Танасковић: После верског и политичко уједињавање?

Дарко Танасковић

У ПРЕТХОДНОМ осврту („Три у један по рецепту новопазарског Мешихата“, 29.07. 2026) на наговештај интензивирања и конкретизовања процеса обнове институционалног јединства подељене муслиманске заједнице на територији Србије, најавио сам намеру да се првом наредном приликом компаративно/контрастивно позабавим релевантним подударностима и разликама између двају докумената: „Прогласа о принципима враћања јединства Исламске заједнице“, са којим је иступио Мешихат Исламске заједнице у Србији, и одговора Исламске заједнице Србије, насловљеног „Платформа о темељним начелима успостављања јединствене Исламске заједнице у Републици Србији“.

С обзиром на то да је у међувремену дошло до убрзавања и материјализовања поступка обједињавања потписивањем (14. 08) „Повеље о јединству Исламске заједнице у Санџаку и Р. Србији“, постало је беспредметно упуштати се у упоредну анализу тих двају иницијалних докумената, али је на основу текста „Повеље“ могуће закључити да аутори „Прогласа“ нису без покрића наступили самоуверено, одсечно и готово ултимативно, јер су они који наступају у име „Исламске заједнице Србије“ прихватили основни став Мешихата, да се, као нелегитимна „паралелна структура,, (муфтија Муамер Зукорлић својевремено је чак говорио о „параверској творевини“), као „заблуделе овчице“ и дисиденти, покорно врате у крило „традиционалне Исламске заједнице у Србији“, а не да се до новог устројства ИЗ дође преговорима равноправних страна.

Ово се у „Повељи“ јасно исказује следећим чланом: „Сви имами, џемати и упосленици установа у Санџаку и Србији који су дјеловали изван система Исламске заједнице у Србији безусловно и својевољно приступају јединственој Исламској заједници у Србији, чиме у потпуности престаје постојати паралелни систем“.

Наравно, управо зато што није тако, потписници „Повеље“, посебно они са стране „Мешихата“, у јавности су се почели утркивати изјавама да формула којом ће се обновити јединство ИЗ није ничија победа или пораз, већ заједничко постигнуће на Алаховом путу, до којег се стигло Његовом милошћу и усрдним заједничким прегнућем, а на основу „иницијативе и напора санџачких привредника, људи од угледа, те подршке Реису-л-улеме, челника исламских заједница из окружења и релевантних фактора у друштву“.

Да се и у тренутку одушевљења оствареним претпоставкама да обнављање јединства не заборавља на то ко је током претходних двеју деценија ишао погрешним путем, указује и следећи ставак у „Повељи“: „У циљу очувања стабилности Исламске заједнице, поштовања емоција већине припадника Исламске заједнице, те потврђивања искрене жеље за остваривањем и очувањем јединства, на првим редовним изборима за предсједника Мешихата Исламске заједнице у Србији – муфтију санџачког – могу се кандидирати истакнути алими који током протеклих 19 година нису имали прекинут континуитет дјеловања у систему Исламске заједнице у Србији“.

„Повеља о јединству Исламске заједнице у Санџаку и Р. Србији“ сачињена је веома промишљено и пажљиво. У њој је свака реч одвагана и усклађена са крајњим циљем, али и датим ширим друштвеним и политичким контекстом, тако да заслужује озбиљну анализу.

Састављачи су очигледно веома водили рачуна о томе где ће употребити синтагму (Исламска заједница) „у Санџаку и Р. Србији“, а где само „у Р. Србији“, јер би изостављање „Санџака“ подразумевало или да са „Повеља“ односи и на „Косово“, односно тамошњу ИЗ, или пак, да је за Исламску заједницу у Србији „Косово“ независна држава, са својом аутономном ИЗ, што ће пре бити случај, иако у „Повељи“ изричито стоји да „Исламска заједница… у свом раду поштује Устав и законе Р. Србије“.

Прва два члана „Повеље“ дефинишу оно што је учесницима процеса уједињавања, а и њиховим подржаваоцима са стране, из ближег и даљег окружења, свакако најбитније, а у чему су се, за разлику од пута којим треба стићи до јединства, од почетка слагале обе заједнице: (1) „Исламска заједница је врховна вјерска институција свих припадника ислама у Р. Србији, без обзира на њихову националну припадност“ и (2) „У Санџаку – Србији може постојати само једна јединствена традиционална Исламска заједница са сједиштем у Новом Пазару, са шеријатским легитимитетом и хисторијским континуитетом, те неупитним духовним, културним, националним и институционалним везама са Сарајевом и Реису-л-улемом, као врховним вјерским поглаваром“.

