Јелена Радомир: Култура сећања и хроника заборава

фотографија: Wikimedia commons/Julian Nyča/CC BY-SA 4.0

Упорна теза о хашким пресудама као чињеничној прошлости настоји да прикрије дискурзивни карактер приче и њеног тумачења, као и врло једноставну чињеницу: да оно што је проглашено правном истином не мора да буде историјска истина

Знам, ипак, да је и најкраћа реч дужа од људског века, а када је нешто тако дуго, буде времена да се умрси или покида.
Горан Петровић, Опсада цркве Светог Спаса

Прелазак из суочавалачког јула у превазилазећи август нагло је прекинут пре неколико дана вешћу да је генерал Ратко Младић, ратни командант Војске Републике Српске, преминуо у хашком казамату. Та вест је потпуно очекивано одјекнула у јавности додатно дрмајући вечито будне духове једног поглавља наше новије историје (sic!) и нагло мењајући етику превазилажења за етику суочавања, па се крајем августа уместо back-to-school конзумеристичких пракси (које отпуштају летњи притисак свих етика најављујући нови циклус потрошње робе и тема) враћамо на фабричка подешавања – спој трагичног осећања историјског тока и меланхоличне спознаје о моћи оних чији се глас најдаље чује.

У општој какофонији посебно гласни биће дежурни чувари великих прича који ће уз помоћ проверених усмених формула смештати, као у десетерац, речи као што су правоснажна пресуда, злочинац, геноцид и слично, унапред нападајући замишљени глас народа који генералу упућује последњи поздрав с посебним пијететом – резервисаним за оне који својом судбином сведоче о трагичној егзистенцијалној позицији.

И док је култура сећања преиначена у деконтекстуализовану политику сећања (о томе овде), хашке пресуде у очима једног дела јавности постају слика и прилика гротескног света књижевности апсурда у којој се процеси воде и казне изричу на неки механицистички начин, отуђен и селективан. Чувари великих прича ће пак понављањем, истрајношћу и доследношћу уздизати механичку природу ових пресуда на ниво онтолошке чињенице, покушавајући да једну правну интерпретацију представе као стварност, а да је затим као такву уграде у колективну меморију.

Наратив о прошлости

Шта је уопште култура сећања? Она није једноставно памћење онога што је прошло, већ начин на који прошлост постоји у јавној сфери: својеврсни институционални говор о њој. Као раскрсница питања идентитета, моћи и моралне легитимације, колективно сећање представља ткиво националног бића („оно што нас плаши код смрти није губитак будућности, већ губитак прошлости“).

Отуд културолошки митови, који заузимају често средиште колективног идентитета, отуд потреба да се неки елементи традиције преносе у нетакнутом виду. Отуд и бројни спорови око прошлости, који нису толико спорови око чињеница, како се на први поглед може чинити, колико око уоквиравања догађаја (тзв. фрејминга или интерпретативног оквира).

Када је реч наратив пре десетак година ушла из књижевне теорије у масовни медијски и политички говор, вероватно је многима засметала као помодни неологизам, али заправо она врло прецизно именује причу која је смештена у одређени оквир тумачења: то је прича с упутством за употребу. У наративима је све дато: и дозвољени режими тумачења и растегљивост чињеница и можда најважније – перспектива из које се нешто посматра. Све то под маском објективности.

Свака култура сећања у себи интегрише одређене наративе о прошлости који треба да дају одговоре на идентитетска питања, али и на питања о будућности, па теже некој пророчкој црти („да се не понови“, „шта дугујемо будућим поколењима“). Питања Ко смо ми? Шта нам се десило? Шта не смемо заборавити? Ко су „наши“, а ко непријатељи? представљају уобичајен репертоар колективне меморије. Одговори се пак разликују и ту долази до сукоба тумачења и борбе за оно што ће бити дефинисано као истина.

