Владимир Умељић: QUO VADIS, DOMINE?

Владимир Умељић

Једно старо хришћанско казивање тематизује бекство Апостола Петра из Рима од Неронових прогона и сусрет са Христом. Апостол га пита: „Куда идеш, Господе?“, Спаситељ одвраћа: „У Рим, да ме поново распну.“ 

Апостол схвата поруку и враћа се у Рим у сусрет мучеништву.

Пољски књижевник Хенрик Сјенкевич је за свој истоимени роман о трновитом путу првих хришћана, објављен 1896, добио 1905. Нобелову награду за књижевност.

У Српској православној цркви је увек било непоколебљивих Христових следбеника, који су и по цену мучеништва остајали на Његовом путу. Но искушења и изазови расту у нашем узаврелом времену.

Српска православна црква је од времена Светог Саве есенцијални творац и гарант српског верског и националног идентитета, њени архијереји и свештеници су не ретко губили живот остајући верни стази Небеског Сведржаоца. Подсетимо се само кратко њиховог усуда у време Србоцида хрватске државе 1941-1945.

Српска православна црква је 10. априла 1941. године, на дан устоличавања Анте Павелића и његовог злочиначког режима, имала девет епископа у новонасталој НДХ, као и скоро 600 свештеника.

Загребачки Митрополит Доситеј бива одмах ухапшен, саслушаван и мучен; он нервно обољева, бива протеран у Србију, где у манастиру Ваведење подлеже последицама свог хапшења.

Бањалучки епископ Платон бива 5. маја 1941. године ухапшен, мучен и убијен. Његов леш је пронађен и, пре сахране, фотографисан – брада му је била ишчупана, нос и уши одсечене а у многобројним ранама је и со пронађена.

Овде само кратка предисторија овог геноцидног убиства:

Његово Преосвештенство Епископа Платона је рат затекао у Бања Луци. Одмах после проглашења НДХ и доласка стожерника и повереника за Врбаску бановину др Виктора Гутића, Епископ Платон је добио један акт (Каб. бр. 529) од 27. травња 1941. године следеће садржине: 

„Доставља се у препису декрет са жељом и препоруком да Госп. проту Мачкића Душана поставите Вашим Архијерејским замеником. Уз тај акт приложен је и овај декрет: „Декрет којим постављам проту Душана Мачкића, пароха и архијерејског намесника, за повереника испред хрватске државне власти у пословима бањалучке епархије, која ће епархија одласком епископа Платона као пореклом Србијанца остати упражњена.“ 

Одговарајући на то најављивање прогонства Његово Преосвештенство Епископ Платон је између осталог написао: 

„Част ми је саопштити стожеру да поменутог његовог предлога не могу прихватити, и то из ових разлога: Ја сам канонски и законито од надлежних власти постављен за Епископа бањалучког и као такав обавезао се пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви, истрајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, вежући нераздвојено живот и судбину своју са животом и судбином свога духовног стада и остајући у средини његовој на духовној стражи за све време докле ме Господ у животу подржи, остајући уз своје стадо као „пастир добри, који душу своју полаже за овце своје“. 

На то сам се заветовао и заклео примајући епископски чин и преузимајући под своју управу епархију бањалучку, и тој својој заклетви остајем веран и непоколебљиво доследан, докле год ми буде могуће да самостално одлучујем о своме држању и да дајем израза својој вољи.“

Није дакле био потребан сусрет са Христом, јер Преосвећени Платон га је носио у срцу.

Сарајевски митрополит Петар је ухапшен 12. маја 1941. године, мучен и убрзо убијен.

Карловачки епископ Сава доживљава исту судбину.

Далматинског епископа Иринеја интернирају италијанске окупационе трупе и он остаје на животу.

Сремски епископ Валеријан умире 12. јула 1941. године природном смрћу.

Тузлански епископ Нектарије и херцеговачки Николај успевају да живи стигну до Србије.

Усташе протерују више стотина (334 од укупно 577) и убијају 187 српских православних свештеника, 30 монаха и двојицу вероучитеља.

Нико од ових мученика није чекао да му се укаже Господ, да би остао на Његовој стази.

Данас су друга времена. „Политика“, Београд, јавља 06.08.2026:

„Бивши посланик и председник црногорског Покрета за промене Небојша Медојевић оштро је реаговао на друштвеним мрежама поводом боравка владике Григорија у Украјини, оценивши његове потезе као до сада највећи скандал који Српска православна црква не би смела да прећути.

