Мило Ломпар: Убиство и приватан живот (Александар Обреновић)

У судбини краља Александра Обреновића сенка личног живота претеже над садржајима политичке биографије. Његов живот је обликован у дечачкој растрзаности између оца и мајке: као растрзаности која ће се из интимне сфере прелити у политичку сферу, па ће мајчин утицај бити везан руски, док ће очев утицај бити везан за аустријски продор у српску политику. Разведени и сукобљени, отац и мајка ће обликовати не само своје дете него и владара кад више не буде дете. Он ће своју интимну подељеност почети да посматра у облику објективизованих садржаја стварности. Јер, мајка и отац ће га и у његовој владавини, а не само у његовом дечаштву, неуротизовати и делити: сада и на политички начин. И тако се владарево интимно биће поклопило са његовим политичким бићем: на начин јединствен и неупоредив у српској историји, јер је долазило до комешања и претапања приватних и јавних садржаја више него икад у XIX веку. Није се само политика повлачила у будоар, већ се и будоар изливао у политику.

Релативно солидно образован (АО, 44, 53),[1] Александар је био нервозна природа (АО, 55): његова рана нервоза временом се претвара у његову владарску несаницу. За разлику од оца, што је био део намесничког плана о његовом васпитању, у младости није превише путовао ван земље (АО, 66). И неупоредиво више од свог оца у сличном узрасту, пуно је путовао по земљи којом је владао: упознао је њене градове, путеве, вароши, људе, села, обичаје. Све је то остало у сенци одлучујуће чињенице његовог живота: између оца и мајке појавила се трећа особа. Настала је зачудна схема троугаоне жеље: у настојању да задовољи њихова очекивања, определио се за жену која је постала спољашњи садржај борбе између очевог и мајчиног утицаја − аустријске и руске политике. Та жена је, истовремено, постала агенс унутрашњих (тамних и светлих) садржаја његове душе.

Однос сила у његовој души опасно је приближио спољашње и унутрашње: до неразабирљивости је спољашње постајало унутрашње, а унутрашње спољашње.  Програмирана нестабилност утемељена је сазнањем о Драги Машин као нечему што је новост у ситуацији. Као љубавница, била је прихватљива; као дворска дама, била је могућа; као краљица, постала је скандал. Откривено задовољство у односу са Драгом, као нешто сасвим унутрашње, у часу друштвене потврде, пристајања друштва на размере краљевог задовољства, постало је тријумф приватности у једном подручју које је било јавно. Има ли краљ права да буде толико модеран да постане приватан као јавна чињеница? Владари често владају вођени приватним подстицајима, али их заогрћу јавним обележјима. Они могу узнемиравати јавно очекивање на прикривен начин. То дочарава мрежа оговарања, алузија, гласина и анегдота. Али, све постаје опасно када на јавни начин успостављају закон приватности упркос јавном очекивању.

Зашто она? Зашто сада? Зашто код нас? Простор, време, личност – око тих елемената почиње се образовати кампања која почива на изневереном очекивању; у дубљем смислу, на појави новине у успостављеним оквирима представе о власти: „Од 1897. Драга Машин је постала главни покретач краљевих мисли. Испрва му је тешко било да бира између мајке и њене дворске даме, као што је касније тешко било да бира између оца и Драге. Временом, љубав је надјачала његову потребу за родитељима, што је резултирало женидбом са Драгом и удаљавањем родитеља од себе.” (АО, 284) У таквим приликама, тежиште кампање се поставља на личност. Кад је реч о мушкарцу, на његову сексуалну слабост, поткрепљену сазнањем о безначајној физичкој аномалији: фимози код Александра (АО, 21). Кад је реч о жени, представа се гради око њене сексуалне незаситости или „извежбаности”.[2]

Такве представе као да настају по некој правилности. Тако су ницали и били распростирани памфлети о сексуалној разобручености Марије Антоанете, и као ватрене љубавнице мушкараца, и као жарке љубавнице жена: „Те приче су, на крају крајева, штампане и прештампаване, и понављање је постало цинична замена за веродостојност.”[3] Тако је описиван и претходни живот дванаест година старије изабранице Александра Обреновића. У оба случаја циљ је била дехуманизација: „Главни посао у краљичином уништењу одавно су обавиле сатире, либеле и оговарања: Марија Антоанета није више била људско биће.”[4] Такви су били и памфлетски садржаји у руској јавности у предвечерје револуције: о сексуалним везама царице Александре, чак и царских кћери, и Распућина. Будући да је постала јавни чинилац  распиривања краљеве приватности, Драга је на њега пренела дехуманизујући моменат представе о себи: и краљ је претворен у карикатуру.

Наглашено дехуманизовани, баш као Луј XVI и Марија Антоанета, као и Николај II и Александра, Александар и Драга корачали су задатим и утрвеним путем: у сусрет политичком убиству. Да би се оно могло догодити, било је неопходно да лични живот преплави политичку позорницу, тривијализује реалне односе на њој, банализује садржаје на њеним рубовима: да је, дакле, приватизује у мери да приватно постане политичко. У суочењу са очевим незадовољством због женидбе са Драгом, краљ Александар је наредио да његовог оца треба одвратити од наума да дође из иностранства; ако то не успе, ако се бивши краљ ипак појави, треба га стражарно спровести у градску полицију; свакако је неопходно спречити непланиране инциденте (АО, 293). Приватни однос, свест о синовљевским дужностима, постао је део службеног става, поопштио се у мери да су сви о њему знали и, повратно, приватизовао државу у мери да се изигравају закони.

