Горе од 1999. и Мартовског погрома 2004: Тихо понижавање и малтретирање теже и од затвора

© Photo by Pierre Crom

„Пре који дан путовао сам са супругом у централну Србију на сахрану. Супруга је на бензинској пумпи код Приштине изашла из возила да раситни 100 евра, затекао се старији господин који је пристао да то учини, али се одмах умешао и млађи Албанац, радник на пумпи који се томе успротивио и који је старијем сународнику рекао, просто наредио да то не ради, да моју супругу натера да говори на албанском. Супруга се вратила у кола узнемирена, изнервирана… Дакле, ако на Космету проговориш на српском, ни 100 евра на пумпи не можеш да размениш.“

Указује на само једну од „ситница“ какав је свакодневни живот Срба на Косову и Метохији саговорник РТ Балкан, Србин који живи у једној од енклава јужно од Ибра: „Код озбиљних ствари, проблеми су много озбиљнији – тежи.“

Градоначелник Звечана др Драгиша Миловић у интервјуу за „Новости“ испричао је да „ситуација на КиМ што се тиче Срба никада није била тежа“, тешко је било и 1999. и 2004. за време погрома, али сада је најтеже. По речима Миловића не одлазе само Срби из енклава јужно од Ибра, за последњих пет година са севера Космета одселило се 18 посто Срба.

Нови талас исељавања покренут је пре коју недељу рушењем српских кућа и викендица на Газиводама, серијом хапшења у Зубином Потоку због наводних ратних злочина, прекопавањем наводних масовних гробница по околним селима. Незванични подаци говоре да се за само десетак дана од првих хапшења из Зубиног Потока иселило тридесетак Срба.

„Ова хапшења су порука да ће нам ионако тежак живот учинити још и тежим, јер нико не зна на каквим је списковима, тајним оптужницама… Хапсе људе под оптужбама за наводне ратне злочине, дижу оптужнице у одсуству, свакодневно на прелазима или ако вас негде зауставе и легитимишу, страхујете да ли ће вас ухапсити. Срби на KиМ су мањинска заједница, и то у сопственој земљи, која је у најтежој ситуацији у 21. веку у Европи“, речи су Миловића.

Хапшења по Зубином Потоку, нове оптужнице за ратне злочине, суђења у одсуству само су део приче, део притисака на Србе на Косову и Метохији. Други део приче су свакодневни тихи притисци, тиха понижења, тиха загорчавања живота. Циљ и резултат су исти, Срби у тихом егзодусу одлазе са Космета, све их је мање, од оних који остају све више их размишља о одласку.

„Проблеми, проблеми и проблеми. Одете у општину по документ а документ је на албанском и ако не знате албански, суочите се са тешком нерешивом невољом. Декларативно, сви они тврде да поштују правило употребе српског језика као другог службеног, али се то примењује само тамо где има надзора странаца. У супротном нигде се то правило не примењује. Просто они инсистирају на томе да се говори на албанском. Ко не познаје албански, у тешком је проблему“, прича наш саговорник из енклаве јужно од Ибра.

Још једна невоља је што албански бирократе на све начине гледају да смање број Срба у званичним евиденцијама.

„Када је био попис, пописивачи у нашој енклави били су Срби, марљиво су обавили попис, али, када је требало проверити у централном регистру, испоставило се да ти подаци нису убачени, да нас тамо нема. Да бисмо могли да остваримо нека своја права, морали смо да идемо накнадно у завод за статистику да се пописујемо. Ја сам отишао у завод, и два млада Албанца рекли су ми да је попис завршен, да се ја и моја породица не можемо пописати. Онда смо морали да интервенишемо преко Српкиње запослене у заводу и тек су нас она пописали, а то је важно због тога што ако нисмо пописани, многа права и послове није могуће завршити и остварити. И оно што ти нуде као обавезу труде се да ти ускрате, из њима познатих циљева и разлога“, прича саговорник.

Једино што на Космету функционише, када су Срби у питању јесте, додаје, ако продају њиву или кућу Албанцу, када Албанци треба да понуде робу да се продаје у радњама Срба, онда проговоре српски, онда се све завршава експресно.