Дакле, нема више Ријасета у Србији, а поготово никако у Београду, где је од 2007. званично седиште реис-ул-улеме Исламске заједнице Србије, при чему ваља напоменти да је ова чињеница реално и животно релативизована после раскола унутар ИСЗ, контроверзне смене реиса Сеада Насуфовића и избора санџачког муфтије Сенада Халитовића (2023), садашњег потписика „Повеље о јединству“.

У суштини, најутицајније личности у, условно речено, београдском делу Исламске заједнице Србије јесу браћа Јусуфспахић, Мухамед (председник Врховног сабора ИЗС) и Мустафа (муфтија београдски и главни војни имам у Војсци Србије). Јусуфспахићи нису учествовали у разговорима о обнављању јединства Исламске заједнице на територији Србије, а муфтија Мевлудин Дудић их је после потписивања „Повеље о јединству“ јавно позвао да се придруже и прихвате њене одредбе, како би се учинио крај муслиманској разједињености у Србији.

Било би право чудо кад би се они том позиву у овом тренутку, а и уопште одазвали.

Према ономе чега су се до сада као муслимани, али и грађани, доследно придржавали, може се закључити да је за њих релационо превасходно одређујући државни оквир Србије, а Сарајево не доживљавају као духовни и организациони центар, што је темељно полазиште логике на којој почива „Повеља о јединству“.

Њихов почивши отац, угледни и заслужни муфтија београдски и почасни реис-ул-улема ИЗС Хамдија Јусуфспахић (1937- 2016) истим поводом једном је изјавио да су за муслимане једина неоспорна духовна исходишта и средишта Мека и Медина, а све друге лојалности су ствар променљивих ћуди историје и њоме створених околности, па самим тим и релативног важења.

Потписивање “Повеље о јединству“ изазвало је велико занимање и узбуђење у бошњачко/муслиманској јавности, како санџачкој тако и оној у бившем југословенском окружењу. Оцењено је као значајан, па чак и историјски чин којим се, после две деценије разједињености и штетне институционалне поцепаности у Србији, остварују предуслови за васпостављање истинског и насушно потребног јединства које неће имати само верске, већ и шире друштвене импликације.

Атмосфера у Новом Пазару била је свечарска, праћена осмесима, загрљајима и побожним песмама.

На препуном Тргу Гази Иса Бега одржана је „вечер Кур’ана, илахија и јединства“, а у првом реду су седели готово сви најутицајнији представници санџачког верског и политичког живота, као и угледни привредници („муслихуни“) који су покренули иницијативу и посредовали у преговорима између двеју узајамно отуђених и неповерљивих исламских заједница.

Да је све до чина потписивања било напето и нимало једноставно непосредним учесницима овог процеса вођеног иза кулиса и у максималној дискрецији, могло се закључити по уздржаности и озбиљности са којима су актери тога чина, без осмеха и било какве мимике, по реду свечано улазили у салу на Факултету за исламске студије, где је потписивање обављено.

Пошто су потписи на документ стављени, уследили су видљиво олакшање, разгаљено опуштање, међусобно честитање и разнежена обраћања присутнима. Све је деловало искрено и људски симпатично.

Ово расположење се пренело и на улице и на Трг Гази Иса Бега, а провејавало је и кроз већину коментара на медијима и друштвеним мрежама, уз спорадично указивање да је усвајањем „Повеље о јединству“ учињен пресудан, али само први корак у постизању менталног и практичног јединства ИЗ, после два десетлећа продубљивања институционалне, али и људске дистанце међу муслиманима у Србији.

Као плод тренутне понесености важношћу тренутка може се објаснити песмица коју је поводом потписивања „Повеље о јединству“ склепао политичар, професор и књижевник Јахја Фехратовић, раније сарадник муфтије Муамера Зукорлића, а потом и члан Странке правде и помирења:

Деветнаест пуних година
гадило нам се,
стомак превртао,
жуч јео
сваки пут
кад би брат брата срео.

Тридесет два Бајрама
нисмо се обишли,
на гробље тек
кришом ишли.

