Компанија „Мета“, власник Фејсбука и Инстаграма, пристала је у Сједињеним Државама на нагодбу вредну више милијарди долара у поступцима који се односе на утицај њених платформи на децу и тинејџере.

Гост Јутарњег програма, ИТ консултант Војислав Родић објашњава да ово није први велики судски спор против технолошких компанија у САД, али да се сада променио његов фокус.

Подсећа да је 2020. године 48 америчких савезних држава поднело тужбу против великих технолошких компанија због њиховог положаја на тржишту и сумњи да гуше конкуренцију.

„Уопште није било ни речи о томе какав је утицај на кориснике. Сада је овај конкретни процес уперен управо на технологију коју примењују“, истиче Родић.

Према његовим речима, суђење је требало да почне по тужбама Калифорније, Колорада, Кентакија и Њу Џерзија против „Мете“, као власника Фејсбука, Инстаграма и Вотсапа, али је неколико дана пре почетка поступка постигнут договор.

Родић наводи да се у оквиру договора помиње 18 милијарди долара, од којих се милијарда односи на посебан договор са Тексасом. Преосталих 17 милијарди, је у ствари 12, а пет милијарди и 300 милиона ће дати ако и други, као што су Јутјуб, Снепчет и Тик-ток пристану на иста ограничења.

„Технологија је направљена да изазове зависност“

У средишту спорова више није само питање тржишне моћи технолошких гиганата, већ штете која, како се тврди у тужбама, може да настане код младих корисника.

Родић указује на случај двадесетогодишње девојке која је тужила „Мету“, Јутјуб, Снепчет и Тик-ток због последица прекомерног коришћења платформи од детињства. Како каже, Снепчет и Тик-ток су се нагодили, док је она у првостепеном поступку добила шест милиона долара – половину као накнаду штете, а половину као казнену накнаду.

На питање где престаје лична одговорност корисника и почиње одговорност платформе, Родић одговара да је кључ у начину на који су саме платформе осмишљене.

„Технологија пласирања информација је направљена тако. Технологија није неутрална. Она је направљена са циљем да изазове зависност код свих. Наравно да су деца најосетљивија“, наглашава Родић.

Као примере наводи бесконачно листање садржаја, код којег корисник никада не стиже до „краја стране“, као и аутоматско покретање следећег видео-снимка.

„Можете ви у сваком тренутку да оставите, али вам је све теже“, каже Родић.

Илуструјући колико тај механизам може да буде ефикасан и код одраслих, присећа се свог првог озбиљнијег сусрета са Тик-током. Намеравао је, каже, да га испроба петнаестак минута.

„Кад сам подигао поглед – два сата и 15 минута“, наводи Родић.

„Ми смо као продавци дроге“

Посебно питање је, истиче Родић, да ли су технолошке компаније биле свесне последица начина на који су осмишљавале своје производе.

Према његовим речима, током судских процеса објављиване су интерне комуникације и истраживања која су показивала да су запослени били свесни колико њихови производи могу да привуку и задрже кориснике.

„Запослени су једни другима говорили: ‘Ми смо као продавци дроге. Ми их буквално навлачимо’. Друго, они су имали своја интерна истраживања која су исто то показивала“, наводи гост Јутарњег програма.

Упркос томе, пословни модел није суштински промењен.

„Зашто? Зато што конкуренција ради исто. Што сте више времена на мрежи, видећете више реклама. Чак и ако не плаћате никакве друге услуге, онда плаћате својим временом“, објашњава Родић.

Алгоритми су, додаје, све способнији да препознају интересовања појединачног корисника и да му потом нуде све више сличног садржаја.

То се не односи само на видео-снимке или објаве, већ и на оглашавање. На основу активности корисника, платформе веома брзо могу да препознају шта он жели да купи и да му понуде производе који одговарају његовим интересовањима.

Родић каже да је и сам почео свесно да користи тај механизам. Када жели нешто да купи, неколико минута претражује производе и означава оно што му се допада, након чега му алгоритми током наредних сати и дана нуде велики број сличних производа.

„То је заиста врло блиско ономе шта ја отприлике тражим“, истиче Родић.

„Нећемо се ослободити технологије, нити би требало“

Проблем, међутим, није ограничен само на децу. Родић указује да и одрасли лако проналазе оправдање за време проведено испред екрана, док истовремено покушавају да ограниче употребу телефона код најмлађих.

„Имамо начине рационализације зашто смо морали синоћ толико да проведемо истражујући нешто“, каже Родић.

Због тога, сматра, решење није одбацивање технологије.

„Нећемо се ми ослободити технологије, нити би требало. Али треба да је користимо усмерено“, наглашава Родић.

Зашто „Мета“ није признала кривицу

Иако је пристала на нагодбу, „Мета“ није признала кривицу. Родић указује да је управо избегавање формалног признања један од важних разлога за постизање нагодби.

Подсећа да су већ постојали судски поступци у којима су платформе претрпеле поразе, а да би правоснажне пресуде могле да олакшају покретање нових спорова.

„Хиљаде и хиљаде осталих већ спремних тужби, адвокати ће сигурно моћи да користе све оно што је овде наведено“, каже Родић.

Према његовим речима, исплате предвиђене договором распоређене су на десет година, а новац ће бити исплаћиван америчким савезним државама, које ће потом одлучивати како ће га користити.

