МАКСИМ ТОМИЋ: Књига у доба вештачке интелигенције
@ Shutterstock/krungchingpixs
У данашњем времену књига као да представља реликт прошлости. На њу се гледа као на нешто што више није потребно, јер дигиталне технологије умногоме олакшавају приступ “дигиталним библиотекама”. Писана реч, чини се, све више губи на значају. Савремени човек се окреће интернету, односно, у новије време, моделима вештачке интелигенције (надаље ВИ) како би пронашао одговор на питања која га муче (ако било шта “мучи” савременог човека). Ти одговори представљају само сенку одговора које је целокупно људско искуство сабрано у књигама нудило људима вековима уназад.
Чему нас учи Википедија?
Од историје за коју се тврдило да је “учитељица живота”, до Православног предања, писана реч је представљала спону између прошлости и садашњости. До пре неколико деценија. Онда је на сцену ступио интернет са својим дигиталним информацијама. Почело је доба у коме се нешто што нас интересује проналази на интернету, а не у библиотеци. Раније бисмо отишли да пронађемо некакву књигу, макар то био и кувар, а сада само укуцамо оно што нас интересује и резултати су одмах доступни. Савремени човек просто не може да одоли таквом идеалу конформизма. Последњих година на сцену ступа ВИ, чији модели представљају “стручњака” за све могуће области који нам је доступан у сваком тренутку. Док смо ранијих година морали да тражимо рецепт на интернету, сада је довољно да моделу ВИ дамо неколико састојака на располагању да бисмо добили 5 рецепата које брзо можемо да направимо са доступним састојцима.
Процес монополизације, односно дигитализације целокупног људског знања започео је Гугл почетком овог века. Њихова идеја састојала се у томе да направе “светски мозак”, односно дигиталну верзију свих могућих књига на свету (пројекат Google Books). Добар део књига који је Гугл скенирао и даље је био заштићен ауторским правима, те је на тај начин направљена увертира за садашње време у коме модели ВИ бивају тренирани над великим бројем ауторских дела, кршећи тако постојећу регулативу. “Креативни” производи ВИ неретко су само бледа копија онога што су милиони људи широм света стварали током свог живота.
Овде је битно нагласити да свака дигитализација, у овом случају дигитализација књига, доноси 3 погодности ономе ко је спроводи:
- Подаци (тј. саме књиге које се могу користити за обучавање модела)
- Могућност праћења (шта се чита)
- Могућност контроле (шта се уопште може прочитати)
Имајући у виду значај књига кроз историју, можемо закључити да је један овакав пројекат итекако значајан из перспективе великих корпорација, које свакако гледају да пронађу начине за увећање своје моћи. Треба уочити да није било могуће направити савремене моделе ВИ без изузетно велике количине дигиталних података. Ту пре свега говоримо о подацима који су доступни путем интернета (новинарски чланци, дискусије на форуму, блогови, Википедија), али и они извори који нису изворно били дигитални, попут књига. Сви поменути извори представљају “базу знања” за моделе ВИ, који ће пре свега “научити” језик, баратати реченицама, односно “усвојити” одређени скуп знања из тих извора. Због тога је “разумевање језика” представљало велики успех у развоју ВИ – након тога је постало могуће анализирати све што је икада постојало на интернету.
Вратимо се сада на Википедију за тренутак, која је последњих месеци постала нарочито интересантна за нас. Наиме, Википедија је пре пар месеци строго опоменула или блокирала девет најпродуктивнијих уредника и администратора српске Википедије, замерајући им русофилске ставове. На тој и таквој “објективној” Википедији обучаваће се модели ВИ. Они једноставно користе све могуће изворе података на интернету, а Википедија је свакако један од већих извора података. Треба имати у виду да Википедија губи на својој популарности због присуства ВИ. Имајући то у виду, када сутра неки средњошколац буде питао модел ВИ нешто везано за историју српског народа (ради припреме реферата у школи) лако се може десити да он добије одговор који лепо осликава “другосрбијанску” (компрадорску), односно антисрпску верзију српске историје. Другачији одговори, нажалост, неће бити доступни јавности. То је онај моменат контроле самог наратива који смо споменули раније када смо говорили о дигитализацији. То је оно што омогућава дигитализација. На неки начин овде говоримо о централизацији знања. Док појединачне (националне, градске, приватне) библиотеке представљају децентрализовани модел, “светски мозак” представља онај централизовани.
