Александар Липковски: Европски пут и пропадање образовања

Као реакција на мој текст о универзитету у Србији, објављен на порталу Нови Стандард (овде) и пренет на порталу Покрета за одбрану Косова и Метохије (овде), у Вечерњим новостима (штампано издање) је 15. јула објављен мој интервју који је водила Бранка Борисављевић. Због недостатка новинског простора, неки делови интервјуа нису објављени. Стога их овде наводим у нешто допуњеном и проширеном облику, сматрајући да су битни за разумевање теме.

Код нас на Универзитету влада прилично неразумевање редоследа настанка и циљева реформи које се спроводе последњих двадесет-тридесет година и које се једним именом обично означавају као „Болоњски процес“. Постоји суштинска разлика између два његова почетна документа.

Први документ, Magna Charta Universitatum (односно Велика повеља универзитета) је универзитетски, док је други документ, Болоњска декларација, политички. Први је усвојен 1988, саставили су га и потписивали сами универзитети а циљ је био обезбеђење академске слободе и аутономије без економских и политичких притисака и очување институције универзитета као историјске тековине европске хуманистичке цивилизације. Други документ је усвојен 1999, а саставили су га европолитичари и потписали министри просвете држава које су пристале на десуверенизацију и глобализацију система својих универзитета.

Политичка воља

Повод за усвајање Велике повеље универзитета је био јубилеј девет векова Универзитета у Болоњи, који Запад сматра првим универзитетом. Школа права у Болоњи основана је 1088, а повељу цара Фридриха Барбаросе Болоњски универзитет добио је 1158. Већ је Универзитет Сорбона, основан 1253. био под патронатом Католичке цркве и као такав представљао тековину хришћанске цивилизације.

Стварно први универзитет је ипак био државни Цариградски универзитет Пандидактерион, који је радио од оснивања 425. повељом императора Теодосија све до пада Цариграда 1453, више од хиљаду година у континуитету, шест векова пре и четири века упоредо са Болоњским. У 11. веку Болоњски универзитет био је ексклузивни клуб за богаташе и аристократију, финансиран средствима самих студената.

Способан младић из средњег сталежа, без много новца и утицаја, у том тренутку је неупоредиво боље шансе да направи врхунску каријеру и стекне образовање имао на Истоку у Константинопољу него на тадашњем Западу. Такви примери су Константин Философ (св. Ћирило Солунски, 827-869), Михаило Псел (1017-1078?) и многи други византијски делатници. Првенство цариградског Пандидактериона у односу на Болоњу је свакако познато и на Западу, али се заобилази псеудообјашњењем да је Болоња и данас активан универзитет. У ствари, данашњи држвани универзитети по својој организацији и значају много више личе на Пандидактерион, него на Болоњу.

Велика повеља универзитета је, нажалост, временом доспела под политички глобалистички утицај преко тела које се зове Magna Charta Observatory (MCO) – Осматрачница Велике Повеље, које је основано 1998. и функционише као централни надзорни орган изнад самих универзитета, својеврсни ЦК глобалне реформе универзитета.

Преко таквог тела се лакше имплементира политичка воља. Тако је недавно тај ЦК односно Управљачки савет MCO издао нови, измењени документ Magna Charta 2020 који се у битним елементима разликује од Велике Повеље, иако наводно чува њене основне принципе, а све је упаковано у лепе речи глобализације, свима нама добро познате: inclusivity, equity, fairness, preservation of the planet.

У поменутом чланку на Новом Стандарду, у причи о задужбинама Универзитета у Београду поткрала ми се непрецизност на коју ми је указао Милослав Самарџић. Краљица Наталија је Универзитету поклонила свој целокупан власнички удео борско-мајданпечких рудника, али поред ње, односно Универзитета, одговарајући удео су имали и страни власници.

С обзиром на сиромаштво наше државе и Универзитета, денационализација предратне имовине Универзитета би свакако била велики подстицај. Али ДОС-ова власт је 2010. то законски онемогућила. Повратак задужбина у имовину Универзитета би свакако помогао да се реше неки проблеми, на пример стипендирање најбољих студената или подршка младом научном кадру. То свакако не значи да би Универзитет могао да се одрекне државног финансирања. Оно би морало да се уреди много озбиљније, да не буде „по глави“ буџетског студента већ финансирањем његове укупне делатности и реалних материјалних трошкова, неким „lump sum“ моделом.

