ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ОД МИТА О ГРАЛУ ДО ТРАНСХУМАНИЗМА: КАКО ЈЕ ДОШЛО ДО ТРИЈУМФА НИХИЛИЗМА 

др Владимир Димитријевић

ГРААЛ

Мит о Граалу (светом пехару у који је Јосиф из Ариматеје сакупио Христову крв на Голготи) не треба анализирати као обичну бајку, већ као духовни симптом западног хришћанства након Великог раскола (1054. године). Мит о Граалу настаје на Западу у доба када се јавља снажно разочарање у духовност римског папе и његовог свештенства. Верници и део племства примећују властољубље и губитак јеванђелских врлина у званичној Римокатоличкој цркви. Након одвајања од Православне Цркве, Запад постепено мења тајну Свете Евхаристије (Причешћа). Укида се причешћивање лаика (верног народа) из чаше (крвљу Христовом) и уводи се само хостија: чудесни Свети Граал који је невидљив и за којим витезови трагају заправо је символ изгубљене истинске Литургије и Свете Чаше. Западни човек подсвесно пати за живим Христом који му је у званичној цркви ускраћен. Пошто западни човек више нема приступ правој благодати кроз Цркву, он Крв Христову и духовно савршенство почиње да тражи ван Цркве. Трагање за Граалом постаје чисто индивидуалистички, витешки и авантуристички подвиг: ову духовну чежњу брзо преузели гностички, јеретички (катари, албигојци) и езотеријски кругови (темплари), претварајући је у култ „инхерентне божанствености човека“ и елитистичко тајно знање. Кроз мит о Граалу и пратећу витешку митологију (Краљ Артур, Округли сто), на Западу се рађа идеја о стварању „савршеног земаљског друштва“ изван и насупрот истинском Богу. Овај елитистички концепт где се спасење не задобија црквеним животом, постом, молитвом и покајањем који воде Светом Причешћу, већ некаквим „тајним посвећењем“ (иницијацијом), директна је претеча модерне окултуре и покрета New Age. Крајњи исход овог процеса – одвајање човека од Христа и потрага за алтернативним изворима моћи кроз тајна друштва (илуминати, масони) – води ка успостављању глобалне антихришћанске контроле, односно Новог светског поретка. Мит о Граалу је трагично сведочанство о томе како је западни човек, изгубивши живу везу са православно-католичанским Предањем и Евхаристијом, кренуо у интелектуално и машталачко трагање за божанским, што га је на крају одвело у окултизам, хуманизам без Бога и секуларизам.

ФРАЊА АСИШКИ

Губљење стварне евхаристијске Чаше је пут ка духовној обмани. Појављује се нови тип римокатоличке „светости“ засноване на спољашњем имитирању Христа, што се нарочито види у случају Фрање Асишког.

У свом поређењу Фрање Асишког и Светог Сeрафима Саровског, отац Георгије Макрис истиче:“Главни разлог због кога је подвижнички пут Фрање Асишког био помрачен лежи у самим начелима Римокатоличке цркве, на којима је он одгајан и којима се хранио. Стање тог доба, као и стање Римокатоличке цркве, није дозвољавало да се у свести људи развије истинско смирење. И сам „Намесник Христов на земљи“, са жељом да буде не само духовна, већ и световна власт, био је слика и прилика духовне гордости. Не може се замислити већа духовна гордост од уверења да смо непогрешиви. Та основна струја неизбежно је утицала и на духовност Фрање Асишког, као и на духовност римокатолика уопште. Попут папе, и Фрањо Асишки је страдао од духовне гордости. То се јасно види и у његовој опроштајној беседи фрањевцима: „Бог ме сада позива и ја опраштам свој браћи, присутним и одсутним, њихове грешке и увреде, и праштам им њихове грехе онолико колико је то у мојој власти.“ Ова реченица нам показује да је Фрањо Асишки, лежећи на самртном одру, oсeћao да је довољно моћан да, као и папа, може опраштати грехе. Познато је да је у Римокатоличкој цркви власт опраштања грехова ван Свете тајне покајања и Светог причешћа била једино у папској власти. Фрањо Асишки је могао присвојити ову власт само ако је био уверен у своју светост. За разлику од овога, православни подвижници никад нису себи давали за право да опраштају грехе. Сви су се упокојили свесни свог несавршенства и са надом да ће им Бог Својом Милошћу опростити грехе. Најзад, из наведеног можемо закључити да је Фрањо Асишки, изузетно поштовани оснивач Фрањевачког реда, током живота све дубље упадао у прелест, од тренутка кад је чуо наредбу да обнови Римокатоличку цркву, па све до изузетног виђења Христа Распетог и саме смрти. Иако би то неког могло изненадити, он је имао многе црте које су особене за антихриста, који ћe се такође представљати као частан, пун врлина, високо моралан, испуњен љубављу и састрадањем, и кога ће као светитеља (па чак и божанство) видети они људи који су Свето Предање Православне Цркве заменили телесним мудровањем. Тужна је истина да Фрањо Асишки никад није био у могућности да заснује прави духовни однос са Христом. Јер, како је био ван Цркве Христове, није ни могао примити божанску благодат, нити било који други дар Светог Духа. Његови дарови су потицали од другог духа.“

