Павел Шелин: СВЕТИЊЕ НА ДЕПОНИЈИ ЗАПАДА

Лик Спаса Нерукотворног једна је од наших најпознатијих иконографских традиција. Под њим су, на пример, на Куликово поље изашли пукови Димитрија Донског. У суштини, то је историјска борбена застава руске државе, што се види и у данашњем рату.

Црква се сећа Преноса Нерукотворног Лика Господа нашег Исуса Христа 944. године, кад је цар Константин Багрјанородни пожелео да га пренесе у Константинопољ, у Фароску цркву Пресвете Богородице. Али симболика овог празника изненада постаје много дубља и страшнија за руског човека, ако се потрудимо да погледамо на даље догађаје.

Почетак је велики и свечан – Фароски Храм – невелик али по лепоти непоновљив центар Другог Рима. Мозаици од чистог злата, мермерни подови чисти као огледало, реликвијар са највећим светињама – не само Спас, већ и копље Лонгина, Трнов венaц, Животворни Крст, Риза и Појас Богородице и многе друге реликвије. Врх Славе и Части… Шта би ту могло да крене наопако? Следи кратка белешка из Византијске Енциклопедије:

„Године 1201, скевофилакс Николај Месарит двапут је за један дан спасио светиње храма од пљачке коју је извршила побуњена гомила која је упала на територију Великог дворца. Први пут – својом реториком, други – силом оружја двoрске гарде којом је командовао у храму. Године 1204, храм Богородице Фароске потпуно је опљачкан од стране крсташа. Године 1247, светиње су за колосалан износ уступљене од стране цара Латинског царства Болдина II француском краљу Лују IX Светом и године 1248. смештене у посебно саграђену капелу-реликвијар Сент-Шапел у Паризу, реплику храма Богородице Фароске. Године 1793, по наредби револуционарне владе, део реликвија је одузет и предат на проучавање у Националну библиотеку; остале су бачене на градску депонију и нестале без трага.“

Унутрашња трвења православног народа, његово самоиздајство (светина покушава да пљачка светињу видећи у њој само драгоцени метал), долазак Латина, који су под изговором помоћи Другом Риму разграбили и уништили светиње, присвојивши их као да је „то увек овде лежало“ – колико често, посећујући Париз, размишљате о томе да његово благо потиче из Константинопоља?

Али та пљачка макар је подразумевала вредност опљачканог. Проћи ће векови и вируси национализма и Револуције, који су мутирaли унутар католичког западног тела, довешће до тога да благо Сент-Шапела заврши на депонији! Тамо где и сва западнохришћанска култура у 21. веку.

Али није ствар у њима, него у нама – све последице расту из једног семена. Народ који губи веру у оно што је његово истинско благо, постаје играчка спољних демонских сила, које могу изгледати веома „цивилизовано“, али неизбежни крај кокетирања са том цивилизацијом јесте смрт, најпре духовна, а потом и физичка.

(Телеграм канал П. Шелина; превео Ж. Никчевић)