ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: СВЕТИ ЈОВАН ВЛАДИМИР: ЈЕДНА ИСПРАВКА И НЕКОЛИКО ЧУДА

КО ЗАИСТА ЧУВА КРСТ СВЕТОГ ЈОВАНА ВЛАДИМИРА? 

У изјави за „Спутњик“, а поводом нове иницијативе за рушење цркве на Румији, која је планина Светог Јована Владимира, првог српског свеца, у брзини сам рекао да крст Владимиров чува једна муслиманска породица. Од једног пријатеља из Бара стигло ми је следеће обавештење:“Крст Светог Јована Владимира чува породица Андровић. То је православна породица из Вељих Микулића. У овом селу на обронцима Румије живјели су и православни и муслимани. Један дио њих је заједничког поријекла. Данас је село скоро сасвим испражњено. Тако и Андровићи сада живе у Бару.“

Породици Андровић упућујем искрено извињење и понављам: пошто сам давао усмену изјаву, а нисам проверио чињеницу, дошло је до ове грешке. 

Да овај текст не би био само фактографска исправка, ево и чуда Светог Јована Владимира која је забележио Владика Николај.  

ЧУДА СВЕТОГ ЈОВАНА ВЛАДИМИРА

Патерик манастира светог Јована Владимира код Елбасана

1. Црква светога краља

На шест километара од вароши Елбасана налази се манастир светога краља Владимира. Манастир се бели на стрмени једне планине. Испод манастира тече река Куш, а високо изнад манастира налази се једно малено хришћанско село од 19 кућа, које се зове Примишиони (што значи: Над светим Јованом). И сама планина носи то исто име – Примишиони.

По предању прву цркву, на том месту саградио је сам свети краљ у част свете Богородице. Докле је та црква трајала не зна се. Записано је само, да је 1381 год. нову цркву саградио, на место старе, Карло Топија, близак сродник француског краља.

Средином XIX века стара црква је пострадала од земљотреса, и обновљена је тек 1901 године. При уласку у цркву над вратима стоји плоча са овим грчким натписом: „храм светога Јована Владимира обновљен за време високопреосвећеног митрополита драчког господина Прокопија од остављених средстава из махале Кастро у Елбасану блаженопочившег митрополита драчког Висариона, а старањем и надгледањем епитропа г. Спиридона Џувка – Елбасан 1. марта 1901 године.“

Црква је пространа и лепа. Дуга је 18 м. широка 12 м. а висока 8 м. Зидана је сва од камена, и стоји на 8 стубова. У цркву се силази низ три степенице. Патосана је гранитним плочама. Солеја је врло пространа и узвисује се на две степенице од средине храма.

На престолу се налазе делови моштију: светог Атанасија, светог Харалампија и свете Еуфимије. На кутији, у којој се чувају ове мошти изрезан је лик светог краља Владимира. Осим тога на престолу се налази и једно јеванђеље штампано у Венецији 1759 год.

Око храма су два конака: један нови с јужне стране и један стари са западне стране, са врло пространом терасом.

2. Чудновато дрво

По предању црква је саграђена на ономе месту у планини, где се свети краљ често и дуго молио Богу у време рата са грчким царем Василијем. Грчка војска налазила се кругом под планином а српска повучена у планину. Не смејући да ступи у планину грчка војска најзад је морала бегати у нереду. И тако благодарећи молитви светога краља битка је за Србе била добијена.

Краљ Владимир се молио Богу стојећи и клечећи под једним дубом. До тога дуба саграђен је први храм светоме краљу. Дуб је трајао по смрти краљевој још четири стотине година, и онда је пао поред зида црквенога. И тако прострт по земљи он и дан данас лежи. Пет стотина година тако лежи на отвореном простору. Ни жега ни киша ни мраз нису могли учинити да то дрво иструли и пропадне. Кад је дрво пало, многи поклоници одсецали су гране и носили собом као спомен из манастира и као целебну реликвију. Но кад су гране сасечене, стабло се више није дало никако сећи. И дан данас стабло лежи положено поред зида онако како је и пало. Старешине манастира више пута подизали су кров над тим стаблом као да га заштите од непогода. Но сваки подигнути кров убрзо је падао и пропадао, а дрво је остајало непокретно и ничим неоштећено.

3. Појава крста

Побожни Владимир веровао је више у силу Божју него у силу људску. Његова војска у сравњењу са грчком војском била је несравњено мања. Он није, дакле, могао имати наде, да ће моћи победити Грке без Божје силе, и поред највећег витештва и свога личнога и својих војника. Његова молитва је отуда имала пуно смисла и оправдања.

