
Све је то давно и генијално откривено од стране руских мислилаца.
Достојевски „Браћа Карамазови“:
– Ја целу Русију мрзим, Марја Кондратјевна.
– Кад бисте били војнички јункерчић или младии хусарчић, не бисте тако говорили, већ бисте сабљу потегли и сву бисте Русију бранили.
– Ја, Марја Кондратјевна, не само да не желим да будем војни хусарчић, него желим, напротив, уништење свих војника.
– А кад непријатељ дође, ко ће нас тада бранити?
– Ма то уопште није потребно. Дванаесте године била је велика најезда на Русију од цара Наполеона Првог, оца овог дадашњег, и камо среће да нас тада покорише баш ти Французи. Паметна нација би покорила веома глупу и себи је припојила. Био би то сасвим други поредак.
– Па зар су они тамо бољи од наших? Ја по неког нашег кицоша за тројицу младих Енглеза не бих променила, – нежно проговори Маја Кондратјевна, вероватно пратећи своје речи чежњивим погледом.
Коментар Берђајева из „Духа руске револуције“:
„Достојевски је предвидео тријумф не само шигаљевштине, већ и смердјаковштине. Знао је да ће у Русији устати лакеј и у часу велике опасности за нашу отаџбину рећи: „Ја мрзим целу Русију“, „Ја не само да не желим да будем хусарчић, већ, напротив, желим уништење свих војника“…
Прижељкивање пораза током рата било је управо таква појава смердјаковштине. Смeрдjаковштина је довела до тога да „паметна“ немачка нација сада покорава „глупу“ руску нацију.
Лакеј Смердјаков је код нас био један од првих интернационалиста, и цео наш интернационализам добијао је смердјаковску вакцину. Смердјаков је објавио право на нечасност, и многи су за њим потрчали.
Како је то дубоко код Достојевског, да је Смердјаков друга половина Ивана Карамазова, његов обрнути лик. Иван Карамазов и Смердјаков – два феномена руског нихилизма, две стране исте суштине. Иван Карамазов – висока, филозофска појава нихилизма; Смердјаков – његова ниска, лакејска појава.
(Телеграм канал В. Вараве; превео Ж. Никчевић)