Европска башта

Пропадање нашег образовног система се може пратити на паралелном примеру Русије, која је 2022. званично напустила Болоњски процес. Руски образовни модел је био у истој кризи и пропадао по истој глобализацијској схеми као и српски, од деведесетих година прошлог века па све доскора. Али, последњих неколико година у Русији долази до постепеног повратка класичном систему образовања.

Уосталом, Руси су то у својој историји већ једном преживели. Кад су бољшевици дошли на власт 1917. поред многих других ствари уништили су и школски систем. Стара елита, стручни кадар је у такозваној белој емиграцији напустио земљу (од чега смо узгред у Краљевини СХС имали много користи), док нови стручни кадар није био у довољној мери стручан и образован.

С обзиром на сиромаштво наше државе и Универзитета, денационализација предратне имовине Универзитета би свакако била велики подстицај

Кад је после Лењинове смрти 1924. Стаљин преузео власт, оценивши да стручњака нема, декретима 1931-32. је вратио стари систем образовања царске Русије, што је као последицу имало брзу индустријализацију и развој технологије, и у крајњој линији довело до победе у Другом светском рату, до термонуклеарне бомбе и до лансирања Спутњика 1957. Спутњик је проузроковао панику у политичким па и образовним круговима Запада. На пример, настава математике је због тога претрпела много штете. Дакле, немамо много да преписујемо од Руса, вратимо само гимназије Краљевине СХС и изађимо из Болоњског процеса.

На „европском путу“ о коме се српски народ није изјашњавао, Србија добија економску и менталну колонизацију, шарену лажу у облику зелене агенде, родне равноправности и ЛГБТ+ идеологије, пропаст традиционалне породице и нестанак српске нације. „Европски пут“ је начин да стигну донације и кредити од којих ће живети лажна елита Србије, било да се ради о политичкој или „невладиној“ елити.

Једно од изостављених питања у интервјуу односило се на изјаву Жозепа Бореља о Европи као башти и остатку света као џунгли. Да ли је та изјава расистичка? Јасно да јесте, јер дели људе на „цивилизоване“ западне Европејце и дивљаке – Словене и остале.

Погледајмо земље које су недавно ушле у „рајску башту“, на пример Бугарску. Пола становништва им се иселило. Права научна и стручна елита им је нестала. Многе ствари које су представљале њен национални производ такође су нестале. Њена економија је постала тржишни додатак старим земљама Европске уније, од кога профити не завршавају код њих.

Запад је својевремено исмевао и критиковао совјетски СЕВ – Савет економске узајамне помоћи, по коме су земље Источног блока имале одређену поделу рада. А сада? Европска унија функционише на сличном принципу. Старе чланице организују, продају и убиру кајмак, нове дају сировине, људске ресурсе и троше. Једино што су Бугари добили су комуникације – аутопутеви. Али, колико робе из иностранства долази тим путевима, колико сировине одлази? Највећу корист од тих путева имају велики трговински ланци, који свакако нису бугарски. Нити српски.

Што се тиче пропасти нације, погледајмо ту „нацију“ у Великој Британији где је име Мухамед већ трећу годину заредом најчешће име новорођених дечака. Када сте последњи пут били у „француској“ престоници Паризу и шта сте тамо видели? Шта се то дешава у афричком делићу Шпаније, у Сеути? Да ли све то желимо у Србији?

На крају нешто што јесте изашло у Вечерњим новостима – мало врхунске еуропске логике: “И желим да се захвалим Урсули фон дер Лајен што нас је уврстила на листу угрожених земаља, тако да можемо да очекујемо помоћ ЕУ. И Руси су понудили помоћ, није нам потребна, имамо довољно снага да се изборимо са тиме. У овом тренутку нема потребе за тиме – нагласио је председник.” (Вечерње новости, интернет издање 16. августа ове године). Машала, председниче!

Александар Липковски је редовни професор Математичког факултета у Београду. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Прес центар УНС