом руског цара, покушавајући да га врати у пристојно стање.

Вилијер (будимо фер према њему), који је у Русији успоставио узорну војну хирургију, остао је лични хирург царева Александра Првог и Николаја Првог, који су свргнути са престола под сумњивим околностима. Први вероватно није умро 1825. у Таганрогу, већ је свргнут у дворском пучу, док је други умро 1855. године, највероватније не од „прехладе“. Британске интриге је тешко замислити у првом случају, али никако у другом – који је, подсетимо се, био кулминација Кримског рата (1853–1856).

Међутим, баронет Џејмс Вајли (да ли још увек неко верује да није био повезан са британским тајним службама?), кључни играч и познавалац тајни три узастопне владавине у Русији, није се ту зауставио. Још једна језиво мистична „случајност“ је повезана са њим: 1835. године, у његовој кући у Санкт Петербургу рођена је Марија Бланк – мајка Владимира Лењина, будућег уништитеља Русије и краљеубице, и његовог неуспешног старијег брата, Александра. Маријин отац, крштени Јеврејин по имену Александар Бланк, био је Вилијев сарадник и помоћник. Ко зна: касније блиске везе Владимира Иљича са британском обавештајном службом, можда су и наставак његове породичне историје?

Ох, те „случајности“. Узгред, Пугачовљев устанак се такође неочекивано „поклопио“ са Руско-турским ратом 1768–1774, који је, након бриљантних победа на копну и на мору, царица Катарина Друга била приморана да брзо оконча како би Суровов и други генерали морали да се суоче са бунтом. Британци, завидљиви на геополитичким успесима царице и Русије, вероватно су се покајали што су јој 1762. године – преко свог амбасадора у Санкт Петербургу – дали тада огромну суму од сто хиљада рубаља да организује дворски пуч против мужа, цара Петра III, који је убрзо убијен.

ЈОШ ДВА ЦАРА

Николој Први и Александар III? Британске тајне службе имале су разне методе за поступање са руским царевима. Николај Први је умро или од тровања (ко су били његови лични лекари?) или од туге и понижења због пораза у Кримском рату, лукаво испланираном од стране Британаца. Била је то изузетно успешна антируска геополитичка провокација Лондона, што је имало колосалне последице: након Кримске саге, Русија, суочена са непријатељством Француске и Британије, престала је да омета уједињење и јачање Пруске, која је прогутала Немачку, у име нове европске равнотеже. Као резултат тога, добила је огромну и моћну земљу у Европи, која јој је, захваљујући британским сплеткама, два пута објавила рат у 20. веку. Слом Руског царства, монструозна револуција, десетине милиона живота – таква је била страшна цена ове промене курса.

Да, тако је: за ослобођење Европе од Наполеона, Енглеска се „одужила“ Русији Кримским ратом, омогућеним британским интригама са дугорочним циљем.

Моћни и снажни Александар Трећи умро је у 49. години: верује се да је то била последица подметања бомбе испод царског воза, које је оркестрирао револуционар који је касније нашао уточиште у Европи. Зашто је то било потребно? Јер, знали су: све док Александар Трећи влада Русијом чврстом руком, неће бити револуције, а то никако није одговарало британским обавештајним службама.

Штавише, после много оклевања, Александар Трећи је пристао да закључи војни савез (конвенцију) са Француском против претерано моћне Немачке. Лондон се потом придружио Париза и Санкт Петербурга – Французима и Британцима су били потребни Руси као топовско месо против Немачке, приморавајући је да се бори на два фронта. Међутим, „савезници“ су рачунали да ће у овој борби прва пасти Русија, а тек онда Немачка. Јер би сви плодови победе тада припали Британцима и Французима, заједно са Американцима који су им се придружили на крају Првог светског рата.

Цар се смртно разболео одмах након потписивања конвенције са Французима: Лондон и Париз су савршено добро разумели да искусни реалиста Александар Трећи неће вадити кестење из ватре за друге и да мора да оде, пре него што се предомисли, што пре напустити овај живот…

Данас, поновимо, у Русији је званични став да није било отрова, да су све последице железничке несреће поткопале царево здравље. Много тога се званично износи у овом свету, укључујући и све врсте неистина. Међутим, хајде да претпоставимо да није британски или француски отров однео још младог цара у гроб. Ипак остаје експлозија коју су оркестрирали револуционари користећи најновија терористичка знања. Царске власти у почетку нису знале за ово, а затим су то пажљиво прикриле. Ко су били ови бомбаши и какве су везе Британци имали са тим?

