КУДА ИДЕМО? МИЛОМИР СТЕПИЋ: СВЕТ ПРЕД ПРОВАЛИЈОМ ( Катена Мунди, Београд, 2025. )

Миломир Степић (Извор: Печат)

ГДЕ СМО?

Свет је пред провалијом – и цивилизавцијски и геополитички, каже Миломир Степић у својој књизи. Дошли смо до краја униполарног света, који је обележила доминација Сједињених Америчких Држава после Хладног рата. Униполарни поредак, како пише, постепено се урушава под теретом сопствене хегемоније и историјског замора материјала. Запад више не успева да одржи контролу над процесима које је сам покренуо.

Западна цивилизација, која је вековима дефинисала норме глобалне политике, културе и економије, сада се, према Степићу, суочава са кризом вредносног идентитета и губитком легитимитета: „светска већина“ коју предводе Кина и Русија почиње да преузима иницијативу у глобалним односима, док „колективни Запад“ постепено слаби. Ова промена није само политичка, већ је одраз дубљих историјских закономерности које он назива „процесом дугог трајања“.

Степић користи класичне геополитичке теорије, као што су Макиндерова концепција Heartlanda и Спајкменов Rimland, како би објаснио промену у односима моћи. Он истиче да је Запад, следећи стратегију „анаконде“, покушавао да држи Русију под контролом путем ширења НАТО-а и економског притиска, али да је та стратегија сада пропала. Русија се, како каже, „вратила самопоуздању и кредибилитету“, поново постала империја и консолидовала своју унутрашњу снагу.

Степић не види само повратак Русије као политичке силе, већ као цивилизацијски феномен, реакцију на западни културни слом и губитак духовног темеља. Повратак Русије у улогу самосвојне цивилизације означава крај једног геополитичког циклуса започетог падом Берлинског зида и крај „постбиполарне агоније“ која је обележила транзицију деведесетих година прошлог века.

Степић каже да нови светски поредак неће бити мултиполаран у класичном смислу (са више великих сила), већ полицентричан, без јасног центра моћи: више није могуће говорити о једном или два центра одлучивања, јер се у процес укључују и регионалне силе, економски блокови, па чак и „беспросторни“ актери као што су технолошке корпорације и транснационалне мреже. То „расплинуће моћи“ најављује, по Степићу, нови облик глобалне анархије.

Појава нових полова моћи ( Кине, Индије, Ирана и Турске ) не значи нужно стабилизацију, већ потенцијално повећано сукобљавање. Уместо старе равнотеже страха, свет улази у доба „вишесмерних притисака“, где економија, енергетика и демографија постају нова бојишта.

Србија, као што Степић више пута истиче, јесте у положају „геополитичког пресека“, између евроатлантског блока и евроазијског простора због чега је под сталним искушењем да се приклони западним интеграцијама, иако је тај пут „самоубилачки“:„Шта још треба да се догоди, па да Србија одустане од самоубилачког европског пута?“

Евроинтеграције су постале мит који прикрива стварне односе зависности, док је национални интерес Србије у изградњи сопственог курса између Истока и Запада. Та позиција подразумева ослањање на Русију и Кину као кључне стратешке партнере, али без губитка суверености.

Србија, као мала држава са великим историјским теретом, мора да разуме своју позицију као „малог чамца у светском невремену“.

Степић доказује да је западна цивилизација, упркос технолошком напретку, у стању духовне кризе која је последица одбацивања традиције, вере и националног принципа. Тај процес доводи до „самоуништавајућег хуманизма“ у којем су, како пише, грађанске вредности претворене у форму без садржаја.

У православној традицији Србије налази се потенцијал за духовни и цивилизацијски отпор. Улога Српске Цркве, није само религијска већ и геополитичка јер она чува наш идентитет у времену глобалног растварања: опстанак Србије зависи од способности да се духовно самообнови, јер „геополитика без духовности постаје само техника преживљавања“.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И НАШЕ НАДЕ

Владика Николај је говорио:“Нас ће спасити врлина, а не вештина, јер срце народно осећа да Бог од нас очекује врлину а не вештину, покајање и слогу, а не транге – франге. Црква стоји за врлину, политика за вештину. Ја сам са црквом. Знам, и ви сте. Сва српска историја сведочи ми да је врлина с Богом јача од вештине са ђаволом. А многе силе овога света више верују у вештину са ђаволом. Зато им неће бити добро. А српски народ ће се радовати победи Бога над сатаном…“

Сви који су Николајеве „Речи српском народу кроз тамнички прозор“ знају да је Николај сматрао да је Југославија „пркос Богу и Светом Сави“, и говорио Србима да их неће спасити вештина, него врлина. По њему, Бог је Србе одредио да, иако бројчано мали, буду сведоци истине Христове Истоку и Западу. У складу с тим, требало је да и своју државу уредена начелима теодулије – службе Богу свију, од оног на престолу до оног за плугом. Срби су одбили да изврше своју мисију, ослобођење су доживели као „одуларење“, и зато је Господ допустио слом предратне Југославије. Надносећи се над судбину свог народа после рата, Николај је прижељкивао да цела будућа Србија буде Христова, и да побожност буде основ и Цркве (што се подразумева) и државе. Краљ треба да буде први хришћанин у Србији, а његови поданици послушна чеда Христова. Јер, како рече Владика Николај, српски национализам је рам у коме стоји икона Христова – то и ништа друго. Време је за суочавање са нама какви смо данас, отуђени од Бога и себе, и сасвим на ивици да нас, опет по Николају, „прекрије језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом“. Европска Унија је антихришћанска творевина, која нуди грех као норму и ратује против Божјих заповести. Она је данас, много више него у Николајево време, кад је он тај израз употребиo, Бела Демонија, од које свим силама треба бежати.

Владика Николај је веровао да Срби треба да постану прави хришћани, и да Србија треба да буде земља Христових слугу. Он је такве знао, и таквима је био пастир. На несрећу нашу, ми смо се одрекли хришћанских идеала и путујемо у пропаст, коју нећемо избећи ако се не уразумимо.

Иако научник, Миломир Степић је и хришћанин, који нас на то подсећа. Време је да размислимо.