То је био тријумф сентименталне самовоље, на коме се нашао читав Запад.

ЛУТЕРОВА „СПОЗНАЈА“

Што даље, све страшније. Протестантизам је био протест против лажног папистичког хришћанства, али је кренуо путем микропапизма, а није се вратио Цркви од Истока и Искона. Сваки протестант је мали папа, говорио је отац Јустин, који Свето Писмо може да тумачи по свом нахођењу, ван саборног ума Цркве. Сам Мартин Лутер је кренуо таквим путем. Био је први у потрази за својом верзијом црквености.

Одакле му „откровење“?

Мартин Лутер је познат по изјави да се његов дубоки теолошки продор у вези са благодаћу и вером – само вером, а не делима, се спасавамо (sola fide) – догодио док је био „у клоаки“, што се са латинског преводи као клозет. Историчари расправљају о томе да ли је мислио на буквални тоалет или га је користио као метафору за дубоки очај. Лутер је написао да је, док је медитирао о Светом Писму, коначно схватио право значење Божје праведности. Забележио је да му је спознаја – да је спасење бесплатан дар благодати, а не нешто заслужено делима – дата од Светог Духа „у клоаки“. Научници примећују да је Лутер имао груб смисао за хумор и често је користио жесток начин изражавања против својих противника. Године 2004, археолози који су ископавали кућу Мартина Лутера у Витенбергу открили су изузетно напредан, загрејан камени тоалет из 16. века са одводом септичке јаме. Ово откриће потврдило је дугогодишње историјске коментаре о Лутеровим честим борбама са хроничним затвором, због чега је моного времена проводио у клозету и тамо добио своје „откровење“.

Необично знамење, нема шта…

Осећа се некакав задах…

ВЕРСКИ РАТОВИ У ЕВРОПИ

Сукоб римокатолицизма и протестантизма у Тридесетогодишњем рату задао је трајан ударац хришћанству у Европи.

Чешка је одавно, много пре комунизма, била најатеистичкија земља Европе. Један од узрока било је баш огромно страдање у Тридесетогодишњем рату. Чешке земље претрпеле су катастрофалне људске и економске губитке током овог рата (1618–1648). Становништво је опало за 20% до 30% због борби након битке на Белој гори, дивљања плаћеничких војски, присилног протеривања протестаната, глади и болести. Рат је почео у Прагу 1618. године када су се протестантски чешки сталежи побунили против хабзбуршке власти. Њихов пораз 1620. године на Белој гори изложио је регион суровим војним одмаздама. Неплаћене царске, шведске и саксонске трупе су више пута пљачкале чешка села, уништавајући и градове. Тифус, дизентерија и потирање усева убили су много више цивила него оружана борба. Хабзбуршка монархија је вршила масовна преобраћења протестаната у римокатолицизам, што је довело до тога да хиљаде некатоличких чешких породица и интелектуалаца побегну ван земље. Чешка је изгубила своју политичку независност постајући наследна провинција аустријско-хабзбуршког царства. Опоравак је трајао више од једног века,  многе слободне сељаке бацајући у ропство – кметство под германским римокатоличким племством.

СУМЊЕ МИШЕЛА ДЕ МОНТЕЊА

Нарочити утицај у овој епохи имају ставови Мишела де Монтења, који је верски фанатизам оштро критиковао у свом чувеном делу Огледи, сматрајући га најопаснијом заблудом у којој људи убијају једни друге због несигурних и недоказаних мишљења. Живећи у доба сурових верских ратова између римокатолика и протестаната у Француској, он је тврдио да нико нема право да спаљује друге људе само зато што су му туђа убеђења сумњива. Усвојио је као своје руководно начело питање „Шта ја знам?“ (Que sais-je?), истичући да је људски ум превише слаб да би спознао апсолутну истину. Сматрао је врхунским безумљем став да се ватром инквизиторских ломача доказује исправност вере. Кроз своје списе је настојао да докаже да се морал и религиозне форме разликују од земље до земље, па је апсолутизовање сопствене вере обична предрасуда. За Монтења је очување људских живота и мира испред сваке теолошке расправе и сукоба.