ЦАР АЛЕКСАНДАР ДРУГИ

Постоји планина литературе и докумената о мучеништву цара Александра Другог. Али суштина онога што се догодило може се сажети у једну реченицу: Цар-Ослободилац је погинуо од руку руских револуционара, чије су активности финансиране и усмерене из Лондона. Престоница Британије, која се такмичила са Русијом за утицај у Европи, а посебно у Азији („Велика игра“), претворила се у антируско упориште у 19. веку. Док су Британци били отворени непријатељи, губили су сукоб са Русијом, која се стално ширила и јачала, упркос повременим неуспесима. Међутим, у последњем тренутку су добили „Велику игру“, која се вукла сто година – ако не рачунате совјетску рестаурацију. Руси су пре и током Великог рата веровали да су Британци њихови „савезници“. А нису били.

Да би Русима забили нож у леђа у правом тренутку, Британци су изабрали оптималну методу: агитацију, револуцију и „професионалне“ револуционаре, што значи револуционаре на њиховом платном списку. Добро су разумели да не могу да победе Русију отвореним ратом. Ништа се није променило од тада.

Тако је у Лондону почела да излази „слободна руска штампа“ (запаљиви часописи „Колокол“, „Накануне“, „Народоволец“, „Хлеб и слобода“ и други), коју је финансирала британска обавештајна служба. Појавили су се и такви „професионалци“ као што су Александар Херцен, Николај Огарев, кнез Пјотр Кропоткин, Сергеј Степњак-Кравчински и Сергеј Нечајев. Потоњи је послужио као прототип за Петра Верховенског у Достојевском роману „Демони“. Овај фанатик, аутор „Катехизиса револуционара“ – циничног програма за уништење историјске Русије и мега-терора у име „светле будућности“ – примао је велике суме новца за револуционарне активности из „Бахметјевог фонда“, који је створила британска обавештајна служба, а којим су управљали Херцен и Огарев. И то су само најпознатија имена која ми падају на памет – било је много више непријатеља Русије које су Британци прихватили и подмићивали. Касније су им се придружили револуционари који су на крају здробили Русију, предвођени Лењином и екипом.

Један од њих – Степњак-Кравчински, који је постао познат по атентату на шефа жандарма Мезенцова у Русији 1878. године и који је основао „Друштво пријатеља руске слободе“ у Енглеској 1890. године средствима руских непријатеља – завршио је свој живот у Енглеској на необичан начин. Године 1895, „дубоко замишљен“, пао је под воз. Врло је вероватно да му је неко помогао. Зар то није разлог за увођење санкција против Русије?

СТАЛНО „КОИНЦИДЕНЦИЈЕ“

И опет се дешавају све врсте „коинциденција“. Године 1853. – године, подсетимо се, почетка још једног руско-турског рата – Херцен, препун новца, отворио је „Слободну штампарију“ у Лондону. Она је објављивала револуционарне апеле, антипатриотске слогане и дефетистичку пропаганду, преписку између руских министара и листе поверљивих руских државних буџетских бројки, које је Херцен добијао наводно од истих тих министара, али,  наравно, од британске обавештајне службе.

Сам Херцен је признао да је до 1857. издавачка делатност била непрофитабилна. Ко је покривао трошкове? Наивно питање. Године 1863, у вези са пољским устанком који су организовале британске и француске обавештајне службе, а који је требало да доведе до објаве рата Русији од стране широке коалиције европских сила, Херцен је започео пољску агитацију, прелазећи на страну пољских шовиниста и насилника.

Успон и непосредни пад „Звона“ поклопили су се управо са овим периодом, јер руско јавно мњење, пробуђено патриотизмом, није опростило издајнику, а укидање кметства у Русији 1861. године уклонило је свако могуће тло за критику испод Херценових ногу.

ТЕРОРИСТИ

Али британске обавештајне службе нису биле обесхрабрене – уместо полуаристократског Херцена, који је задржао неки привид пристојности, ослањале су се на отворене убице попут Нечајева и Степњака-Кравчинског.

Терористичке организације попут „Земље и слободе“, „Црне преподеле“ и „Народне воље“ створене су, обучене и опремљене у Русији, углавном британским новцем. У седмом покушају, чланови ове друге групе убили су Александра II.