Значај језичког репертоара на формирање наратива давно је препознат и већина ће се сетити примера тзв. неетичких еуфемизама где се ствари називају лепшим именима, нпр. бомбардовање хуманитарном интервенцијом или убијање цивила колатералном штетом. Постоји, међутим, и употреба дисфемизама, где се употребљава пејоративни или преувеличани појам, нама свакако најактуелнији на релацији појмова злочин–геноцид.

Начин на који се ствари именују постаје начин на који се перципирају, што далекосежно формира оквире тумачења. Херојска жртва, трагична жртва, злочинац, несрећни сукоб, напад, траума, ратно искуство, чишћење територије, етничко чишћење, ослобођење и сл. само су неки примери израза чија неутралност се губи заузимањем одређене перспективе за тумачење. Овде на сцену ступају и два моћна језичка механизма: ритуализација, где се одређене језичке формуле обредно понављају („да се не заборави“) и табуизација, где се именовање појава ублажава или избегава у потпуности („војно-редарствена акција“).

Поред именовања догађаја и актера, битна је сама чињеница текстуалности сваке приче. Наиме, оно што зовемо знањем о прошлости, било да се оно формира као елемент колективног памћења, било као историјски документ – текстуализовано је, као и свака прича. Преношење прошлих догађаја тако није једноставно фотографска трансмисија неке давнашње стварности, већ је нужно људска конструкција.

Да би се од нечега направила прича, потребни су њени основни елементи – темпоралност, каузалност и јунак, односно узрочно-последични низ догађаја у којем делају неки актери. Присуство ових елемената наративизује сваку званичну или незваничну причу о прошлости, а то је већ на прагу интерпретације догађаја. Историја и сећање су дискурзивни, па они нису једнаки прошлости, већ су једнаки причи о прошлости (занимљиво да реч повест у српском језику управо то обједињује јер може значити и причу и историју).

Радикална сумња

Питање које је заокупило модерно време шта могу да знам о себи и свету? замењено је у постмодерном добу, ери опште сазнајне кризе, питањем како могу уопште нешто да знам?. Као последица радикалне сумње у једну истину и фрагментације свих великих прича, те такмичења у траумама и моралној супериорности, долази до феномена мноштва микрокултура сећања.

Оно што је некада давно могло бити стабилна традиција сада постаје стални културни и политички конфликт. На пример, именовање једног генерала као злочинца или као хероја постаје покретач паралелних институционалних говора који се рачвају кроз простор и време, настојећи да постану окосница колективног сећања. То сећање као колективни чин уско је везано за архаичне слојеве свести у којима се сусреће са потребом успостављања идентитета групе и неке колективно препознатљиве вредности.

Док је сам механизам потребе за колективизацијом искуства прастар и везан за митску и епску свест, колективно препознатљива вредност која се настоји успоставити може бити различито постављена и ослањати се више на архаично-традиционалне обрасце или пак на савремено-посттрадиционалне. Етос херојске жртве, која се тешким одлукама опредељује за ванвремене вредности (као што је очување једног народа) стоји у основи архаичног обрасца, док је идеја о крвнику привидно блиска том обрасцу, будући сама по себи архетипска, али до нас долази у једном осавремењеном виду медијске демонизације чија ће крајња инстанца бити култура поништавања.

Поништавањем личности, укидањем њеног моралног легитимитета, ствара се основ за поништавање њене приче и њене улоге хроничара, чиме се отвара простор за чуваре великих прича, за њихове гласове који одјекују временом, попут звецкања тридесет сребрњака, и вичу „чињеница“ док остављају у беспућима историографских полифонија све гласове који ту чињеницу угрожавају. Борба за истину представља борбу за глас који ће преживети време.

Хашки процес

Ко, најзад, сме да има свој глас у историји? Многа наша знања о прошлости заправо су скуп привилегованих гласова који су добили хроничарску позицију. Средњовековног летописца, који ствара у самом центру моћи по налогу владара, наследиће институције које имају моћ и новац, контролу медија и платформи, довољно моћан алгоритам и најсавременије технологије. А онај који тумачи прошлост – осваја власт над будућим памћењем и над будућношћу уопште.

