„Српско друштво је дубоко болесно“: Европосланик Сокол Србима „поставио“ колективну дијагнозу

Сокол, Фото: Стандард

Маске су, изгледа, заиста пале — али не на начин на који то тврди хрватски европосланик Томислав Сокол. Његова реакција на смрт генерала Ратка Младића открила је нешто много опасније од политичког неслагања: спремност да се читаво српско друштво прогласи „дубоко болесним“ и да се милиони људи стрпају у исти идеолошки кош.

Смрт генерала Ратка Младића била је повод да се још једном отвори питање ратова деведесетих, Хашког трибунала, злочина, жртава и односа различитих народа према сопственој прошлости.

Али за Томислава Сокола то није било довољно.

Он је одлучио да оде много даље.

Говорећи о реакцијама на Младићеву смрт, хрватски европосланик поручио је да је „српско друштво, не само у Србији него и у Црној Гори, на жалост дубоко болесно“.

Дубоко болесно.

Не једна странка.

Не једна политичка група.

Не појединци који су евентуално прекршили закон.

Већ — српско друштво.

Цијели народ, или бар његов огроман дио, у Соколовој политичкој интерпретацији постаје колективни пацијент којем он, из позиције европосланика, поставља дијагнозу.

То није европска реторика.

То није начин на који се граде добросусједски односи.

И што је најважније — то није начин на који се разговара са народом који је конститутивни дио политичког и историјског простора Црне Горе.

Сокол је своју оцјену засновао на реакцијама које су услиједиле након смрти Ратка Младића.

Али чак и ако се некоме не допада начин на који дио Срба доживљава генерала Младића, из тога не слиједи право да се читав народ проглашава „дубоко болесним“.

То је опасна логика колективне кривице.

А управо је Европа, којом се Сокол толико позива, током своје историје скупо платила посљедице таквих генерализација.

Може се критиковати политичка идеологија.

Може се критиковати било која странка или политичка опција.

Али не може се политичка критика претворити у дијагнозу читавог народа.

„МАСКЕ СУ ПАЛЕ“ — А ШТА ЈЕ СА МАСКОМ ЕВРОПСКЕ ТОЛЕРАНЦИЈЕ?

Сокол каже да су „маске пале“.

Можда и јесу.

Јер је тешко говорити о европским вриједностима док се истовремено за милионе Срба користи језик колективне дисквалификације.

Да ли су „европске вриједности“ то да један европосланик сусједну државу и њене грађане посматра кроз призму једног историјског питања?

Да ли је европска вриједност рећи да је српско друштво „болесно“?

И гдје је граница?

Ако се један народ може прогласити „болесним“ због начина на који дио његових припадника памти једног генерала, онда се поставља питање шта је сљедеће.

ОВО НИЈЕ САМО НАПАД НА МЛАДИЋА — ОВО ЈЕ ПОРУКА СРБИМА

Соколове ријечи не треба посматрати само као још један напад на Ратка Младића.

Оне имају много ширу политичку поруку.

Када европосланик каже да је српско друштво „дубоко болесно“, он не говори само о једном генералу. Он говори о људима који живе у Србији. Он говори о Србима у Црној Гори. Он говори о огромном броју људи који имају право да другачије тумаче историју.

И управо зато је таква изјава недопустива.

Јер ако се залажемо за европску Црну Гору, онда европске вриједности морају важити за све. И за оне који се Соколу допадају. И за оне који му се не допадају.

СРБИМА СЕ НЕ МОЖЕ ПРОПИСИВАТИ КАКО ЋЕ ПАМТИТИ

Нико не тражи од Сокола да промијени свој став о Ратку Младићу. Нико не тражи од њега да прихвати српско виђење ратова деведесетих. Али исто тако нико њему не даје право да Србима прописује како ће памтити своју историју.

Може се разговарати. Може се полемисати. Могу се износити чињенице. Могу се осуђивати злочини.

Али презир према читавом народу није аргумент.

„Дубоко болесно српско друштво“ није анализа.

То је увреда.

И то увреда која, долазећи од европског посланика, има додатну политичку тежину.

Зато би Сокол, прије него што другима буде држао лекције о Европи, требало да објасни како се дијагностиковање читавог једног народа уклапа у европски дух толеранције, демократије и поштовања различитости.

Јер једно је сигурно:

Срби нису „болесно друштво“ зато што не мисле сви исто о Ратку Младићу.

И Црна Гора неће постати европскија тако што ће њени грађани српске националности бити проглашавани проблемом који треба „излијечити“.

Европа се не гради тако.

А ако је ово ново лице европске политике према Србима — онда су, заиста, маске пале.