У том контексту, колико се поверење може дати тврђењу да краљ „ниједном није издао наређење да се, у случају да покуша да пређе границу, краљ Милан убије” (АО, 293)? У нарастајућој приватности која опседа државу, поверење у ово тврђење не делује оправдано. Јер, „да је краљ наредио очево убиство тврдили су Ђорђе Генчић, Владан Ђорђевић, Живан Живановић и Јован Авакумовић” (АО, 293). Да ли је могуће да сви они лажу, премда се међусобно разликују у односу према краљу Александру? Ако „аутентични извори… не потврђују” постојање таквог наређења, то може значити много шта: да оно није имало писани облик, да је било плод афекта једног краља који је често падао у јарост, да је приписано краљу. У свим тим случајевима, снагу представе о таквом наређењу ствара приватизација политичког: анегдоте, реченице, гестови, наговештаји, гласине, роје се око упада апсолутне новине (Драга) у затечено стање свести.

Ако се случај осмотри са супротне стране, очеве, са стране краља Милана, уочава се да је он послао по куриру „поруку за… Јована Авакумовића”. Бивши краљ је тражио и очекивао да се на сваки начин спречи женидба краља Александра. Шта је могла подразумевати синтагма: на сваки начин? „’Ако не може бити другојачије, ма и одузимањем живота краљу Александру’, поручивао је отац.” (АО, 432) Драга је раскинула краљево колебање између оца и мајке на радикалан начин приватног упада у политичко: тако је син могао доћи на мисао да нареди убиство оца, а отац да напише како тражи да му убију сина. Сенка убиства појавила се као неумитна у часу када је приватност подвластила политичку позорницу. Јер, у сродности захтева двојице краљева, оца и сина, открива се нешто заједничко: „Стављање личних захтева и жеља испред захтева династије, престола и државе, били су докази његове [Миланове] неодговорности и себичности.” (АО, 452) Зар се то не би могло рећи и за одлуку Александра Обреновића да ожени Драгу Машин?

У одлуци да се њом ожени, у супротности са сваким јавним очекивањем, краљ Александар је радикализовао доминацију личног осећања коју је краљ Милан претворио у политичку чињеницу. Неодговорност и себичност нису биле само владареве личне особине, јер је у њима одјекивало нарастање модерности и индивидуализма који припадају времену. Краљ Александар је остварио његов епохални такт у својој судбини као судбини појединца: као што је такво остварење захтевало оставку у судбини његовог оца, краља Милана, тако је нови стадијум приватности и времена довео до политичког убиства последњег Обреновића. Јер, у том неочекиваном стању духа и времена почиње политичко у његовој судбини: краљ се противио том епохалном такту у друштву, пошто се противио остваривању демократских садржаја у државном поретку. Епохални такт, било времена које неумољиво куца на врата држава, друштава, владара, војски, гардеробе, постало је инверзија: признато тамо где одјекује као појединачно, у приватности, порекнуто је тамо где је друштвено, у јавности.

Та напетост – као краљев положај – била је еминентно политичка. Утолико је Драгина улога у свргавању Обреновића незаобилазна. Њена манипулација лажном трудноћом (АО, 498) није била само лично изневеравање краља, можда и покушај његовог обмањивања туђим дететом, већ је представљала друштвену чињеницу, у коју је био укључен руски цар, по законима прерастања приватног у политичко. Као у правој трагичкој игри, без катарзе, што је карактеристика политичког убиства угасника куће Обреновића, наговештена могућност развода између краљевских супружника (АО, 499−501), као плод краљевог повлачења пред толиким изневеравањима, дошла је одвише касно да би постала политички обавезујућа и делотворна. Стрела убиства била је одапета.

Иако су чињенице личног живота предодредиле значења политичког убиства Александра Обреновића, оне не само да не би биле довољне, већ не би ни деловале да друштвено тле није било погодно за њих: „Пораст војничког духа и ратне психозе у целом друштву, национализам и тешка финансијска ситуација тражили су одушка, који је пронађен у неприличној краљевој женидби.” (АО, 430). Драга је, дакле, била она новост која је запалила жарки потенцијал политичког у друштву. У њеној појави укрстили су се моменти унутрашње и спољне политике. Поново је активирана, новом динамиком испуњена, основна оса српске политике у новом веку: однос између унутрашње и спољашње слободе.

Она се помолила у тренутку Александровог узурпирања престола 1893. године. Јер, он је извршио државни удар: прогласио се пунолетним, сменио намеснике и преузео власт. Клатно се изнова заљуљало ка ауторитарности, аутократији и личном режиму. Но, било је ту нечег необичног: државни удар је припремљен у преписци са бившим краљем (АО, 74), који је саветовао такав чин (АО, 81), иако су били погођени либерали као стубови династије (АО, 91). Посезање за таквим чином, у којем је видан удео краља Милана, било је – по опажању Стојана Новаковића – увод у мајски преврат 1903. године и политичко убиство последњег Обреновића. Јер, краљ Милан је „држећи преко Двора и преко својих људи војску у рукама, у потпуној сенци и без икакве сумње организовао први пронунсијаменто у Србији, и не слутећи да ће десет година касније други такав пронунсијаменто угасити сасвим династију Обреновића”.[5]

Александров однос према либералима је карактеристичан за један тип политичког понашања код нас. Иако су били од свих странака најдоследнији обреновићевци, он их никада није довео на власт. Том својом одлучношћу чак се јавно хвалио (АО, 413). У позадини таквог понашања као да је политички рачун: они који су увек за мене немају куд и вазда остају моји, па их не треба доводити на власт, већ треба влашћу придобити оне који су против мене. Колико је таква рачуница ризична, показује краљева судбина: политичку позадину његовог убиства припремили су махом либерали.