Хроничарска моћ ће се помало парадоксално демократизовати у најновијем добу јер је масовна производња личних записа у дигиталном формату мултипликовала могућа сведочанства о једном времену (данас посебно видљиво у актуелним ратовима, где су мреже и платформе преплављене објавама појединаца као симболичком заменом некада много ређих мемоарских и дневничких записа).

Поништавањем личности, укидањем њеног моралног легитимитета, ствара се основ за поништавање њене приче

На прелазу из аналогног доба појединачних хроничара у дигитално доба хиперпродукције слика стварности, стоји један занимљив случај хашких суђења. Она су још увек имала класичне хроничаре – сведоке, осуђенике, судије, браниоце, тужиоце, преводиоце, новинаре – али су истовремено била, можда и као први случај у дотадашњој медијској историји, део глобалне медијске комуникације: снимање суђења организовао је сâм хашки ад хок трибунал за бившу СФРЈ.

Оно чему смо сведочили тада била је глобална производња значења историје, дакле огољени поступак наративизације прошлости и њене интерпретације. Гласови свих учесника суђења представљали су део институционализованог поступка утврђивања онога шта се догодило током ратова деведесетих година, али нису сви гласови подједнако били важни нити су, ни у приближно истој мери, учествовали у стварању доминантне представе у јавности (читај: накнадном јавном памћењу).

Другим речима, дошло је до хијерархизације гласова хроничара, а последично и градације жртава. Није сваки глас био једнаког домета, што је управо поступак који ће свој пун израз добити у најновијем времену алгоритама, где сви могу да говоре, али није свачији глас чујан (иако се прави симулација појединачних мегафона).

Упорна теза о хашким пресудама као чињеничној прошлости настоји да прикрије дискурзивни карактер приче и њеног тумачења, као и врло једноставну чињеницу: да оно што је проглашено правном истином не мора да буде историјска истина. У средишту поступка хијерархизације гласова – калибрирања њихове јачине и домета – налазила се виктимизација, па је морална асиметрија била та која је прибављала само неким странама повлашћену позицију у тумачењу.

Позиција жртве један је од најмоћнијих извора јавног легитимитета у савременом свету. Међутим, веома добро знамо да као што постоји морална асиметрија, постоји и друштвена, по којој нису све жртве исте. Зато је процес прављења „већом жртвом“ кључан: виктимизација легитимизује глас, омогућава му довољно далек одјек у простору и времену. Овде долази до веома занимљивог обрта у историјској хроничарској позицији: док је традиционални летописац имао ауторитет јер је био видљиво близу моћи, савремени добија ауторитет онда када се нађе близу страдања. А излишно је овде говорити колико је актуелан и упоран процес умањивања страдања Срба у 20. веку.

***

Култура сећања традиционално производи стабилне приче о прошлости, али своју рефлексивност она и тада налази у чињеници да се историја састоји од прећутаних имена. Излазећи пак из традиционалног у посттрадиционално доба, она се суочава са кидањем ткања приче на појединачне нити. У њој сада више ништа није прећутано, све је сувише присутно, препуно информација које као да говоре: ништа неће бити заборављено; тушта и тма података и гласова, натрпаних у замршено клупко некада кохерентне приче, шапућу како нам је све доступно ако потражимо.

Међутим, на месту некадашњих прећутаних празнина сада се налази безоблично обиље које ћути подједнаком снагом. Оно је место парадоксалног сусрета са хроником заборава која даје трагично обећање да ће све бити записано, али ништа неће бити прочитано. У непрегледном и неизмерно великом свежњу сећања и заборава српски народ треба да прати трагове свога страдања као нит у лавиринту која му помаже да изађе на светлост дана.