о. Андреј Ткачов: СРБИ ТО НАЈБОЉЕ ЗНАЈУ

о. Андреј Ткачов

Страстотерпци Борис и Глеб су зачетници руске светости – први канонизовани светитељи Руске цркве које је признала Васељенска црква. Константинопољ их је признао за светитеље.

Треба рећи да пут страстотерпца – нарочито међу кнежевима – представља упечатљиво поглавље у историји Руске цркве.

Кнеза Игора Черниговског и Кијевског убила је разјарена руља. Јурија Владимирског убили су Татари. Михаила Тверског изболи су на смрт у Златној Хорди. Михаила Черниговског и његовог верног бољара Фјодора убили су у Златној Хорди. Андреја Богољубског су такође убили његови сопствени послушници и издајници…

Многи кнежеви у Русији су пострадали и мученички окончали живот; међу њима је био и Васиљко Ростовски. Све то налази свој одјек у судбини Николаја II, последњег из династије Романов, који је – попут јагњета – такође пошао на заклање.

Први који су препознали светост тог жртвеног чина били су Срби. Свети Николај Жички и Охридски – Николај Велимировић – био је први који је подигао цркву посвећену Цару-мученику Николају у оквиру свог митрополитског седишта код Охридског језера и наручио иконе са његовим ликом.

Јер Срби знају да у њиховој историји пораз и победа често мењају места: неретко победник губи, док поражени тријумфује.

Читава историја Срба почива на Косовској бици кнеза Лазара – бици за Крст Часни и слободу златну – када је човек примио Божје откровење: или ћеш победити и стећи земаљско царство, или ћеш изгубити и стећи Царство небеско. И Лазар је изабрао Царство небеско.

Срби, боље од било ког другог хришћанског народа, знају да се пораз може претворити у победу, док се победа може претворити у пораз.

Пораз и победа мењају места. А цар Николај II, следећи пример Бориса и Глеба, није извукао мач из корица – иако је и могао и умео, па можда чак и желео и хтео да то учини – већ се уместо тога смирио под моћном руком Божјом. А први међу онима који су истовремено и изгубили и победили били су Борис и Глеб.

У њихову моћ се лично уверио Александар Јарославич Невски када се борио против Швеђана на ушћу Неве, где се данас налази Александро-невска лавра. Видео их је огрнуте измаглицом како плове у чамцу и говоре један другом: „Хајде, брате Глебе, пођимо да помогнемо нашем рођаку Александру!”

Дакле, умеју они да ратују, да ударе и да казне. Па ипак, у одређеном тренутку, изложили су своје вратове ножу. И то је била победа, а не пораз.

(Телеграм канал о. А. Ткачова; превео Ж. Никчевић)