Државни удар од 1893. године био је у знаку већ виђеног апсолутизма монарха у претходној деценији. Али, струјања нових ветрова – оспољена у Уставу из 1888. године – није било могуће зауставити, па је овај повратак ауторитаризму, као сужавање унутрашње слободе, био праћен необичним предлогом: „и мајка и отац су саветовали сину да се ослони на најјачу странку, на радикале.” (АО, 79) Био је то наговештај да је ауторитаризам, какав је био познат, постао немогућ: није више суверенитет могао извирати из краљеве воље, чак и кад је била подупрта силом и војском, него је удео народне воље, глас маса,  био потребан да ауторитаризам буде изнутра, из масе, одобрен. Тако се испољило основно својство Александрове владавине: спој неспојивих елемената, владање противречних садржаја, симулакрум како ауторитаризма тако и демократије.

Овај симулакрум је требало да буде одговор на незаобилазни проблем унутрашње слободе: „Круна се залагала за централистичку државу, уставну монархију у којој ће владар обједињавати извршну и законодавну власт, а демократске, у ондашњем схватању радикалске снаге, тежиле су ка децентрализованој држави у којој ће доминирати најмасовнија Радикална партија.” (АО, 11) У духу времена – а не у пракси краљева куће Обреновића – уставна монархија би требало да почива на извесној равнотежи снага између краља и народа: дух времена је стављао улог на повећани удео народног суверенитета, који је постепено смањивао права круне (АО, 105). Био је то еминентно европски пут друштвеног кретања: демократија је потискивала монархију, па је основна мудрост била у томе како сачувати осећај за државну целину, дејство државног разлога, а дозволити парламентарне посебности у оптималном степену. На другом нивоу, то је значило како сачувати компетенцију у односу на растућу моћ популизма. Како, дакле, поставити границе популистичком национализму? И у име чега?

То је опазио Мале, јер је оценио „да су напредњаци, за разлику од радикала, странка реда, те да радикалско удварање ономе што је у народу најпримитивније, води Србију у заостајање” (АО, 93). Ако оставимо по страни да ни странка реда није била имуна од знатних деформација, популистичких својстава и корупције која је долазила са врха власти, остаје питање како спречити да оно најпримитивније у народу, сплетено са нагонима, незнањем и предрасудама, постане руководно политичко начело? То је било пресудно питање, јер је сва снага политичког дејства ипак била положена у народ: ни круна, ни аристократија које нема, ни интелигенција која је политизована, ни администрација која је неорганизована, немају снагу да створе политичко дејство као што то може популизам.

Несумњиво демократско начело (АО, 411) требало је ублажити у мери да се спречи апсолутизовање које води у популизам. Требало га је, наиме, ограничити идејом уставности, која је подразумевала смањење права круне, али не и уклањање круне. Краљева женидба 1900. године, као кључни окидач за припрему политичког убиства, могла је да буде подстицај за промене: да би се некако примила у јавности, требало је да створи основ друкчије унутрашње политике. Требало је да уставним ограничењима круне ублажи незадовољство јавности. То су препоручивали Милован Миловановић, Љубомир Каљевић, Стојан Новаковић (АО, 298). Требало је уклопити права и одговорности круне у поредак уставног парламентаризма, ма колико да јавно мнење „није било свикнуто ни заиста задахнуто парламентарним духом и уставношћу” (АО, 122). На дугом путу изградње стабилних установа била је то најсигурнија брана популистичком национализму: једино ју је могла створити постепена промена културне подлоге грађанског друштва. Она настаје у процесу дугог трајања, у вијугавом кретању друштвених сила, које каткад иде и у страну и назад, да се постепено врати основном правцу.

Краљ Александар није био спреман да умањи права круне: његова обреновићевска природа (АО, 117), очев модел владарског понашања (АО, 94), склоност да поистовети круну са државом и народом (АО, 467), доводили су га до вишеструког и флагрантног кршења устава (АО, 417). Александар је усвојио очев ауторитаризам, док су разлике у личним особинама опстајале. За разлику од Милана, он је био штедљив (АО, 507). То је драстичан контраст у односу на Миланову неодговорну и бесрамну потрагу за новцем (АО, 51, 55, 76, 161, 503, 515) и расипништво: те тако модерне особине. У оваквим сличностима и подударностима, Александар је стигао 1902. године до Цинцар-Марковићеве владе о којој се говорило „као о влади просвећеног апсолутизма” (АО, 328). То је могло значити да се краљ креће инверзном путањом. Отуд није безначајно сазнање о томе на кога се последњи Обреновић угледао. Јер, то угледање није било само индивидуални избор, већ и невидљива закономерност његовог владања: „Датум 6/19. април, када је кнез Михаило 1867. добио кључеве царских градова, одабрао је краљ јер има симболички значај, будући да му је намера била да настави политику кнеза Михаила која је насилно прекинута убиством кнеза 1868. године.” (АО, 313) У тој симболици има нечег злокобног, јер је краљ убијен истог датума као и кнез на кога се угледао: 29. маја.