Ноћне блокаде и искључивање нотификација

Једна од најважнијих последица договора могла би да буде увођење ограничења која директно утичу на време које малолетници проводе на друштвеним мрежама.

Родић као пример наводи кинеску верзију Тик-тока – Доујин, где су ограничења за млађе кориснике уведена знатно раније.

У америчком случају, каже, предвиђена је ноћна блокада, као и искључивање нотификација у време наставе.

„Оно што је још важније, предвиђено је да од осам ујутру до три поподне, значи у време школских часова, буду искључене нотификације“, истиче Родић.

Предвиђена су и ограничења времена проведеног на платформама. Према његовим речима, код „Метиних“ производа говори се о укупно два сата дневно за млађе кориснике Фејсбука и Инстаграма, с тим што би родитељи могли да искључе ограничење.

Како утврдити колико корисник заиста има година

Међутим, ограничења отварају нови проблем – како платформа уопште може да зна да ли корисник има 12, 14, 16 или 30 година.

Родић указује да се широм света појављује талас прописа којима се употреба друштвених мрежа забрањује или ограничава корисницима млађим од одређене старости.

„А како ћете да утврдите колико имају година? Законодавац се тиме не бави, ни суд који доноси пресуду. Он каже: ми смо донели пресуду, ви пронађите како ћете“, напомиње ИТ стручњак.

Као пример технолошког приступа процени узраста наводи компанију „ОпенАИ“, власника ChatGPT-а која најављује да користи 2.000 параметара како би утврдили старост корисника које оставља током употребе телефона, таблета или рачунара.

Такве могућности, међутим, код њега изазивају и забринутост.

„То ми се свиђа када је у питању провера да ли неко има 13, 14 или испод 12 година, али ме мало забрињава када помислим да могу да утврде не само колико имам година, него ко зна шта још о мени“, каже Родић.

„Они навигају кроз нашу душу“

Родић сматра да корисници често потцењују количину информација коју о себи откривају самим начином на који користе дигиталне платформе.

Није реч само о ономе што свесно укуцамо у претраживач или објавимо. Значајни су и садржаји на којима се задржавамо, оно што прескачемо, коментаришемо, делимо са пријатељима или гледамо више пута.

„Ми желимо да мислимо да ми користимо уређаје да бисмо приступали океану информација. Свако наше размишљање, застајкивање, коментар, подела са овим или оним пријатељима… То што ми мислимо да ми негде навигамо, они навигају кроз нашу душу“, истиче Родић.

Према његовим речима, корисници практично сваког дана остављају количину информација о себи која је некада била тражена само у посебним ситуацијама – приликом подизања кредита, регрутације или других формалних поступака.

Данас се то, каже, дешава непрекидно, често од тренутка када се пробудимо и прво посегнемо за телефоном да бисмо проверили шта се догодило док смо спавали.

Да ли ће ограничења стићи и до Србије

Ограничења која су предмет договора у Сједињеним Државама неће аутоматски важити у Србији, нити чак у свим америчким савезним државама.

Родић наглашава да такве мере директно погађају основни пословни модел највећих платформи – Фејсбука и Инстаграма, али и Јутјуба, Тик-тока и других сервиса.

Зато је једно од важних питања за „Мету“ и то да ли ће и конкуренти бити обухваћени истим правилима.

Родић указује и да Фејсбук одавно није главна друштвена мрежа међу најмлађима, указујући на много већу популарност Инстаграма, Јутјуба и Тик-тока.

Посебно наглашава да Тик-ток више није само платформа за гледање кратких забавних снимака. „То је за комплетно информисање“, истиче Родић.

Промене у Србији, међутим, не треба очекивати само зато што су ограничења уведена негде другде.

„То би могло да се очекује само кад их натерате“, каже Родић, истичући да свако ограничење времена које корисници проводе на платформама истовремено значи и удар на њихов пословни модел.

Може ли и Србија да тужи технолошке компаније

На питање постоји ли правни основ да корисници или институције у Србији покрену поступке сличне онима у САД, Родић одговара да „свако има приступ суду“.

Амерички поступци, објашњава, ослањају се, између осталог, на прописе о заштити потрошача и заштити приватности деце на интернету.

Сличан правни основ, према његовим речима, постоји и у Србији кроз Закон о заштити података о личности и Закон о заштити потрошача.

„По законима нашим, ви можете да их тужите“, наводи Родић.

Ипак, на питање какве би биле шансе за успех таквог поступка у Србији, кратко одговара: „Врло сам скептичан.“

„Не треба пасивно да чекамо шта ће други да одлуче“

Родић зато сматра да одговорност не може да буде само на државама, судовима и технолошким компанијама, већ и на самим корисницима и родитељима.

Не треба, истиче, очекивати да ће промене које се дешавају у Сједињеним Државама саме по себи заштитити кориснике у другим деловима света.

„Не можемо да гледамо да се тамо дешавају крупне ствари и крупне промене, а да на нас делују на исти начин, а да се ми понашамо као нека радијација од које су се тамо заштитили, а овде се не штитимо никако“, упозорава Родић.

Због тога је, закључује, потребан активан однос према технологији – без њеног одбацивања, али и без неконтролисаног препуштања алгоритмима.

„Не треба да чекамо пасивно шта ће негде другде да се одлучи и да ли ће део тога да се прелије код нас, него да имамо активан однос према томе. А то значи: користимо технологију умерено, одмерено, за оно што нам треба, онолико колико нам треба. И исто то учимо нашу децу“, закључује Војислав Родић