„Суштина је да понашање централне власти у Приштини, да поруке Куртија, дају за право бирократама, људима уопште да се овако понашају према Србима. Са централног нивоа, макро плана то се прелива на микро план. Ми овде добро знамо да су се Курти и Самоопредељење доласком на власт зарекли да ће учинити све да живот Срба учине што тежим и они тај свој план остварују. Та тиха понижавања, малтретирања, често су нам гора и од затвора“, прича саговорник.

Бројни су примери загорчавања живота Србима на Космету на свим нивоима, у свим приликама. Примери понижавања, малтретирања…

„Већ дуже време покушавам да завршим процес легализације, озакоњења стана у коме живим са породицом, који је мој отац добио, који је неспорно наш, отплаћен, али, не може. Био сам више пута до шалтера, кажу, не може легализација стана ако читава зграда није легализована. Кажем им да је комшија, буквално стан до стана у истој згради, легализовао свој стан,  завршио процес, њихов одговор је да је када је комшија то урадио то могло, и да сада не може. Прво мора да се легализује зграда па онда стан, а када ће бити легализована зграда, то нико не зна. И, то је то, суштина је да нас стално држе у стању неизвесности“, прича други Србин из Северне Митровице.

Прошле године, други Србин из Северне Митровице, стар 45 година, који је са супругом у складном браку већ 19 година, уредно су венчани и у општини и у цркви,  и са којом је изродио троје деце, био је принуђен да иде поново на венчање и то код албанских матичара у албанску општину Северна Митровица! И он и многи други Срби са читавог Косова и Метохије.

„Људе је веома често просто срамота да причају са чим се све суочавају, шта све морају да ураде, каквим су све понижењима изложени  како би решили неки животни проблем“, прича један од саговорника из Северне Митровице.

И раније су, причају саговорници Срби у судару са албанском администрацијом били изложени понижењима, често доведени у ситуацију да неки проблем не могу да реше, ситуације се последњих пар година, и то додају, драстично погоршала.

Прича да је у архиву у Јужној Митровици добио документ, извод за супругу из матичне књиге на коме у заглављу, са стране, пише хемијском оловком да је тог и тог датума ступила у брак и да је узела презиме мужа.

„Значи, имали су документ на основу ког су видели да смо ми венчани и на основу ког су могли да нам издају документ који нам је био потребан али, нису хтели. Морали смо поново да се венчамо и да супруга поново вади документа на презиме које је узела на венчању“, наставља наш саговорник.

Проблем је, каже, и што сваки службеник тумачи прописе, законе по свом нахођењу, што се са истим или сличним невољама суочава велики број Срба. Једни службеници хоће да проговоре српски, други, иако су у обавези по косовском закону, просто неће…

„Пошаљу ме из матичне службе у канцеларију где се ваде личне карте, кажу, поништите тамо личну карту. Ја тамо, они кажу да то не могу да ураде, питају на основу чега, веле да не могу из матичне службе да им говоре шта ће они да раде. Врате ме у канцеларију где се ваде личне карте, тамо ми кажу да ће онда, све то да шаљу у Приштину, онда зову у Приштину, па се чека одговор месецима, мора да се пише изјава итд“, прича наш саговорник из Северне Митровице.

Други Србин коме је прошле године преминуо члан уже породице, за РТ Балкан испричао је да се када је отишао у општину у Северну Митровицу да узме извод из матичне књиге умрлих суочио са, заиста великим понижавањем.

„Они признају српску умрлицу, смртовницу из болнице, узимају оригинал, не копију, а сем тога траже и два сведока да је неко преминуо и слику гроба. Ову двојицу сведока мораш да одведеш код нотара да они код њега потврде чињеницу о нечијој смрти. При том, сведоци не могу да буду блиски рођаци. Морао сам да тражим пријатеље који су били на сахрани, и њима су правили проблем, питали одакле они знају да је неко умро? Питао сам их, ако не могу блиски рођаци, ако не могу пријатељи, ко онда може да сведочи? У ствари све се своди на понижавање“, сведочио нам је недавно саговорник чије је име познато редакцији.

У покушају да узме извод из матичне књиге умрлих, ишао је каже, од нотара до нотара, један му је тражио и међународни извод из матичне књиге умрлих, други нешто сасвим друго.