Већ се Михаилова политика повијала под захтевима новог времена: деловало је да је просвећени апсолутизам тешко одржив. Отуд је Александров повратак моделу просвећеног апсолутизма био неодржив ризик. Јер, апсолутизам је деловао као одупирање духу времена: „Отац га је упозоравао да је за њега само једна четвртина народа, а да су три четвртине против, због чега не сме војску да испусти из руку.” (АО, 464) Уместо ослонца на војску (АО, 423−424), требало је да се ослони на уставност као везу са „три четвртине” народа који није био наклоњен династији. Традицијски је у народу био усидрен монархијски принцип, који није нужно везан за владајућу династију. Дух времена је налагао народ као утоку суверенитета. Шта следи из ова два сазнања? Да је уставна монархија била израз неминовног епохалног компромиса између колективних представа (монархија) и демократије (национализам). Била је то много шира основа за постепено мењање друштва. Ослонцем на војску у запречавању народног расположења добило се само претварање војске у политички чинилац: променљив као што је политика. А ослонцем на народно расположење стизало се до најшире подршке чија је колективна и традиционална представа – као и у других европских народа у предвечерје XX века – баштинила национализам. Не, дакле, спој са национализмом преко монархије него спој са монархијом преко национализма.

Краљ Александар се, међутим, кретао противречно, па „иако су европске тенденције ишле ка томе да се споменичка култура пребаци са монарха на национ, краљ је наставио да фаворизује она остварења која су величала суверена” (АО, 468). Када се национализам ослони само на суверена, он није само пут ка апсолутизму него остаје недовољно и уско утемељен. Модернизација коју је спроводио последњи Обреновић била је диригована и апсолутистичка, иако је његов наум био националистички. Али, са таквим основом, он није могао мобилисати масе: неуспех његовог оца на Сливници био је јасан показатељ те истине.

Као реално измирење између круне и народа појавио се просвећени национализам: био је налог времена. Његови заточници били су интелектуалци: „’Краљ испод закона’ − био је њихов мото.” (АО, 252) У извесном смислу, био је то повратак на кнежевску прокламацију Михаила која је оглашавала да ће закон бити изнад свих. Шта би значио овај повратак прокламацији које се ни несрећни кнез није држао? У новом времену се, дакле, чува просвећени моменат, закон, и уклања апсолутистички моменат монархове власти у корист демократије која доноси национализам.

То је формула новог поколења: самостални радикали повезују демократију са републиком (АО, 403, 443), као што се и либерали – у својству најпоузданијих чувара династије – мире са републиком. Премда русофилски оријентисани, „либерали… пренели су са Запада национализам и слободњаштво”.[6] Они то чине у духу просвећеног национализма, јер „траже слободе за народ… али они признају да народ тек треба да стекне политичко васпитање”. Јер, примитивна друштва – писао је Војислав Вељковић − „много су ближа деспотији него демократији, до које се тек културом долази” (АО, 410). Тако су се помаљале контуре просвећеног национализма: јемац просвећености, краљ или интелигенција, бива спречен да постане апсолутиста – присуством народног суверенитета у политици; али, ни народ не може бити апсолутиста, јер га у томе спречава уставно постојање просвећеног момента у политици. Шта обезбеђује међусобно неутралисање просвећености и национализма у просвећеном национализму? Култура – схваћена као најобухватнији систем друштвених односа. Мана ове формуле је недостатак времена за њу: ту је чвор њене мале присутности у српској историји. Она тражи дуго време кроз чије струјање постепено допире до свог максимума. А модерност, која ту формулу намеће, почива на убрзаном разлиставању времена. Тако се образује чвор унутрашњих противречности на почетку модерних периода српске историје.

Као и Николај II Романов, mutatis mutandis, Александар Обреновић је деловао против духа времена који је налагао стварање демократске подлоге за успостављање снаге национализма. После угасника Обреновића, за владе Петра I Карађорђевића, почео се обликовати демократски поредак. Ако је „због силине Радикалне странке” било немогуће постићи равнотежу између круне и скупштине (АО, 460), то је било немогуће у том времену на идеално-типски начин, али није било заувек немогуће, јер је историјски сат демократије почео куцати. Отуд је вишеструко погрешно закључити да се „парламентарни систем претворио у тоталитарни једнопартијски режим” (АО, 454). Тоталитаризам почива, наиме, на потчињавању свих подручја живота, и јавних и приватних, па о томе не може уопште бити говора у Србији: посебно у периоду између 1903. и 1914. године. Не може се назвати једнопартијским онај систем у којем се странке смењују на власти или владају коалиционо. Ни доминација једне партије у више наврата није показатељ одсуства демократије, као што показују европске државе у XX веку, попут Италије у којој пуних четрдесет пет година на власти постоји Демохришћанска странка.[7]

Овако погрешне актуелизације плод су накнадних уписивања у историјску ситуацију: у облику тражења алибија за једнопартијску и тоталитарну диктатуру после 1945. године код нас. Да је тако, показује околност да је Јован Ристић, у време свог другог намесништва, распршеност и разобрученост појава парламентарног и јавног живота „називао ’ексцесима’ од којих Намесништво брани краљевску власт и сматрао их је неизбежном последицом слободоумних установа које су нове, а које ће временом прећи кроз природан развојни пут” (АО, 457). Тако су и либерали трезвено проценили нужност демократског поретка за политику просвећеног национализма као знака духа времена.

Постојала је чудна хомологија између приватности и спољне политике у Александровој владавини:  отац је симболизовао и остваривао аустријски утицај, док је мајка усмеравала политичке исходе у правцу руског утицаја. Преноси значења били су трајно преплетени: задовољство или незадовољство очевим присуством, нешто запретано у осећањима пристиглим из детињства, болним трзајима свести услед дечачких страхова који изненада освањују у краљу, преламало се у стварности и уопштавало у садржаје сасвим друкчије, другим утицајима вођене: тако је било и са мајком. И све се то комешало и понављало током десетогодишњег владања. Била је то упечатљива слика незаустављивог марширања приватности и њеног заузимања јавне позорнице: приватност надире епохалним кораком. Оно тајно и скривено, од других заштићено невидљивошћу, врело попут лаве, избија на сцену, меша се у додиру са другим силама стварности, постаје неразумљиво и чудачко, али даје учинак који ствара последице. Лава осећања скаменила се у историјски резултат.

