Фјодор Лукјанов: Нуклеарни страх и крах светског система

Деценијама је узајамно одвраћање међу великим силама пружало свету одређену дозу предвидивости, а управо је нуклеарни фактор – још од средине прошлог века – чинио окосницу тог система. Велике силе су обуздавале једна другу, а тиме, истовремено, обуздавале и саме себе.

Разумеле су да би претерано амбициозне геополитичке авантуре могле донети неприхватљиве ризике, па је тако „стратешка стабилност” постала блажи термин за оно што је, у стварности, била способност узајамног уништења. Међународне институције ницале су око те равнотеже попут печурака око стабла, али се иза свих тих споразума и дипломатског језика крило нешто далеко једноставније: страх од последица директног сукоба великих сила. Међутим, тај систем се данас распада.

Многи сматрају да проблем лежи управо у губитку тог страха, будући да су политичке елите престале да верују да је нуклеарни рат заиста могућ. Отуда и све слабије самоуздржавање којем сведочимо у сукобу у Украјини, на Блиском истоку, а потенцијално и у Азији.

Наизглед очекивано решење стога је подсетити све колико би нуклеарни рат заиста био застрашујући. Повратите страх – гласи тај аргумент – и државе ће поново почети да се суздржавају и бити спремне да преговарају о новим правилима. У томе има логике, али се у томе крије и огромна опасност.

Шта ако се нуклеарно оружје заиста употреби? Или ће то изазвати управо ону катастрофу од које човечанство зазире већ осам деценија, са несагледивим последицама, или ће се догодити нешто сасвим друго – доћи ће до страшног разарања, али свет неће пропасти, нити ће то оружје гарантовати победу.

У том случају, нуклеарно оружје би могло престати да буде првенствено политичка и психолошка баријера и постати само још једно средство ратовања, додуше изузетно разорно. Да ли би то повратило страх? Или би државе, уместо тога, убрзале развој нуклеарног наоружања намењеног ефикаснијој употреби на самом бојишту? У данашњој атмосфери све веће неодговорности, обе могућности су подједнако замисливе.

Нуклеарно оружје је најмоћније наоружање које је човечанство икада створило и настало је ради вођења ратова. Међутим, с временом се испоставило да оно може вршити и другу функцију – односно може да предупреди избијање оних највећих и најразорнијих сукоба. Данас се, пак, перцепција о том оружју враћа на почетну тачку: оружје је оружје, чак и када је нуклеарно.

Ипак, очекивати од оружја да решава проблеме међу државама значи стављати пред њега немогуће захтеве – посебно у времену када сам рат постаје све асиметричнији и свеобухватнији. Државама је све теже да сачувају оно што не смеју да изгубе. Брисање граница, некада слављено као једно од највећих достигнућа либералне глобализације, данас поприма знатно алармантнији карактер.

Дигитални свет је по дефиницији без граница, дронови све лакше прелазе линије разграничења, док нове технологије постепено подривају способност држава да контролишу и бране своју територију, а у екстремним околностима, чак и да дефинишу где се праве границе уопште налазе. Државе неће тек тако прихватити тај губитак контроле, па свака акција изазива реакцију, што значи да ће борба постајати све суровија. Сем тога, бојиште ће све више обухватати готово све сфере људског деловања.

Нуклеарно оружје би могло престати да буде првенствено политичка и психолошка баријера и постати само још једно средство ратовања

Шта у таквим условима уопште значи „стратешка стабилност” и како се она може одржати? Рат сам по себи све мање личи на средство за решавање сукоба, а све више на трајни облик интеракције, па чак и коегзистенције. У таквом рату можда неће бити коначне победе нити пораза, већ само узастопних покушаја да се противник исцрпи на економском, војном, политичком и психолошком плану.

Међутим, дуготрајно исцрпљивање производи два противречна ефекта. Државе постају искусније и способније да издрже конфронтацију, али се у исто време таложи замор – а са њим расте и искушење да се привидно бесконачна борба оконча посезањем за најразорнијим доступним аргументом.

Свет убрзано губи системске заштитне механизме који су некада ограничавали такве импулсе и све више почиње да личи на ловиште у време отворене сезоне.

За шта онда уопште можемо да се држимо? Засад, можда једино за здрав разум и тачну процену односа између сопствених амбиција и стварних могућности. То јесте крхка сламка спаса, али би могла бити довољна да нас спречи да доливамо уље на ватру и да нас, уместо тога, држи на безбедној удаљености од пламена. Барем док вредност уздржаности – укључујући и самоуздржаност – поново свима не постане јасна.

Фјодор Лукјанов је главни уредник часописа „Русија у глобалној политици“.

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард

Извор: RT International/Russia in Global Affairs

Насловна фотографија: Emanuel Kypreos on Unsplash