Стари нам помрли,
дјеца узела свијет,
а нама памет
к’о да нећемо мријет.

И тек сад, јединствени,
напола старци,
један другом
загрљајем велимо:
О, какви смо били магарци!

Објективност захтева да се свим учесницима у активностима које су претходиле усвајању „Повеље о јединству“ честита на успешно обављеном великом и тегобном послу који се, с обзиром на пратеће околности и препреке на путу ка договору, може оценити и као својеврсни подвиг.

Без обзира на то како се оцењује циљ којем су тежили, он је досегнут, бар у првој, симболичној, али и прекретној фази. Такође, муслиманска/бошњачка јавност, како по свему изгледа, већински подржава усаглашавање „Повеље о јединству“. Ипак, уз уважавање онога што се, кад је о поезији реч, назива „песничка слобода“, наивно би било претпоставити да се баш сви муслимани из двеју заједница у Рашкој области и у Србији, чији су се представници сада договорили да закопају ратне секире, осећају бившим магарцима, а има безбели и неких, особито међу имамима и верским службеницима, за које је управо уједињавање на основу усвојених принципа магарећа работа, са скривеним замкама.

Не би смело бити сумње у то да суверено право одлучивања о начину на који ће организовати своју верску заједницу припада муслиманима који живе на територији Србије и да нико не би смео да се у то меша (одозго или са стране) и намеће им одређена решења. Речено у пуној мери важи и за усвајање „Повеље о јединству“.

У том смислу и овај осврт није, и било би погрешно тако га схватити и протумачити, некакво непримерено претенциозно изрицање вредносног суда о једном документу који су потписали легитимни представници двеју исламских заједница и посредници у њиховом приближавању. Са друге стране, пак, сви се слажу, а првенствено сами муслимани/Бошњаци, и јавно наговештавају, да је по среди догађај који ће перспективно имати далекосежне друштвене, а то значи потенцијално и политичке импликације.

Нешто више од наговештаја већ се може запазити. А то се не дотиче само муслиманског/бошњачког популационог корпуса.

Затим, премда су представници двеју исламских заједница у бити самостално усмеравали матицу тока преговарачког пута, на њега су од самог почетка утицали и неки чиниоци ван тих двеју организација, што је и социолошки и (гео)политички и феноменолошки тема која оправдано побуђује аналитичку пажњу и изискује тумачење. Настојаћу да овом приликом укажем само на неке њене занимљиве, неоспорно релевантне аспекте.

Од тренутка кад је пре нешто више од месец дана најављено улажење у завршну деоницу прве фазе процеса уједињавања двеју исламских заједница, а потом уследило и појављивање „Прогласа“ Мешихата ИЗуС и „Платформе о темељним начелима“ ИЗС, јавно су истакнути значајна улога и драгоцен допринос посредника из редова успешних санџачких предузетника и пословних људи, тзв. „муслихуна“, што је новина у односу на раније покушаје приближавања двеју заједница и трагања за матрицом њиховог повратка институционалном јединству.

Њихова досадашња, али и будућа улога изричито је наведена и у „Повељи о јединству“: „Исказује се захвалност групи санџачких подузетника – муслихуна за покретање иницијативе, који ће у складу са својим мугућностима, у знак подршке Исламској заједници, наставити пружати материјалну, стручну и моралну потпору у циљу очувања њене стабилности и развоја“.

За скупно именовање ове групе заслужних грађана употребљен је назив „муслихуни“, ослоњен на курански налог верницима да мире завађену браћу („А ако двије скупине вјерника зарате и сукобе се, ви њих двије измирите“ /…/ „Доиста су вјерници браћа, па међу се двојицу своје браће измирите“, К. 49:9-10).

Према томе, могли би се сматрати (из)миритељима, док се о њима у овдашњим медијима најчешће говорило и писало као о „посредницима“, односно „медијаторима“.

Непознато је колико се „муслихуна“ укључило у акцију мирења двеју исламских заједница, али их је свакако било десетак, а можда и више. Јавно су се највише експонирали Хајриз Брчвак, са најзамашнијим финансијским могућностима („пословно царство“) и јаким везама у иностранству, Денис Хаџибулић, агилни представник млађе локалне пословне средине, и Фуад Међедовић, из кругова традиционалног локалног привредног капитала.