Он се често – нарочито по ноћној тишини – удаљавао од своје војске, долазио под онај дуб, и ту се усрдно Богу молио. Једанпут тако када је он стајао на молитви појави се пред њим један орао коме се на глави блистао крст. Појаву крста свети краљ је протумачио као радосну поруку неба, да ће победити. И великом цару Константину се некада тако био јавио крст као знак и предсказање победе. .И као што је некада цар Константин силом крста победио Максенција, тако је и краљ Владимир силом крста победио Василија, непријатеља свога народа.

4. Коњаник без главе

Толика је сила правде, да кад људи мисле да су јој главу посекли, она се тек онда показује велика и чудотворна. По веровању народа у Албанији и Маћедонији свети краљ Владимир је посечен на Ћафа Сану (на самој садашњој граници српско-албанској) у једној цркви, која се данас налази у развалинама. Кад је свети и праведни краљ посечен, он је скочио, узео своју мртву главу у руке, усео на коња и одјурио попут Елбасана. Народ из Елбасана са митрополитом и свештенством изашао му је у сусрет до близу онога места где је сада манастир светитељев. Кад је коњ стигао пред гомилу народа, клекне пред митрополитом, и тело се краљево спусти на земљу. Плачући и ридајући народ је са свештенством узео тело са главом и дигао уз брдо до онога знаменитога дуба, под којим се негда свети краљ Богу молио. Ту га сахране. На његовом гробу убрзо се десило тако много чудесних исцелења болних, да је он кроз врло кратко време од стране цркве био проглашен за светца, ма да га је народ и за живота му сматрао за светог човека.

5. Свети краљ се не да украсти

Прича се, да су неки Франги дошли у манастир да украду тело светога краља Владимира. Успели су да дигну ковчег из цркве и да га снесу наниже низ брдо до реке Куш. Но наједанпут ковчег тако отежа, да су га морали спустити на земљу. Покушавали су да га поновo дигну са земље, но ковчег се није дао одвојити од земље нити покренути.

До саме зоре крадљивци су се трудили и знојили, да крену ковчег, али узалуд. Најзад су покушали, да скину заклопац са ковчега, па да узму само тело, али се заклопац није дао помаћи. Видећи у томе невидљиву силу светитељеву, они оставе ковчег и побегну. Сутрадан ковчег буде нађен и свечано враћен у манастир.

Између многих покушаја крађе светитеља помиње се и један врло чудноват. Једанпут су лопови успели, да однесу ћивот чак до реке Шкумбе, с друге стране Елбасана. Па како је ћивот опет веома отежао, то га они баце у реку с надом, да ће реком стићи до жељеног места. У том река јако надође, поплави сву околину, и ћивот се врати уз воду с ову страну Елбасана. Кад вода спласне, ћивот остане на суву. На том месту почели су људи сваке ноћи виђати неку необјашњиву светлост. Тако је то трајало више ноћи, док се најзад неки не реше, те дођу на оно место и нађу ћивот, који опет буде свечано пренет на своје место у манастир.

6. Изношење моштију и целивање

Једанпут у години ћивот се износи из скривнице и отвара; и то о слави манастирској 22. маја. На јутрењи тога дана, када се почне певати Славословије, ћивот се извлачи, поставља насред цркве под небо ,.(балдахин) и отвара. По свршетку литургије свештеници узимају ћивот и обносе га три пут око цркве с појањем. Огромна маса народа, која се слеже тога дана у манастир, следује за ћивотом држећи запаљене свеће у рукама. Када се три пут обнесе, ћивот се онда поставља пред цркву, и народ прилази и целива. При целивању дели се народу памук из ћивота. Познато је, да се око Елбасана много гаји памук. Сваке године меће се нов памук на мошти светитељеве у ћивот, који престоји годину дана, па се онда о слави Дели поклоницима. По свршеном целивању ћивот се затвара, уноси у цркву и поставља опет на средину цркве. Трећи дан славе пак, 24. маја, ћивот се поново отвара ради целивања. Ово се чини из два разлога: прво, што слава у манастиру траје три дана, те посетиоци желе при поласку још једанпут да целивају светитеља; и друго, што је тога дана велики сајам у Елбасану, на који се сабира народ из удаљених крајева Албаније. Тако се даје прилика и пословним људима, који долазе на сајам, да виде и целивају светитеља.

7. Исцелење од падавице

Мошти значе моћи. Моћ светитеља је велика и за њихова живота и у смрти. Често пута светитељи показују већу моћ после смрти него за живота. То је Божја моћ, којом Бог хоће да објави и прослави светитеље своје. Да светитељске мошти не труле, то је опште позната ствар. Пророк се обраћа Богу и видовито предсказује нетрулежност светитеља кад вели: и не ћеш дати да светац твој види трулост (Пс. 16, 10). Девет стотина година стоје мошти светога краља Владимира неиструлеле; и не само неиструлеле него и чудотворне.