Како је приватност динамична и подложна изненадним променама правца, у стварности настају плодови који збуњују, чуде, изазивају отпор. Насељена приватношћу, стварност се опире, тежи очувању сила које је творе, настоји да уклони приватност која је разлаже. Али, будући истовремено и епохална, приватност је неуклоњива: то значи да ју је могуће прикрити по цену уклањања њеног носиоца. То је пресуда која је додељена краљу заслугом распрострте приватности: као што га је приватност личности довела до тога да поремети стварност, епохална приватност је – наглашавајући и штитећи ову приватност личности – омогућила да стварност узврати ударац. Да би се одбранила, стварност је уредила ствари тако да су оне водиле политичком убиству. Упад приватности у спољну политику био је толерисан, као и растресеност која је у том подручју настала, све док се није појавила женидба са Драгом.

Тада је настао карактеристичан обрт: иако је краљица Наталија била спроводник руских утицаја на српском двору за дуго времена, њено драматично противљење женидби свог сина са својом бившом дворском дамом није имало никаквог значаја за руску политику. Она је, наиме, подарила младенцима кумство руског цара, подупрла једно проблематично венчање, јер је проценила да је то неопходно за уклањање утицаја краља Милана. Био је то очигледан пример када значења личности, ма колико заслужних и важних као што је то била Наталија, бивају уклоњена у корист надличних сила политике. Тако је удовица и невеста, Драга Машин, била означена као агент руске политике: „Оптужбе краља Милана да је Драга била руски агент претеране су. Истина је да је Драги била довољна десетогодишња дружба са русофилски расположеном краљицом Наталијом, па да и сама постане заговорник проруске политике. Она је само јединка у многобројнијем делу српског јавног мнења које је делило наклоност ка Русији.” (АО, 337) Но, та јединка је постала краљица и тако престала да буде само јединка.

Ако је Драга као краљица била неприхватљива за јавно мнење, а руска политика – коју је она наводно заступала – прихватљива, био је то судар два става у јавном мнењу. Да би Драга постала прихватљива, требало је да краљ своју политику учини проруском и дође у склад са јавним мнењем. Он је то учинио, али се склад није образовао. Јер, требало је да дође у склад са нарастањем популизма у јавном мнењу: то је значило да сузбије прерогативе и права круне. Само су демократски поредак и проруска политика могли сачувати краља: показује то владавина Петра I Карађорђевића. Али, и тада би остао изазов нарастајуће јавне приватности: можда би могао бити савладив.

Као и увек у XIX веку, на тапету дана било је источно питање: судбина европске Турске. Отуд је било неопходно имати добре односе „са свим великим силама” (АО, 387). Краљ је „посебно рачунао на Британију у случају потребе за интервенцијом великих сила у турским провинцијама” (АО, 383). Има мишљења да га је то довело у напет однос са руском политиком. Јер, због својих разрачунавања са Русијом у Азији, Велика Британија је настојала да га гурне у рат са Турском, како би Русију растегла на два бојишта: јапанском и европском.[8] Главни циљ руске политике био је да се то избегне и њен налог на Балкану био је непроменљив: мир (АО, 392). Иако је водио проруску политику, краљ Александар је држао живе српске акције у источном питању у мери да је то све више постајало непроменљива чињеница. Отуд су се оне протегле и на владање Петра I Карађорђевића (АО, 318).

То би значило да су главно незадовољство, као и главни чвор владе последњег Обреновића, били везани за унутрашњу политику: демократски поредак постајао је нужан упркос краљевим жељама. Оне се нису могле супротставити уласку маса на политичку сцену. Отуд долази краљев сукоб са радикалима: „Њихова главна мисао била је да у политичку борбу ваља увести велике масе; маса, међутим, без страначког фанатизма, не ставља се у покрет. Пред радикалним странчарством узбунила се и либерална и напредњачка интелигенција, као да је предодећала да ће политичка премоћ бити одувана најездом фанатизованих гомила. Либерали противстављали су страначком фанатизму националну идеју, а напредњаци идеју савремене културне државе.”[9] Налози времена, дакле, радили су против краља.

Али, они су били и у сукобу са аустријским захтевима: незадовољна краљевом проруском политиком, Аустрија је развила оптужбе да краљ „лако подлеже сентименталности својих грађана који су непријатељски расположени према Монархији” (АО, 487). Аустрија, дакле, тражи сузбијање демократичности јавног мнења зато што је оно склоно Русији: налози времена траже демократију која краља гура у сукоб са Аустријом. Ту је чвор. Да би се он пресекао, неопходан је кривац. Изнедрила га је нарастајућа приватност, па је проглашено да је краљ „недорастао сложеној ситуацији на Балкану”, да је „склон авантуризму и нестабилне психичке равнотеже”. Тако су гласиле аустријске оптужбе (АО, 487). Када се не могу избећи антиномије које доноси историјски чвор, он се пресеца позивањем на особине личности.