А кад се у „Повељи о јединству“ наглашава да ће „муслихуни“ у складу с својим могућностима убудуће материјално и у сваком другом погледу помагати обједињену ИЗуС, основана је претпоставка да те могућности никако нису мале. Брчвак је, рецимо, муфтији Дудићу, односно санџачком Мешихату, већ поклонио луксузни аутомобил вредан 80.000 евра, што није изазвало само позитивне коментаре.

Очигледна је жеља да се процес уједињавања Исламске заједнице финансијски независно обезбеди и у том смислу одвоји од утицаја из политичке сфере, а да се политичке партије и покрети доведу у позицију да тај процес прате, не намећући му своје парцијалне и лидерске интересе, већ обрнуто.

И до сада је спрега џамије и економије, тј. религијске и привредне компоненте друштва, била евидентна, што је и начелно својствено исламу, али је сада први пут тај однос овако формализован, што је новина чије ће се последице („муслихуни“ и ИЗуС верују позитивно) тек осетити. У овој интерактивној равни не треба пренебрегнути ни однос Исламске заједнице и државе.

Поред „муслихуна“ и представника двеју исламских заједница, као посредни учесник у процесу помирења и уједињења свакако се има сматрати и Исламска заједница БиХ, односно реис-ул-улема Хусеин Кавазовић, под чијом се духовном јурисдикцијом до сада налазила само ИЗуС, а не и ИЗС.

Честитајући санџачкој браћи овај велики успех, реис ИЗ Македоније Рифат Фејзић је истакао да се муфтија Мевлудин Дудић заувек уписао у историју муслимана у Србији, али да велике заслуге има и реис-ул-улема Кавазовић, који је „непосредно прије тога (потписивања „Повеље“ – ДТ) долазио у Санџак са циљем уједињења“.

У БиХ је, иначе, муслиманска/бошњачка јавност гласно поздравила корак ка васпостављаљу јединства својих истоверника у суседству. То је, уосталом, било и логично и очекивано.

Битан и моћан фактор током процеса трагања за формулом уједињавања двеју исламских заједница била је Турска, посредством Дијанета, својеврсног „министарства за ислам“ при Председништву Републике. Обе преговарачке стране биле су у сталном консултативном контакту са Дијанетом. То није ништа ново, јер је Турска била присутна и делатна у свим досадашњим покушајима уједињавања муслимана на територији Србије, посебно ангажовано 2011. године, о чему је било више речи у претходном осврту.

Нешто важно је, међутим, овога пута било другачије, премда је Турска, мимо свих осталих исламских земаља, у „Прогласу Мешихата ИЗуС“ и „Платформе о темељним начелима“ ИЗС, била изричито издвојена као она са којом ће уједињена ИЗ тесно сарађивати.

Ово није могло бити примљено са задовољством у другим светским исламским центрима, заинтересованим за експазивно позиционирање у муслиманским заједницама Балкана, али је одраз реалности да једино Турска, без обзира на адуте свих осталих и на све ефемерне привиде, има капацитет да битно утиче на судбину своје браће по Алаху у бившој Румелији.

Потписивању „Повеље о јединству“, као једини страни дипломатски представник уз комшије из БиХ, присуствовао је генерални конзул Републике Турске у Новом Пазару. Турска је, дакле, ту, а никада и није одлазила.

Разлика у начину њеног деловања овога пута састојала се у неукључивању (бар јавном и видљивом) турских државних функционера, за разлику од претходног покушаја, кад је утицајни министар иностраних послова Ахмет Давутоглу упорно, и разултативно неуспешно, лобирао код највиших државних званичника Србије да благонаклоно подрже тадашњи предлог „пута ка јединству ИЗ“, трасиран у садејству са ИЗ БиХ.

Индикативно је да се, свакако из тактичких разлога, за разлику од иницијалних докумената са којима су иступиле две исламске заједнице, у коначном тексту „Повеље о јединству“, Турска не помиње, већ се позивају представници муслиманских земаља да „поштују и својим дјеловањем доприносе јачању институционалног јединства Исламске заједнице у Србији, те да се уздрже од било каквих активности које посредно или непосредно легализирају паралелно дјеловање унутар исламске заједнице“.

Од исламских заједница у окружењу очекује се, пак, да „подрже напоре за постизање пуног јединства муслимана у Србији, те да на свом подручју не дају институционални легитимитет било којем облику паралелног дјеловања које нарушава постигнуто јединство“.

