Андреј Ткачов: НЕ, ТО ЈОШ НИЈЕ ПРАВОСЛАВЉЕ

Пише: Андреј Ткачов

За нас је умро Син Божији, и од нас се тражи љубав према Њему и покајање. У суштини, то је све. То јест, Син Божији је умро за тебе, а ти треба да се покајеш и да Га волиш.

И кад се ове речи кажу човеку, треба разумети да од 100% оних који слушају огромна већина неће рећи: „Амин, разумео сам“.

На нивоу осећања – да. Ево цркве Покрова на Нерли, ево лете вранице, ево руске зиме, ево пшенице у класју. Све је веома лепо, све се врло лако доживи. Расута туга у ваздуху, храм са чудним пропорцијама, веома занимљив природни пејзаж.

Све то је моје, родно, као код Даниле Багрова. Али кад свештеник изађе и каже: „Морате се покајати. Ви треба да се покајете. Исус Христос од вас очекује покајање. Због вас је проливена крв, то јест, ви сте живи јер је због вас проливена крв“ – ту већ почиње реакција.

Чим Црква почне да говори оно што треба да говори, одмах почињу тешкоће.

Кад звоне звона, ми идемо ка њима. Ево, свети Андреј Боголјубски изградио је храм Покрова, и ми идемо да видимо ту лепоту, идемо да погледамо Тројицу или прочитамо нешто о Њој. Ту је све јасно, ту Црква моћно ради. Жене су ставиле мараме, прекрстиле се и стале једне крај других. Мушкарци ућутали, намрштили се, посматрају. Уопште није јасно, али све је лепо.

Али кад почнеш да говориш, мораш да разумеш да ће се слушалац из било које епохе одмах поделити на два дела. Један ће рећи: „Шта он уопште прича, зашто смо овде дошли?“ А други каже: „Не-не, сачекај, треба послушати. Наравно, не разумем шта он говори, али је занимљиво, можда нешто значи”. И тек неки пети или шести део касније ће рећи: „Да, Господе, опрости ми, схватио сам“.

И само некаква муња која цепа друштво – она је јако потребна. Јер ће нам се иначе учинити да смо сви православни, зато што смо се растопили гледајући Рубљовљеву Тројицу. Или нам је баш пријатно да видимо како у Петербургу људи иду крсним ходом до Александра Невског – тако свечан призор. Или кад неки архиђакон заплаче, на пример, „многаја љета“, ми плачемо од умиљења, јер је то веома духовно.

Уопште, ова „золотая рожь“, „пой, кудрявый лён“ и „я влюблён в тебя, Россия, влюблён“ – све то ми се веома свиђа, али разумем каква опасност овде вреба. То је варалица. То је ћутљиво одушевљење природом, на чијој позадини стоји мала црквица. То још није православље. Све је то обмана и са исконском Русијом има мало везе. То је просто природни пејзаж у који је уграђено одређено архитектонско дело. То је интуитивна љубав према својој земљи, према пејзажу у који су смештене наше скромне цркве.

Само слика није довољна. Потребна је апостолска проповед, потребно је да у тој цркви буде Серафим Саровски.

(Телеграм канал А. Ткачова; превео Ж. Никчевић)