Епохална приватност, као нарастајућа заокупљеност јавног мнења приватним животом и особинама, олакшавала је историјске противречности. У часу када је Петар I Карађорђевић упутио – као претендент на српски престо – изјаве лојалности аустријском, немачком и руском двору (АО, 489−490), утврђено је „да су Беч и Петроград имали заједничког кандидата за српски престо у случају детронизације последњег Обреновића” (АО, 491). Краљ је престао да буде гарант аустријских интереса, јер је водио проруску политику. Он није могао водити демократску политику, јер га је њен национализам водио у сукоб због европске Турске. Због интереса разапетих дуж евроазијских простора, томе је била противна руска политика, која је тежила миру на Балкану. Краљ је једноставно дошао прерано за марш популистичког национализма, а недовољно утемељено за корак просвећеног национализма.

За владе угасника династије Обреновића постајало је све упитније одржавање династичког континуитета. Као да је због тога Александар Обреновић настојао да „испразни” динамички потенцијал Карађорђевића тако што је Карађорђа поставио као ослонац српске државе, а не династије. Он је, наиме, посетио вождов гроб (АО, 461). Ово симболичко признање општег значаја вождове појаве, које је требало да затвори давну капију историје, да затоми и помисао на династички реваншизам, јер се Александар – као модерни човек – појавио са дистанцом у односу на прошлост, нехотично је показало дуго трајање мита о Карађорђу. Тај мит је био незаустављив, јер се распростирао напоредо са растућим интензитетом демократије и национализма.

Сама разделница око унутрашње и спољашње слободе добила је посебан вид: питање унутрашње слободе није било више питање између круне и скупштине, већ је све више постајало питање о могућим облицима неминовног национализма. У ривалском односу су се појављивали популистички и просвећени национализам. Јер, „једина традиција која постоји, чврста и стамена, јер негована вековима, то је национализам. Он је тај који даје надахнућа за велике подвиге и владаоцима и странкама и народној маси”.[10] Уколико остане у традиционалним формама, национализам се политички образује као популистички; уколико се усклађује са духовном ситуацијом времена, он се постепено политички претвара у просвећени национализам. Ако је то била унутрашња дилема, она се преносила на спољашњу слободу: као слободу српске државе и слободу српског народа.

Национализам и демократија постали су, почетком XX столећа, неминовни. Да ли ће имати популистички вид, какав су диктирали Радикална странка и Никола Пашић, или просвећени вид, какав су нудили Српски књижевни гласник и Београдски универзитет, или неки од могућих мешовитих облика, какав су оличавали самостални радикали и Љуба Стојановић? Све је то стављало у сенку династичко питање у свим видовима. Било да се Обреновићи схвата као „потрошена династија” (АО, 474) упркос краљевом настојању да је очува, макар у закону о женском потомству (АО, 476). Било да се нагласак стави на околност да ни Карађорђевићи нису били одушевљено примљени. Било да се не заборави да је мимогред – и у политичким партијама – помињана и република. Монархија је имала вредност само ако се уклапала у дух времена: као, дакле, уставна, демократска и парламентарна.

Политичка убиства су се појављивала на путу демократије и национализма релативно често. Тако су се 1894. године „догодила… два политичка убиства: у Горачићу је убијен напредњачки првак Драгић Драшковић, а у Баточини истакнути либерал Цветко Цветковић” (АО, 121). Понекад се појављивао злогуки и злослутни предзнак, као када је „сва штампа, од Беча до Лондона, у јануару 1894. објавила вест да је краљ Александар убијен” (АО, 465). Ивањдански атентат на команданта активне војске, краља Милана, 1899. године, имао је „логистичку подршку појединих чиновника руског дипломатског тела, па и руске тајне полиције” (АО, 263). Ово појављивање атентата и политичких убистава код нас било је део ширег контекста. Оно је, наиме, припадало европској политичкој ситуацији. Јер, европски корелати српских политичких убистава показивали су да су на делу структурне промене, да политичко убиство има дослух са духом времена, а не само конкретним условима једне ситуације. У дугачком луку нововековља, политичко убиство Александра Обреновића постаје један беочуг у ланцу политичких убистава од Француске револуције, 1789. године, до Првог светског рата, 1914. године.

Премда битно за објашњење историјских чворова у судбини српског народа, политичко убиство је свакако светски феномен, јер задире у сáмо биће политике. Отуд убиство краља Александра и краљице Драге није инцидент него и закономерност европске историје: у убрзању које доносе модерна времена. Његови парадокси су бројни. Краљ и краљица нису убијени од противника династије, већ од њених деценијских приврженика: „заверу су организовале старе политичке и војне структуре, оне које су деведесетих година 19. века представљале главни ослонац Обреновића” (АО, 439). Јер, „сва ова имена потврђују да су убиством последњег Обреновића руководили његови бивши министри, или двору блиски људи”: „рођачке, комшијске, кумовске и партијске везе дошле су у сплет у комплетном издању” (АО, 443). То је први трагични моменат њиховог политичког убиства: гине се од својих, а не од туђих. Своји постају туђи. Како се то догодило? И зашто? У дејству је класично преокретање трагичке радње.

Други трагични моменат – који се готово редовно понавља у политичким убиствима као таквим – било је занемаривање знакова упозорења. Као да мере обезбеђења редовно каскају за намерама и поступцима завереника: краљ је олако прелазио преко дојава о завери (АО, 446). Он се до последњег тренутка суздржавао „да у хајци на официре не оптужи невине људе” (АО, 447). Безбедност краљеве личности препуштена је случају, јер полиција није имала стручних људи (АО, 482). Трећи трагични моменат има спољнополитички карактер: јануара 1902. године Русија је одбила да поново успостави своје обезбеђење краљеве личности (АО, 485).