Све бојазни од разних форми „контрареволуције“ и субверзије, како ванрегионалних тако и оних у непосредном окружењу, очито нису отклоњене.

Што се тиче Турске, упозоравање на неприхватљивост предузимања било каквих корака који би могли значити давање легитимитета хипотетичком „паралелном дјеловању“ носи сасвим одређену поруку. Наиме, у периоду од неколико година након расцепа унутар Исламске заједнице на територији Србије (2007) Турска је била склона да фаворизује ИЗС, ближу државној логици Србије, што је изазивало незадовољство у ИЗуС, па је тако, поред осталог, муфтија Муамер Зукорлић у неколико наврата долазио у отворени сукоб са тадашњим турским амбасадором у Србији Сухом Умаром, потоњим жестоким критичарем Давутоглуовог обрасца неоосманистичке балканске политике.

Све до ове завршне фазе преговора о васпостављању институционалног јединства ИЗ, представници ИЗуС били су на сталној вези са Турском. Уосталом, Турска је 2019. године, актом Дијанета дала меншуру (повеља о инвеститури) Сенаду Халитовићу као санџачком муфтији. Непосредно пре потписивања „Повеље о јединству“, Халитовић је са делегацијом ИЗС боравио у Анкари, што се може схватити као тражење одређених спољних гаранција и добијање „зеленог светла“ за прихватање дифинитивне верзије документа о уједињењу.

Председник Дијанета Сафи Арпагуш је већ 15. августа поздравио постизање договора. У међувремену је, наравно, успостављен продуктиван дијалог између ИЗуС и Дијанета.

Турска је у сваком случају на добитку, а њен и сада велики уплив на балкански ислам и муслимане биће још израженији. Све је то нови пример умешног (неоосманистичког) маневрисања Анкаре на правцу једног од њених спољнополитичких приоритета.

Долазимо тако до актуалне, а нарочито перспективне политичке димензије и импликација догађаја који се збио на новопазарском Факултету за исламске студије 14. августа ове вреле године. Јер, без обзира на то што се на сав глас истиче да политика није непосредно утицала на ово помирење Алахових верника на тлу Србије, да је оно изнад дневне, партијске, па и националне политике, више је него јасно да је реч (и) о изузетно важном политичком чину. Уосталом, од самог почетка, у тумачењу приврженика ИЗуС и претежног дела бошњачке интелектуалне и политичке јавности у Рашкој области, а и шире, главни виновник раскола од пре две деценије био је груб политички упад „Београда“ на терен институционалног устројства Исламске заједнице. Ево шта о томе, из садашње перспективе, у занимљивом коментару пише одлично обавештени новопазарски аналитичар Фахрудин Кладничанин: „Тај раскол тешко је разумети ако се посматра искључиво као унутрашњи сукоб међу имамима. Његова политичка позадина била је много дубља. Пресудну улогу у стварању и одржавању паралелизма имао је државни апарат у време Владе Војислава Коштунице.

Локално, процес је имао снажну политичку подршку тада веома утицајне Странке демократске акције Санџака, али без подршке која је долазила из Београда тешко је замислити да би група побуњених имама могла да институционализује нову верску структуру и супротстави је постојећем Мешихату. Зато догађаје из октобра 2007. године није довољно описивати као спонтани раскол унутар Исламске заједнице. Био је то тренутак у којем су се унутрашње несугласице међу улемом спојиле са интересима локалне политике и политиком Коштуничине владе према Санџаку. Без те политичке и институционалне подршке државе, раскол би тешко добио снагу, трајност и последице које је касније имао“.

Кад је својевремено (2018) тадашњи реис-ул-улема ИЗуС Сеад Насуфовић предложио референдумско изјашњавање муслимана о јединственој исламској заједници у Србији, исти Кладничанин је оценио да је та иницијатива без изгледа, јер се за њено спровођење нису били стекли „политички услови“. Дакле, ипак „политички“…. Иако се наметљиво тврди да је ово процес изнад политике.

Како то да су се сада ти услови стекли? Чујмо још једном Кладничанина:

„Посебно је индикативна улога Београда, односно готово потпуно одсуство актуелне власти из самог процеса. Држава је овог пута решавање проблема препустила онима који имају и легитимитет и одговорност да га решавају – улеми, Исламској заједници и људима који су преузели улогу посредника. Наравно, тешко је веровати да би процес оваквог значаја могао бити завршен без макар благонаклоног односа државних власти.