Крвопролића и верски сукоби разјели су Европу. Чинило се да Бога или нема или је немоћан да заустави лудило. А тамо где нема Бога, има Његовог непријатеља.

УЛАЗИ ФАУСТ

Читаву западну културу немачки философ Шпенглер назвао је „фаустовском“ јер је она оличена воља за моћ. Пре Гетеовог Фауста, многи писци су се суочили са ликом научника и окултисте који је продао душу ђаволу да би стекао натприродну силу и утицај. Један од њих је био и Шекспиров савременик, Кристофер Марлоу, чија се трагедија „Фауст“ окончава потресним монологом главног јунака: „О, Фаусте, сад ти је остао још само један кратки час живота, а потом мораш бити проклет довека! Зауставите се, ви небеске сфере што се вечно крећете, нека време стане и нека поноћ никада не дође; лепо око Природе, изађи, изађи поново, и створи вечити дан; или нека овај час потраје годину, месец, недељу, један читав природни дан, да би Фауст могао да се покаје и спасе своју душу! О, полако, полако трчите, коњи ноћи! Звезде се и даље крећу, време тече, сат ће откуцати, ђаво ће доћи, а Фауст мора бити проклет.О, скочићу до самога неба! — Ко ме то вуче надоле? — Погледајте, Христова крв лије се по небеском своду! Једна кап те крви спасиће ме: о, Христе мој! — Не раздирите ми срце зато што призивам Христа; ипак ћу га призвати: о, поштеди ме, Луцифере! —Где је сада? Нестала је. И погледај — претећа рука, гневно чело! Планине и брегови, дођите, дођите, сручите се на мене и сакријте ме од страшног гнева небеског! Не! Онда ћу се стрмоглавити у утробу земље: разјапи се, земљо! О, не — ни она ме неће примити! Ви, звезде што сте владале часом мог рођења, чији ми је утицај досудио смрт и пакао, сада подигните Фауста, као неку измаглицу, у утробу оног узбурканог облака,да, када ме избаците у ваздух, моји удови излете из ваших димних уста; само нека се моја душа уздигне и попне на небо! [Сат откуцава пола часа.] О, пола часа је прошло! Ускоро ће проћи све. О, ако моја душа мора да трпи због мог греха, одредите бар неки крај мојој бескрајној муци; нека Фауст живи у паклу хиљаду година, сто хиљада година, па нека најзад буде спасен! Али проклетим душама није одређен никакав крај. Зашто ниси створен као биће без душе? Или зашто је ова душа коју имаш бесмртна? О, Питагорина метемпсихозо, да си бар истинита, ова би душа побегла из мене, а ја бих се претворио у неку бесловесну звер! Све су звери срећне, јер када умру, њихове се душе брзо расточе у елементима;а моја мора вечно да живи и буде мучена у паклу. Проклети били родитељи који су ме зачели! Не, Фаусте — прокуни самога себе, прокуни Луцифера, који те је лишио радости небеских. [Сат откуцава дванаест.] Откуцава! Откуцава! Сад, тело, претвори се у ваздух, или ће те Луцифер живог однети у пакао! О, душо, претвори се у ситне капи воде, падни у океан и никада више не буди пронађена! [Гром. Улазе ђаволи.] О, смилујте се, небеса! Не гледајте ме тако страшно! Гује и змије, пустите ме још мало да дишем! Ружни паклу, не разјапљуј се! Не долази, Луцифере! Спалићу своје књиге! — О, Мефистофеле!“

Све је решено: потрага за моћи завршава се у чељустима пакла, а човек проклиње дан и час када је тим путем кренуо. И то се дешава са западном цивилизацијом данас: Фауст чека коначну осуду…

УТОПИЗАМ

Усред општег губљења вере у Европи, јавља се социјалистички утопизам, о коме је писао руски математичар и мислилац Игор Шафаревич у свом делу „Социјализам као појава светске историје. Шафаревич доказује да социјализам не тежи побољшању живота људи, већ елиминисању основних институција људског друштва. Четири главна принципа социјализма су: укидање приватне својине, укидање породице, уништење религије и проглашење универзалне једнакости (што води потпуном сузбијању појединца).  Шафаревич прати идеје социјализма од древних учења, разних врста деспотизма Истока и средњовековних јереси до пројеката мислилаца просветитељства и марксизма. На крају, Шафаревич доноси суров закључак да социјалистичка учења, подсвесно или свесно, одражавају „нагон смрти“ и уништење саме људске цивилизације. Он подробно анализира деструктивне верске покрете у Европи: катаре (албигојце) у јужној Француској у 12.-13. веку, Валденжане и њихове аскетске заједнице, Апостолску браћу у Италији и Долчински устанак, таборите у Чешкој током Хуситских ратова, Минстерску комуну (1534-1535) коју је предводио Јован Лајденски, а која је постала упечатљив пример крваве диктатуре анабаптиста.

