Гледам монаха како плаче.

Ништа лепше видео нисам.
Бога у сузи.

Најрадосније очи.

Свиће у њима.

И раздани се.

Разлетели се косови да сакупе суза и напоје птиће.

Са иконе лице моје чобанице.

Полегала јагњад по монашкој ризи.

Расплела кике по читавом Косову.

Монах плаче.

Процветало све што би да ми отму.

Не могу да ишчупају цвет, залуду вуку.

Корен је у монашкој сузи, распет до Христа.

И ништа не видех лепше до брата у послушању.

Где се сузом подвижава.

И где моја чобаница плете манастире у кике.

И где у Великој Хочи нађох за Симониду очи.
Исплела их старица што још чека сина.

Колико је пута сплела и распарала јаде…

Најплавље очи да догледа уместо мати.

Ако се кад син врати, ил глас о њему, ил цвет никне на прагу.

Залуду га чупају, с Господом се надвлаче…

А, монах плаче.

И пева.

Туку да убију Бога, а из рана цвета.

Вешају га о кике моје чобанице, певај мила мати Грачанице.

Певај мој божуре, мени се никуд не жури, све је моје овде уцветало.

Дриму знам сваку кап по имену, и сваки камен манастирски што је с ђедом расто.

Сваку је планину Србин шаку по шаку подигао, кумовао, крштавао векове, из груди кидао младице да засади шуме крстаче…
Ко сам ако не монах што плаче?!

Ко сам без моје чобанице фресколике?
Где још то имам небо што се држи за кике.

Чиме да ми прете да им дам Призрен?!
Чиме се прети народу којем спале цркве ал не горе иконе?!

Да имам шта лепше да видим од сузе монашке гледао бих, но…

Ја видех Бога, и шта ћеш ми дати више од тога да се одрекнем светиње?

Те сузе детиње пуне Господа.

Немаш ти клинова за све моје ране…

И на коцу, у издаха, вечан у сузи брата монаха.
Михаило Меденица