Владимир Умељић: КРУПНОКАПИТАЛИСТИЧКА ДРЖАВА, КАО КРАЈ ЕТАТИСТИЧКЕ ЕВОЛУЦИЈЕ НА ЗАПАДУ?

У 20. веку је Србима, после протеривања Османлија из своје земље (и Европе), сваки напад на егзистенцију долазио са Запада. Шта би могао да буде заједнички садржалац за све те монархистичке аутократије, диктатуре и демократије са различитим идеологијама и самоименовањима а идентичним делањем?

Б. Травен је почео свој социјално-критички роман „Бела ружа“ (српско издање: „Нолит“, Београд, 1932.) следећом констатацијом: „За развиће неке индивидуе, као и за развиће целог неког народа, апетит игра одсудну улогу. А тек за развиће неке крупнокапиталистичке компаније!

Апетит одређује темпо испољавања моћи и стога и избор средстава која се употребљавају да би се постигао циљ – да компанија постане утицајна и заповедничка моћ у интернационалном привредном животу.

По својој конструкцији, по својој суштини, по својим циљевима и методама рада, модерна крупнокапиталистичка компанија мало се разликује од неке државе.“

Б. Травен је иначе псеудоним једног вероватно немачког социјално-критичког писца, који је дуго живео и радио у Мексику и чији прави идентитет до данас није дефинитивно утврђен, но његова дела су светски позната („Благо Сијера Мадре“, „Мртвачки брод“, „Лов на људе“, „Бела ружа“).

Он је, дакле, већ почетком 20. века означио главне карактеристике западних држава, првобитно западно-европских а потом и њиховог чеда САД, које је израсло у предводника, а то је „заповедничка моћ у интернационалном контексту“ у служби експлоатације свих слабијих и стицања што већег профита.

А незасити апетити дотичних се заиста не дају превидети најкасније од колонијалних времена, када су дотичне државе посматрале читав остатак света као своју прћију, своју „златну јабуку“ која једва чека да је они уберу. Травенова констатација пак да „апетит одређује избор средстава“ одразио се на резултате колонизације.

Тако су нпр. Шпанци у Јужној Америци покрштавали и до 14.000 аутохтоних становника дневно, но само у првој половини њихове владавине више од 15 милиона прастановника се опростило од живота; Британци су открили 1788. Аустралију са 300.000-400.000 становника а попис из 1821. је избројао само око 62.000 преживелих; Французи су у време Алжирског рата убили око 500.000 локалних становника; Белгијанци су 1888-1908. убили између 8 до 10 милиона житеља Конга, дакле половину укупног становништва, јер је њихов краљ Леополд желео да се дочепа што више тада високо цењеног каучука, итд.

О немачким нацистима и њиховим методама да се докопају „животног простора“ да и не говоримо.

„НАТО-империја“ је на крају 20. века прогласила „крај историје“ и својим насилним распарчавањем друге Југославије на српску штету, као и финалном отвореном агресијом и отимањем Косова и Метохије ставила међународно право ван снаге.

Њени (западно-европски) делови до данас играју једну изразито негативну улогу подржавајући бандеристички режим Володимира Зеленског у Кијеву и продужавајући украјинску агонију и погибију без икаквог изгледа на успех.

Али они и даље неуморно сањају (утопијски) „стратешки пораз“ Русије.

Исти сан, који је Наполеону, немачком цару Вилхелму II и Адолфу Хитлеру дошао главе. Тешко је разумети зашто њихове владајуће гарнитуре затварају очи пред чињеницом, да је нови светски поредак већ ту а да су они по сопственом избору остали заробљени у прошлости.

Амерички председник Доналд Трамп повлачи заиста врло контроверзне потезе, но он јесте прагматичар политичке моћи, који је већ на почетку свог другог мандата из америчке „Националне одбрамбене доктрине“ по први пут изоставио формулацију да је „Русија непријатељ, који се мора поразити“ и означио шта више и Кину не као непријатеља, већ као „конкурента, са којим се мора живети“.

Он тиме наравно није поставио статус САД, као крупнокапиталистичке државе у питање, али је показао смисао за реалност, који Лондону, Берлину и Паризу дефинитивно недостаје.

Западноевропски предводници својих крупнокапиталистичких држава се дакле не само играју с ватром (Русија), њихово делање је у првој линији велика штета, јер идеја Европске уније је била и остала грандиозна, но они је својом самозаљубљеном кратковидошћу управо девалвирају и угрожавају.

Још већа је штета, јер тиме се и још далеко грандиознија идеја демократије као оптималног друштвеног уређења непревидиво слаби, њихово реализовање овог античког идеала је додуше било врло несавршено и недоречено, али – постојало је и тиме је постојала и шанса да се даље развија, коригује и усавршава.

Но ту дилему ће разрешити велики глобални играчи, не ЕУ и не Украјина.

А камоли Срби. Шта је, дакле, нама за чинити?

Добар савет је врло скуп, скоро неплатив, но као прво је коначно за схватити да ми ништа добро не можемо да очекујемо од крупнокапиталистичких држава, никакву емпатију или још мање правду. Да значи коначно заборавимо све оне изанђале флоскуле о „традиционалним савезницима, пријатељима, партнерима“.

Јер суштина њихове структуре и егзистенције лежи у чињеници „заповедничка моћ у интернационалном контексту“ у служби експлоатације свих слабијих и стицања што већег профита.

То значи да Срби морају да нађу своје место у новом међународном поретку и то превсаходно тражећи моћне савезнике, односно прецизније заштитнике. А тај избор није нарочито тежак, зар не?