Шафаревич оповргава мит да се социјалистичка држава први пут појавила у 20. веку. Он наводи примере цивилизација са потпуном државном контролом над појединцима и производњом, каква је била царство Инка. У њиховом друштву није било приватне својине, а сваки корак Индијанца (од брака до оброка) регулисали су званичници врховног Инке. Шафаревич описује и језуитску државу у Парагвају (17-18. век), која је била остварење римокатоличког теократског „социјализма“ за староседеоце Гварани Индијанце, где су трговина и новац били уништени, а радна снага централистички расподељена. Индијанци, иако су живели у добрим условима, нису хтели да буду тоталитарно униформисани, и одбили су да се рађају. Пошто доследно уништавање приватне својине, породице и индивидуалности доводи до изумирања људске активности, Шафаревич изводи метафизички закључак: социјализам је манифестација „инстинкта смрти“ човечанства (Танатос), усмереног ка самоуништењу и претварању друштва у мртви механизам.

ДВА ПУТА КА БЕЗДАНУ

Тријумф технолошке цивилизације и капитализам и социјализам је претворио у исти начин самоуништења човечанства, о чему је Шафаревич писао у огледу „Два пута ка истом бездану“, објављеном 1989:“Као и стаљинистички командни систем, западна технолошка цивилизација изабрала је техноцентричну идеологију насупрот космоцентричној. То је само други пут остварења већ познате нам утопије о „организовању“ природе и друштва по принципу „мегамашине“, уз максимално искључење људског и, уопште, живог начела.

Таква утопија у самој себи носи залог сопствене пропасти. Основно и најзагонетније својство свега живог (па чак и свега што је органски израсло) јесте познавање сопствене форме, способност самоограничавања. Још је Аристотел приметио да свако органско биће (на пример, брод) има своју природну границу. Одрицање од органичности за технолошку цивилизацију значи губитак тог својства. Савремена техника (и стварања и уништавања) може се развијати само неограничено — повећавајући се и убрзавајући. Тиме она долази у сукоб са ограниченошћу (то јест органичношћу) околне природе, која укључује и човека. Природни ресурси, способност природе да издржи разорно дејство технике, способност људске психе да се прилагођава непрестано растућем темпу промена и механичком карактеру живота – све то има своју границу, која је, чини се, већ врло близу. Нарочито опасан делује последњи фактор – западни психијатри скрећу пажњу на брз пораст психичких обољења повезаних са губитком осећаја смислености живота. Делузије често имају технолошки карактер: болесник осећа да је машина, да неко њиме управља, да његово постојање нема самосталан смисао. Вероватно исти узроци леже у основи агресивних студентских немира и раста тероризма – људи (нарочито млади) осећају да им живот постаје неподношљив, иако им још није јасно због чега. Тешко је замислити да се те тешкоће могу превазићи истим путем којим су настале – још радикалнијим техничким деловањем на природу. Излаз је, пре свега, повезан са одустајањем од техницистичке утопије, од техноцентричног мишљења.“

Али таквог излаза нема и неће га бити. Вештачка интелигенција нам гарантује свет у коме нема потребе за Човеком.

ПУТ САМОУБИЦА

У доба тријумфа технике, почело је масовно самоубиство Запада, чак и у области наводне религиозности. Година 1979. донела је први знак да секте и култови на чијем челу се налазе сумануте вође могу бити извор велике опасности, као за припаднике, тако и за околину. Касније се све понављало, и приче су биле готово истоветне.

Секта „Храм народа“ је настала шездесетих година 20. века у Калифорнији. На челу је стајао бивши пастор протестантске заједнице „Христових ученика“, Џим Џонс. У свом учењу, мешао је хришћанство и револуционарно-марксистички хилијазам, и постао јако популаран, како због своје демагогије, тако и због филантропских акција које је изводио. Све више следбеника му је прилазило, а он је упостављао везе са личностима естаблишмента – почев од жене председника САД, до гувернера Калифорније и градоначелника Сан Франциска. У почетку је показивао љубазно, „хришћанско“ лице, али је, временом, стао да се понаша сурово и диктаторски, премлаћујући оне који му се супротстављају. Са својом комуном повукао се у џунгле Гвајане, опколивши логор наоружаном стражом. За себе је почео да тврди да је „реинкарнација“ Христа, Буде и Лењина, а затим да је „преносник гласова бића са друге галаксије“ (дакле, медијум). Уз све ово, дрогирао се. Претио је онима који напусте секту да ће бити убијени. Једнога дана, скупио је све своје следбенике на последњу молитву. Наредио им је да испију сок помешан са отровом. Преко девет стотина људи, жена и деце отишло је тог дана у смрт; било им је објашњено да долази „страна сила“ која ће их побити.