Следећи руско-турски рат 1877–1878, када је Санкт Петербург одлучивао да ли да сада заузме Истанбул или да сачека, довео је, каква изненађујућа „коинциденција“, до пораста тероризма у земљи (неколико деценија касније, тероризам ће погодити Русију током Руско-јапанског рата). Тако су „професионални“ чланови Народне воље прво набавили радионицу за производњу динамита, затим најсофистицираније бомбе, моћне експлозиве произведене ван Русије, сигурне куће, сопствену штампарију и огромне суме новца. Енглези не броје новац када планирају терористичке нападе.

Ово „чудо“ се лако објашњава четвртом тачком програма њихове организације: „Садашње ‘Руско царство’ обухвата оне области, па чак и националности које су спремне да се отцепе при првој прилици, као што су Мала Русија, Пољска, Кавказ и тако даље. Сходно томе, наша је дужност да олакшамо поделу садашњег Руског царства на делове према локалним жељама.“ Не може се порећи да су британске обавештајне службе веште у прикривању својих жеља „локалним жељама“.

РАЗЛОЗИ ЗА АТЕНТАТ

Укратко, Александар Други је разнет бомбом, првенствено зато што је под његовом владавином Русија успешно постајала модерна земља, брзо се развијала, стицала нове територије, успостављала чврсто упориште на топлим водама Тихог океана и усмеравала поглед на Босфор и Дарданеле. Руковаоци и спонзори наивне и дубоко провинцијалне Народне воље, који апсолутно нису имали појма шта раде, убили су цара, између осталог, због онога што је можда била најбриљантнија геополитичка операција у руској историји. Јер је спречила Британију да ослаби и трајно потисне своја два главна глобална ривала – Русију и… Сједињене Државе.

Ово се догодило 1863. године, када је Енглеска, након што је играла водећу улогу у изазивању антируског устанка у Пољској, већ неколико година отворено подржавала Југ против Севера у Америчком грађанском рату (1861–1865), како би поделила Сједињене Државе на две државе и пецала у немирним водама.

Уочи очекиване објаве рата Русији од стране низа европских земаља, предвођених Енглеском и Француском, Александар Други, у договору са председником САД Абрахамом Линколном, послао је руске бродове на америчку обалу у апсолутној тајности – Британци нису имали појма. Атлантска ескадра је укључивала фрегате Александар Невски, Пересвет и Осљабја, корвете Варјаг и Витјаз и клипер Алмаз. Пацифичка ескадра је укључивала корвете Богатир, Калевала, Ринда и Новик, и клипере Абрек и Гајдамак.

У случају избијања непријатељстава, ови бродови је требало да нанесу максималну штету непријатељској поморској трговини и нападну британске и француске колоније. Американци су преузели одговорност за логистичку подршку бродовљу контраадмирала Лесовског и контраадмирала Попова, са седиштем у Њујорку и Сан Франциску. Бродови су често испловљавали, а посаде енглеских трговачких бродова у огромним водама Атлантског и Тихог океана грозили при погледу на заставу Светог Андреја.

Ово је било изузетно корисно за Сједињене Државе у тешком рату против Конфедерације. Али у то време, Северњаци су се суочавали са озбиљним проблемима на фронту и били су захвални Русији на изразу солидарности и спремности – ако је потребно – да интервенише на њиховој страни. Америчке новине су тада писале:“Руски крст се преплиће са нашим звездама и пругама.“

Као резултат тога, изгледи за рат на трговачким путевима довели су до наглог раста трошкова превоза. Британске бродарске компаније почеле су да трпе страшне губитке. Британци су веровали да ће Краљевска морнарица тешко зауздати руске бродове који воде гусарски рат у огромним океанима и одлучили су да се не боре, напуштајући Пољаке које су подстакли на побуну. И руски цар и амерички председник платили су својим животима за ову бриљантну геополитичку операцију. Била је то британска освета у наизглед неповезаном пакету.

УБИСТВО ЦАРА НИКОЛАЈА ДРУГОГ

Како су британске тајне службе убиле Николаја Другог, заједно са Русијом, је посебна, трагична, горка и вишеструка прича, чије се последице још увек разматрају. Има толико материјала и чињеница да се не могу укључити у овај чланак. О томе ће морати да се пише посебно.

А стално се причају приче о злочинима руске обавештајне службе. Или боље речено, наше тајне службе. То је уобичајено веровање на Западу. Страшне, крваве и злочиначке руске тајне службе. Али да будем искрен? Ниједна тајна служба на свету није анђеоска јер њихови задаци су превише специфични. Али ако тражите заиста прљаве, крваве и злочиначке обавештајне операције, онда, пре свега, оне су негде другде.

Видели смо где.

ПРИРЕДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