Од новијих чуда у манастиру се зна и памти ово:

Филип Вукчевић из Скадра имао падавицу дуго времена. Једном се реши и дође о слави у манастир светога Владимира. Молио се светитељу, да га спасе од те страшне болести. И кад се вратио кући, више га та болест није спопадала. Видећи себе излечена он је после – по своме завету сваке године посећивао манастир о празнику. Толико је био заволео светитеља и његов манастир, да је се почео молити светитељу, да умре ту у манастиру. И заиста једне године кад је дошао о празнику, ту умре и ту буде сахрањен.

8. Арамије зло завршиле

Једанпут неколико арамија уђу у манастир, похарају све оно што је било од вредности и што се могло понети. Кад су се удаљили од манастира, седну да поделе пљачку. Но при томе се заваде и побију, те ниједан не остане у животу. Похаране драгоцености пак нађу се и врате у манастир.

Дешавало се пак много пута, да су качаци и лопови, који су харали манастир, или сами себи неко тешко зло нанели, или да су били похватани и кажњени. Не зна се пак ни за један случај, да је неко чинио неко зло овој светињи па да је добро прошао.

9. Светитељ се јавио на сну

Пре 20 година служио је у манастиру Јевтим Вуда из Елбасана. Једном је он спавао ноћу на пољу пред манастиром. На сну му се јави свети краљ, па показујући руком на манастир рекне му, да одмах устане и пробуди све остале у манастиру, јер се појавио пожар у конацима. Јевтим се одмах пробуди и заиста види пламен. Брзо појури он унутра и почне звонити на узбуну. Тако се сви људи спасу од пожара, и почну спасавати зграде.

На сну се јавио светитељ и једноме Турчину, који је био некако успео да украде главу светитељеву и скрије у својој кући. Како је то учинио, почела су му се рађати деца слепа. И он и жена му били су због тога у великој жалости, и у стиду пред суседима. Јави му се, дакле, светитељ на сну и каже му, да га jе то зло постигло због тога што је украо његову главу; него нека одмах врати главу у манастир, призна своје недело и покаје се, ако жели, да му деца прогледају. Кад се човек пробуди, сав у ужасу брзо узме светитељеву главу, однесе у манастир, где све исповеди и покаје се. И заиста после тога његова слепа деца прогледају.

10. Исцелење неме девојке

Некако 1910 године доведу некакву девојку Туркињу из једног планинског села од Краба (на путу ка Тирани) и замоле, да остане неко време у манастиру и да јој се читају молитве пред ћивотом светога краља. Девојка је била нема. Садашњи епитроп манастирски, Димитрије Носис, прича:

Нисмо знали, какав посао да јој дамо. Па пошто је у манастиру било доста вуне, дамо јој да ради вуну. После неколико недеља девојка почне говорити. Задржи се још мало у манастиру, и потпуно здрава оде својој кући. И сада сваке године са својима посећује манастир о празнику.

11. Привиђење лопова

На икони светога краља живописано је једно старије чудо, о коме се овако прича: десетина лопова једнога дана похватају манастирске коње у њиви и поведу их својој кући. Било је сушно летње време. Но кад су ове коњокрадице стигли до реке Куш, наједанпут им се учини река страшно надошла. Они се зачуде, и не усуде се преко реке него се врате натраг. Кад су се пак одмакли од реке, погледају а оно река опет мала као што је и била. Тада они опет пођу ка реци. Дошавши до реке поново виде, да је река огромна и непреходна. Уплаше се, и опет се врате. Чим су се одмакли, погледају а оно река опет мала. И тако су се више пута примицали к реци и одмицали се од реке, но увек исти призор. Они онда појме, да је то чудесно дело светитељево, ужасну се, пусте коње и побегну без обзира.

12. Светитељ помаже бездетним

У Светом Писму помињу се неколико породица, које су биле бездетне све до у своје старије године, и тек у старијим годинама кроз молитву Богу добиле су децу.

Једна бездетна турска породица из села Сулова код Берата посетила је манастир светог краља пре 16 година. Чули су, да светитељ помаже људима у свима невољама, када му људи припадају са вером и молитвом. За то су и дошли у манастир, да се поклоне светитељу и да му се замоле, да би им се дао пород. Тај исти муж и жена дођу у манастир опет 1923 године са једним дечком. Дечко је унео на рамену јагње у манастир, па је тако с јагњетом обишао три пута око цркве, и онда предао јагње старешини манастира. Кад се старешина распитао о њима, сазна од родитеља, да им је Бог даровао тога дечка по њиховој молитви светоме краљу пре толико и толико година.