Треба се осврнути и на посебно упечатљив и индикативан тренд уништавања књига од стране великих технолошких компанија. Према Вашингтон посту, компанија Антропик планира да набави милионе књига како би што ефикасније обучила своје моделе ВИ. Но, како након тога књиге (из перспективе Мегалополиса) више немају никакву вредност, Антропик планира да их једноставно уништи. Сврха овог пројекта, према наведеном извору, јесте деструктивно скенирање свих књига на свету. Књиге се суштински уништавају већ током процеса скенирања, јер се повез сече како би књиге што ефикасније могле да буду скениране. Ипак је ефикасност императив западне цивилизације. Ово је само почетак тог процеса – Антропик је пионир у овом подухвату. Свакако да можемо очекивати да и остали ”конкуренти” примене исту методологију у будућности. За технолошке гиганте књиге представљају искључиво користан материјал који може да научи нове моделе како да састављају реченице. Чини се да Бредбери није помишљао на тако софистицирану технику уништавања књига каква данас постоји. Западњаци су, ипак, познати по томе да све воле да решавају на фин начин.
Писана реч у не-времену
Чини се да је значај књиге и библиотека много већи данас него што је био пре педесет година. Парадоксално наизглед. Иако цео свет диже руке од књиге и читања, баш због тога књига добија неку нову, исконску вредност. Иако нам ВИ нуди лако доступне информације, есеје на различите теме и семинарске радове који могу да буду готови за пар минута (о докторатима не вреди говорити), прави значај свега тога је минималан. ВИ се пре понаша као некакав фарисеј, а не као учитељ у нашем времену. Запитајмо се да ли ћемо заиста заменити историчаре моделима ВИ? Да ли бисмо радије читали чланак који је написала ВИ, а не дела Милорада Екмечића? Какав ће уопште бити значај једног Екмечића у будућем времену? Мањи или већи него што је сада? Хоће ли нам ВИ тумачити наше историјске грешке и успехе? Указивати нам куда да идемо? Све су то нека сложена питања, пре свега зато што је време у коме се налазимо сложено. Све ово, на неки начин, представља позив за буђење националне хуманистике, пре свега књижевности. У времену у коме четботови пишу романе, књижевне критике и историју, дела која сведоче о духу једног народа, његовом искуству, вери и вредностима су више него потребна. Насушна заправо. Она нас једина држе везане за традицију која је створила и одржала народе.
На самом крају, треба се запитати какав нам то садржај нуди ВИ, имајући у виду да све више материјала (слика, текст, видео) који се налази на интернету долази од стране ВИ. Тај садржај је нарочито присутан на друштвеним мрежама. Тако се лако могу наћи гротескне слике познатих личности у разним позама, које су очигледно плод рада модела ВИ. Основни разлог прављења таквог садржаја јесте његово ширење и привлачење пажње. Заправо ширење бесмисла. Заглупљивање људи. Неки су се са правом запитали како ћемо убудуће уопште моћи да разликујемо “стварни” садржај од оног измишљеног? Иако постоји одређена тенденција у правној регулативи по којој садржај направљен од стране ВИ мора бити јасно обележен, јасно је да то неће бити решење проблема, с обзиром да су многи модели ВИ јавно доступни, те да свако са њима може да ради шта год жели. Такође, на интернету се нуде алати који уз помоћ неколико кликова и одабир теме праве целокупну књигу за вас.
Но, овде је много битније запитати се каква је уопште природа садржаја који нам нуди ВИ? Шта ВИ може да посведочи својим примером? Ништа. Она може да нам даје дивне есеје на тему пожртвованости за ближњег, за неке идеје, вредности, али сведочанство о томе изостаје. Нема Човека који је живот дао за Христа, за Слободу, за неки идеал коме је тежио. Оно кључно изостаје. Нема оног искуства, доживљаја који је писца надахнуо да створи неко дело. Остаје само бајковита реторика о томе шта треба радити у животу (да узмемо за пример четбот “психотерапеута”). Несумњиво је да можемо задати задатак моделу ВИ да напише дело у стилу Достојевског. Питање је само која је вредност таквог “дела”? Да ли је Достојевски лажирао своје искуство и писао бајке, или је сведочио сваким својим ликом оно што је сам на неки начин проживео? Да смо живели у његовом времену могли бисмо да се сретнемо са човеком који је имао сумње као Иван Карамазов, а опет веровао као Аљоша. Који је падао и устајао, а опет задржао веру у Христа. То је вредност истинског дела. Што Реч није празна, већ нешто стоји иза ње. Стоји Неко…