Четврти трагични моменат је пресудан за трагичну сферу политичког убиства: „Све до последњег тренутка краљ је потпуно веровао у заклетву својих официра.” (АО, 446) Ова вера једног прилично вероломног краља делује као трагични и иронични знак на његовој личности, као вапај за последњим – јер му више ништа није преостало – поверењем у људске моралне обавезе. Преварио је толике политичаре, погазио толико пута устав, а поуздавао се у официрску реч:  у модерни, када све везе бивају раслабљене, он је веровао у нешто што је из дана у дан постајало све слабије – у част и у реч. То би се могло назвати слепилом трагичног јунака.

Али, крај све трагичности момената његовог живота, он ипак није био трагични јунак. Јер, сви ови моменти избледели су пред представама краљевог личног живота. Чак је и завршни чин, језив, потпао под такво значење: „Обдукцијом су утврђене двадесет и три ране на краљевом и двадесет на краљичином телу. Унакажена и обнажена тела официри су избацили кроз прозор у башту двора где су лежала око четврт часа.” (АО, 450) Био је то стравичан призор који је штампа постепено претварала у тржишни производ; губила се његова трагична димензија у корист разбокоравања сензација. Све је постајало удаљено од трагичног – као феномена и као сазнања – у историји, добијало на сентименталности која се укршта са бизарним, па се приближавало представи о скандалу историје.

Политичко убиство Александра Обреновића појављује се као вишеструки скандал. Оно је претворено у скандал као испражњавање вишеобличне стварности из јавне свести. Оно је оцртано као скандал зато што дух модерног времена, доносећи успон демократизма, одбија да уважи обавезност монарха, јер налаже да му се монарх прилагоди. Скандал је потребан зато што површност јавне свести тражи представу о површном монарху. То је скандал крвавог убиства које је мелодраматично: отуд гротеска. Свакако је скандал и зато што, за разлику од крвавих убистава Луја XVI и Марије Антоанете, или руске царске породице, убиством Александра и Драге не долази до промене поретка, јер остаје монархија, али се мења природа поретка: он постаје демократски. Скандал је постајао двосмеран: трагично се преокретало у побуђивање знатижеље када се отворе новине, пије јутарња кафа, распредају догађаји из суседства, расправља о политичком убиству између обавештења о пијачним ценама, па се трагедија селила на пијацу, у оговарања, у нешто демонско у тривијалности, нешто што привлачи на празан начин: гротеска је постепено овладавала политичким убиством краља.

Био је то тренутак да се појави демократија. Јер, све су мере смањене: у томе се огледа откуцавање њеног сата и чује звук звона са цркве њених врлина. Ниједна представа о политичком убиству у српској историји није ни изблиза тако натопљена личним животом убијеног владара као што је то случај са убиством краља Александра Обреновића. Међу чиниоцима који играју улогу у стварању представе о политичком убиству, лични живот последњег Обреновића је потпуно подвластио сва друга могућа дејства, створио симбиотичке везе са њима, предодредио правац разумевања њиховог значења.

Отуд ни околност да је заједно са убијеним краљем убијена и његова жена, краљица Драга, није имала илустративан и узгредни него репрезентативан и пресудни значај. Убијена војвоткиња од Хоенберга, Софија Хотек, случајно погођена у пуцању на мету сарајевског атентата, надвојводу Фрању Фердинанда, остала је у свести публике као део трагичног призора, јер је била погодан материјал за разлиставање сентименталних и хуманих ефеката у јавности. Краљица Драга, пак, остала је у средишту одиграног убиства, као равноправна учесница са краљем на попришту трагичног призора, у мери да је могла бити чак представљена као узрок његове погибије. Не само да није била случајна него намерна жртва, она је била циљ завереника. А то ју је претварало у политички садржај угаснућа династије Обреновић. До тога није могло доћи да лични живот краља није заузео целину историјске позорнице. Извесна провала приватности у ситуацију, увек присутна када је реч о убиству, чак и политичком, као да је била део спуштања историјске завесе на сцени у корист подизања модерне завесе над збивањем. Јер, приватност је постала део политичког чина као јавне ствари.

Она је то, наравно, одувек била, и у средњем и у новом веку, али крај свег озлоглашеног утицаја Марије Антоанете на мужа, више извиканог но реалног, ипак је главни догађај политичког убиства био када се глава Луја XVI откотрљала у корпу. Краљичино смакнуће је дошло неколико месеци доцније и није могло да засенчи политички смисао револуције који је запечатила глава свргнутог краља. Чији је син био руски цар Павле I, свог званичног и убијеног оца Петра III или грофа Орлова, постало је безначајно у часу када се Катарина II попела на трон. Садржаји приватности, разгоревајући машту посматрача, окупљених у биртијама, надахњујући историчаре, љубопитљиве када је реч о крунисаним главама, посебно писце историјских драма, и њихове наследнике, ствараоце филмова и телевизијских серија, склоне да публици прикажу владаре као људе које раздиру сличне страсти, недоумице и тегобе, нису никад успели да у тој мери населе политичко подручје – у којем се одвија убиство краља – као што се то догађало у модерним временима.