Али велика је разлика између политичке сагласности да се проблем реши и политичког управљања његовим решавањем. Та разлика посебно је важна када се има у виду историја раскола. Коштуничина власт пружила је кључну политичку и институционалну подршку стварању паралелне структуре, док је и у време Бориса Тадића изостала прилика да држава према овом питању успостави другачији однос.

Актуелна власт је током претходних година у муфтији Мевлуду Дудићу имала саговорника и партнера, али се, што је за овај процес можда било пресудно, није наметала као његов арбитар. И ту се затвара један важан политички круг: Београд, који је 2007. био важан чинилац настанка проблема, готово двадесет година касније није покушао да буде власник његовог решења. Овог пута простор је остављен људима унутар саме заједнице да сами пронађу пут до јединства.

За муслимане у Србији много је важније шта ће се догодити након потписивања Повeље. Ако јединство треба да има пуни смисао, Исламска заједница мора постати натполитичка институција, ослобођена страначког утицаја и сваке потребе политичких партија да на њу полажу тапију. То се посебно односи на бошњачке политичке партије, које су годинама Исламску заједницу увлачиле у своје међусобне обрачуне, користиле њене унутрашње поделе и покушавале да верски ауторитет претворе у политички капитал.“

Звучи, заиста, лепо и принципијелно! Питање је колико и реално. Испада да је, ето, „Београд“ пре двадесет година одлучио да институционално подели муслимане у Србији, а сада им је препустио да сами одлуче како ће се организовати. Па и треба тако да буде. Али… Нису постојеће неуверљиве бошњачке политичке странке те које би могле „верски ауторитет претворити у политички капитал“. Међутим, има ко може.

Политичари ће се спремно одазвати и приклонити натполитичком политичком зову номинално неполитичких актера друштвеног живота. Узмимо, на пример, Бошњачко национално вијеће Санџака. Његов председник, вишеструко компетентни др Фуад Баћићанин, човек у најбољим годинама, седео је у првом реду угледних званица и слушао илахије на Тргу Гази Иса Бега. Само мало даље од њега сместили су ветерана санџачке политике Сулејмана Угљанина, лидера СДА, можда и јединог међу присутнима на чијем лицу није било могуће ухватити осмех.

Сигурно му није било лако. Многи га сматрају домаћим виновником раскола из 2007… Али, „натполитички“ тренутак је налагао да се пружи рука Дудићу, млађаном Зукорлићу… Све је то помно праћено, снимано и коментарисано, као симболичка апотеоза изнова успостављеног муслиманског/бошњачког јединства и братских односа. А Угљанин је својевремено био и на челу Муслиманског националног вијећа Санџакна, са којим је Бошњачко национално вијеће у пуном и непрекинутом континуитету.

Угљаниново Вијеће је 1993. године објавило „Меморандум о успостављању специјалног статуса за Санџак“, са приложеном мапом „Великог Санџака“, која је поред Рашке области обухватала и општине Бијело Поље, Рожаје, Иванград (Беране) и Плав. Вијеће се никада од тог „Меморандума“ није оградило.

Његов садашњи председник никако није један од оних „напола стараца“ из покајничке песмице Јахје Фехратовића. А како пише Неџад Смаилагић, и не само он, „вакат је за умировљење старе гарде. Санџак треба нову генерацију у политици и на врху ИЗ“.

Да ли је сасвим случајно то што је, као ехо новоуспостављеног јединства ИЗ, баш Бошњачко национално вијеће позвало бошњачке националне странке на заједнички наступ на предстојећим парламентарним изборима. Није ли то, ипак, политика?

Един Нумановић, потпредседник Зукорлићеве Странке правде и помирења поздравио је овај апел Вијећа и најавио да ће СПП на изборном конгресу 4. септембра изаћи са „Стратегијом о уједињењу Бошњака“. Није ли то, ипак, политика? Она „натполитичка“…

Трансисторијски токови које је Фернан Бродел назвао „процесима дугог трајања“ одвијају се, као и целокупна повесница, кроз дијалектику смењивања континуитета и дисконтинуитета, али трају. Велики су изгледи да се у једном тренутку осети магарцем онај ко не може или не жели то да схвати.