Сав новац секте (седам милиона долара), остављен је Комунистичкој партији Совјетског Савеза.

Самоубиство Запада се наставља трансхуманизмом.

Човек треба да нестане, пресељен у вештачку интелигенцију.

ХРИШЋАНСТВО И ТРАНСХУМАНИЗАМ ПО ЖАН – КЛОД ЛАРШЕУ

Велики француски православни богослов, Жан Клод Ларше, упозорава:“Највећи недостатак трансхуманизма и његових тежњи за унапређењем је у томе што он подразумева унапређење и проширење могућности људског бића а да не улази у дубља разматрања и решавања питања смисла тих промена, посебно када оне иду даље од обичних побољшања којa су на нивоу терапеутске рехабилитације. Често се трансхуманизам не бави ни основним питањем корисности таквих промена, а камоли њиховим стварним вредностима.

С друге стране, хришћанство такође нуди визију превазилажења ограничења која су инкорпорирана или срасла са људском природом, услед њеног пада.

Хришћански приступ је шири и дубљи, јер омогућава човеку да духовно прихвати и превазиђе неизбежне ограничености. То укључује духовно суочавање с неизлечивим болестима или инвалидитетом, прихватање патње када се она не може ублажити, и суочавање са смрћу и страхом који она изазива. Пре свега, хришћанство нуди могућност победе над смрћу и вечни живот након смрти, посебно за оне који ће бити примљени у Царство Небеско, где их чека вечни живот, без болести, пропадања и патње, те учешће у бескрајним добрима Божјим.

Хришћански приступ је реалистичнији од трансхуманистичког, јер узима у обзир и све оне неизбежне аспекте људске природе који ће до краја света остати непромењени, као што је генерална пропадљивост људског тела, манифестовану кроз болест и старење, али и саму неизбежност смрти. Хришћанство прати и подржава медицинске напоре да ублаже или успоре ове аспекте пропадљивости и одложе смрт, али истовремено нуди и духовне начине прихватања и превазилажења оних аспеката људског постојања којима медицина и техника не могу помоћи.

Хришћанска визија, такође, више поштује суштину људске природе: док трансхуманизам тежи измени људског генома, хришћанство не мења суштину људске природе коју је створио Бог, већ остварује њен дубљи смисао и сврху, те потпуно искоришћава њене могућности које је Бог усадио у њу, како то Св. Максим Исповедник назива њеним логосом, ослобађајући је само оних елемената који су унети грехом и падом, а који су нарушили њену функцију и изменили њен начин постојања.

На крају, хришћанство верује да, снагом божанских енергија – милошћу стеченом од оваплоћеног Логоса – они који верују и практикују ту веру, могу постати обожени, односно достићи божански начин постојања. Овај начин постојања укључује, али истовремено и превазилази обичан људски начин постојања, духовно га преображавајући“.

Дакле, као и увек – пред нама су два пута. Један пут је обожење у Христу, а други самообоготворење у антихристу.

СВЕТОСАВСКИ ПУТ СРБА

Нама, Србима, пут ка Христу је показао Свети Сава. У сржи Светосавља, као философије живота, стоји етика подвига и љубави. Свети Сава, по оцу Јустину, није проповедао теорију, већ је живео истином: бити Христов, значи бити љубављу распет за друге. Та љубав је евхаристијска и крстоносна, она преображава и личност и народ.

Отац Јустин наглашава да Светосавље као философија не признаје никакву апстрактну етику: „Морал без Христа је наука о добром паклу.“ Истинско добро није оно што човек одреди као добро, већ оно што Христос открије као истинито. Та етика није само лично начело, већ народно и црквено устројство: целокупан живот једног народа добија смисао ако је узајамна љубав и заједница заснована на Христу.

Једино на овом путу нећемо нестати скупа са фаустовским Западом који смо тако дуго подражавали. Питање је само – имамо ли воље за тај, самосвојни подвиг кретања ка Богу и души? Ако имамо, спасени смо. Ако немамо, остаје нам покајање и нада у Онога Коме се свештеник на крају сваке Литургије обраћа са:“Слава Теби, Христе Боже, Надо наша, слава Теби!“