Краљ као приватно лице: његов корак, осмех, реч, гест, као оно што је било предмет појачане пажње дворана, постало је део дочаравања главног тока историјске прошлости. Приказ приватног живота заузео је место историјског догађаја: зашто би томе измакло политичко убиство? Јер, модерност је озаконила лакејски поглед на свет: „посебност лакејског виђења света је у томе што све трансформише на своју меру, а то је приземност, и све посматра из своје перспективе и из свог става, који је одређиван скривеном, прикривеном или отвореном завишћу, подозривошћу или ситним вребањем.” То је закономерно обележје модерности. Јер, „у данашње доба је лакејски поглед на свет постао господар и владар који диктира јавности и одређује њен морал и укус”.[11] Оно нискомиметско у краљевој судбини, као судбини сваког краља, оно што је та судбина вековима заборављала или гурала у таму салонског ћошка, баштенске сенке и тајног будоара, закономерно се у модерности пробило на сцену, у мери да је премрежило садржаје високомиметског, прожимало их, мењајући им – штавише – политичко значење.

Модерност је почивала на срашћивању – кроз сукоб – високог и ниског стила, трагедије и комедије, јавности и приватности, суза и смеха, отмености и просташтва. Томе не измиче, већ као да навешћује шта ће се одиграти пред очима посматрача у XX веку, судбина угасника династије Обреновић. Она као да наговештава страшни час у животу последњег руског цара: и дивља хорда убица, и царичин лик у јавности, и покољ њихове деце. А опет све је – у судбини српског краља – лишено светскоисторијских последица: ни радикална промена поретка и идеологије, ни кајање јавности, ни саосећање историје, а камоли канонизација за свеца.

Немилосрдно одбачен од својих официра, у чију се реч лаковерно и несавремено уздао у доба када реч више никог није обавезивала, поготово када је била изречена уз заглушујући бат чизама, топот коња и урлик светине, одбачен као део намештаја и есцајга који ће се годинама продавати по бечким и лондонским аукцијама, српски краљ је одбачен и од историје: више него несрећа, било је то у сазвучју са духом времена. Модерна времена су га одбацила тако што су препознала његову приватност као пресудну ствар у његовој судбини. Како је приватност – у наредним деценијама – све више испуњавала политичко подручје, постајала угаони камен његове јавне присутности, тиме га постепено празнила од њега самог, са наумом да га замени, тако је и краљеубиство прерастало из скандала историје у њен спектакл. Као да је давнашњи узвик – краљ је мртав, живео краљ – замењен заблесављеним очима масе која кличе: краљ је мртав, живели!

И тако је крај једне династије, као закономерни део сваке трагичке игре, престао да буде и сентименталан у доживљају посматрача. Спој који је настао имао је у себи нешто нескладно, што је узнемиравало естетско осећање. Сукоб епоха и сукоб вредности у овом политичком убиству и краља и краљице, као темељни знак модерних времена, постајао је све више површински, али и тако испражњен од садржаја и значења није водио осећању равнодушности него осећању неугодности. Краљ Александар Обреновић је заборављен, јер је сећање на њега, и краљицу Драгу, превасходно – неугодно. Зашто? Зато што се трагедија у модерности, у стварности, у крвавим печатима на кожи, претворила у гротеску. Било је то, за разлику од ренесансне гротеске, нешто невесело и одвојено од разгаљености; а за разлику од барокне гротеске, нешто наказно у телу као језа која се шири до универзума; а за разлику од романтичарске гротеске, то је нешто страшно које не води непредстављивом и неизрецивом у празном оку судбине. Није то била уметничка гротеска, иако је убиство последњег Обреновића чист театарски чин. Јер, била је то стварност као гротеска: естетизација гротеске у стварности, стварање егзистенцијалне гротеске, узнемирује у мери да подстиче заборав.

Краљица Драга није измамила ни сентименталну сузу, као Марија Вечера, љубавница са којом је у замку Мајерлинг затечен мртав аустроугарски престолонаследник Рудолф 1889. године. Краљица Драга је заборављена, потопљена у карикатуру, осликана као блудница не да би била осуђена у потомству, већ да би се потиснуло да је приватност убила краља. То наравно није било тако, убио га је – као у толиким сродним случајевима – стицај разнородних дејстава, дах тренутка у одлучујућем чвору историје. Али, био је то ипак епохални знак да је приватност на путу да овлада колективном свешћу: лакше је мислити да је његов лични живот довео до његове смрти него да је епохална приватност дошла по краља, као што упорно и незаустављиво долази до сваког од нас. Сакривен у оку епохе, лакеј никад не стаје ни пред чијим вратима. А свет су премрежили лакеји.

Из књиге О политичком убиству, која би требало да се појави у издању Catene mundi.

[1] Скраћеница обележава књигу: Сузана Рајић, Александар Обреновић, СКЗ, Београд, 2011.

[2] Слободан Јовановић, Влада Александра Обреновића, III, Сабрана дела, књ. 12, Геца Кон, Београд, 1936, 27.

[3] Antonija Frejzer, Marija Antoaneta, prevela Ksenija Vlatković, Laguna, Beograd, 2023, 354.

[4] Antonija Frejzer, Marija Antoaneta, 373.

[5] Стојан Новаковић, Радови мемоарског карактера, приредио Михаило Војводић, Изабрана дела, књига седма, Завод за уџбенике, Београд, 2007, 247.

[6] Слободан Јовановић, Влада Александра Обреновића, III, 421.

[7] Miodrag Lekić, Istorija Italije, II, Vijesti, Podgorica, 2011, 51.

[8] Милан Јовановић Стоимировић, Силуете старог Београда, Просвета, Београд, 2008, 247.

[9] Слободан Јовановић, Влада Александра Обреновића, II, Сабрана дела, књ. 11, Геца Кон, Београд, 1935, 473.

[10] Слободан Јовановић, Влада Александра Обреновића, III, 427.

[11] Karel Kosik, Vek Franca Kafke, preveo Aleksandar Ilić, Odysseus, Beograd, 2019, 33−34.