Он је јавно отворио питање евентуалне реакције највиших црквених власти, упитавши „да ли ће Синод СПЦ ћутке прећи преко новог, до сада можда и највећег скандала владике Григорија”.

„Он је данас у Сумију, према информацији са сајта УПЦ, пред перјаницом аутокефалиста у УПЦ митрополитом сумским Евлогијем изјавио да признаје неканонску расколничку одлуку тзв. Теофанијског сабора УПЦ, која је донета под очигледним притиском служби безбедности кијевског режима, да прекине свако јединство са Московском патријаршијом и фактички прогласи аутокефалност”, тврди Медојевић.

Поред тога додатно објашњава да је владика Григорије изричито изјавио како „признаје одлуке тзв. Теофанијског сабора”, подвлачећи притом кључну чињеницу да Српска православна црква те одлуке званично – не признаје.“

Епископ Григорије важи као неко, ко пре поларизује него што спаја, има отворену и изражену склоност ка луксузу, показао је и политичке амбиције, давао је проблематичне изјаве за јавност, као нпр. да му је „јога изузетно помогла да разуме хришћанство“, па је чак својевремено и „екуменски саслуживао“ са римокатоличким бискупом Дубровника. 

Дубровника, у коме се 1941. тадашњи римокатолички бискуп ниједном речју није огласио у односу на усташка зверства над Србима, као што је потврдила и нпр. Американка Рут Мичел (Ruth Mitchell), сведок-очевидац. 

У време Априлског рата 1941. она је боравила у Дубровнику и ту доживела улазак усташа у град; касније су је Италијани репатрирали у САД, где је 1943. године написала једну књигу о доживљеном:

„Тада је долазило све више вести из Хрватске, које су извештавале о масовним убиствима, о непојмљивом зверству и масакрирањима беспомоћних Срба од стране полуделих Хрвата и муслимана (…) ни четвртину тога нисам могла да поверујем (…) Нажалост, ускоро сам се морала лично уверити, да су све те приче биле само један слабашни одсјај праве истине (…) они (усташе – прим. аутора) су ускоро дошли и у Дубровник, окићени око врата ланцима, направљеним од нанизаних српских језика и са корпама пуним српских очију…“ (R. Mitchel, The Serbs choose to fight, s. 148, 1943, Dooblday Duran, New York).

У односу на та атавистичка варварства у оквиру Србоцида, као и при уделу хрватске државе 1941-1945. у Холокаусту над Јеврејима и Самударипену над Ромима, у којима су учествовали и хрватски католички свештеници, нико се од њих до данас није покајао, извинио, изразио жаљење, осудио злочине.

Тако ни овај бискуп из Дубровника, са којим је Епископ Григорије «екуменски служио».

Већ ово последње (и не само то) је било у големом раскораку са светосавском СПЦ а сада – директно супротстављање Цркви, чији је архијереј (?!) Јер он ето „признаје одлуке тзв. Теофанијског сабора”, подвлачећи притом кључну чињеницу да Српска православна црква те одлуке званично – не признаје.“ 

Високи великодостојник једне православне цркве, који признаје једну непревидиво политички мотивисану и неканонску расколничку одлуку? Зар би било неочекивано да му Мираш Дедејић и непитано честита и пожели свако добро? 

Јер тај несрећни монтенегрински распоп управо то покушава у Црној Гори, неканонски раскол и отимање вековне имовине СПЦ. Биће да је то био главни разлог Медојевићевог огорчења. И бојазни.

А ако је једном православном епископу потребна јога да разуме хришћанство, тја…

Синод СПЦ има дакле пред собом један проблем, који захтева решење а на добро Свете цркве и тиме и свих мирјана, онако како је мученички епископ Платон то изразио, наиме, свако од њих мора да остане уз своје стадо као „пастир добри, који душу своју полаже за овце своје“. 

А добри пастири нити се баве политичким калкулацијама, нити финансијским подухватима а камоли да се братиме са вуковима, да ли са оним сурим из планине или оним гримизним и пурпурним римокатоличким. 

Српска православна црква мора да остане оно што је одувек била, наиме, од времена Светог Саве есенцијални творац и гарант српског верског и националног идентитета, опстанка и бољитка национа.

О том проблему мирјани не одлучују, но свако има право на личну радозналост, тако и на питање – да ли би очигледно екуменизму склон епископ Григорије, који поздравља неканонски раскол у Руској православној цркви, у случају да му се укаже Христос Спаситељ поставио Њему питање:

„Quo vadis, domine?“

И потом реаговао као Свети Апостол Петар?