31 година од прогона, а ни данас им не дају мира: Трубама и ратним заставама на помен српским жртвама

Тишину над српским стратиштем прекинули су звук сирена и трубе возила са ратним заставама тзв. Армије БиХ, док су Возућани, 31 годину након прогона са својих огњишта, одавали помен страдалима.

„Стазама егзодуса“ и ове године прошли су Возућани, подсјећајући на један од најтежих прогона српског народа током рата у БиХ. Прије 31 годину, у офанзиви тзв. Армије БиХ и одреда „Ел муџахедин“, са подручја Возуће и околине протјерано је више од 7.600 Срба.

У офанзиви је спаљено 30 српских села, док је живот изгубило 459 цивила и припадника Војске Републике Српске. Ни данас нису пронађени сви нестали – за посмртним остацима 129 лица још се трага.

Посебно потресан тренутак овогодишњег обиљежавања било је узнемиравање учесника марша у тренутку када су одавали пошту страдалима. Док су породице и потомци жртава стајали на мјесту гдје је откривена масовна гробница са 21 тијелом, од којих је 19 било обезглављено, поред стратишта су пролазила возила са ратним заставама тзв. Армије БиХ, уз трубе и сирене.

Слика је тим упечатљивија ако се има у виду да је управо на том мјесту подигнута капела у којој је служен помен за настрадале. Док су једни дошли да се помоле за душе страдалих, други су својим понашањем нарушавали тишину и пијетет над мјестом страдања.

Ипак, породице Возућана и данас инсистирају на миру, истини и проналаску несталих.

Међу онима који још чекају посмртне остатке најмилијих је и Предраг Црнић из Лакташа, чији је отац нестао на Возући. Његови остаци пронађени су тек годинама касније, али само дјелимично.

„2014. су нађене само три кости доњег дијела. Мајка, брат и ја смо одлучили да то узмемо и сахранимо, јер ко зна кад ће пронаћи све посмртне остатке“, испричао је Црнић.

Миленко Пејић још увијек трага за својим оцем. Каже да од потраге неће одустати, а да са братом сваке године учествује у маршу.

„То нас испуњава, то нам је жеља и воља и док будем могао пјешачићу“, поручио је Пејић, преноси РТРС.

Посебно боли чињеница да се ни након више од три деценије не зна судбина 129 несталих. Из Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица указују да постоје сазнања да су посмртни остаци појединих страдалих били пронађени непосредно након рата, али да су потом, како наводе, прикривани.

Породице додатно погађа и однос правосуђа према злочинима почињеним над Србима, јер бројни случајеви ни након толико година нису добили свој судски епилог.

Марш дуг око 22 километра, од Тумара на Озрену до насеља Стог код Возуће, и ове године био је подсјећање на егзодус, али и на обавезу да се памте они који су остали на вјечној стражи.

На крају марша, у новосаграђеној капели, подигнутој на мјесту масовне гробнице, служен је помен за страдале, након чега су положени вијенци.

И док породице годинама трагају за несталима и покушавају да сачувају сјећање на своје најмилије, остаје и питање каква је порука када се на мјесту масовног страдања, током помена, пијетет нарушава сиренама, трубама и ратним обиљежјима.

Праштање и помирење могу бити циљ само ако се поштује и туђа бол. А Возућани, након 31 године, још увијек траже оно најосновније – право да достојанствено оплакују своје мртве и пронађу своје нестале.