Михаило Братић: Чији је Вучји до?

Битка на Вучјем долу, илустрација из часописа „Орао“ (Фото: Wikimedia Commons/Public domain)

Прије неколико дана, 28. и 29. јула, свечано је обиљежена 150. годишњица Битке на Вучјем долу. Прво је у Никшићу, 28. јула одржана свечана академија, да би наредног дана била одржана Света литургија и народни скуп на Вучјем долу у храму Св. Антиногена. Церемонијама је, поред политичких званичника из Црне Горе, Србије и Републике Српске, присуствовао и патријарх српски Порфирије.

Његова бесједа, одржана у Никшићу и шири амбијент у ком је одржана прослава овог јубилеја оштро су нападнути из кругова бивше власти Демократске партије социјалиста, а посебно се у томе истакао њихов члан, историчар Драгутин Паповић. Он је написао један текст, као својеврстан одговор на цјелокупно догађање, који носи назив „Вучји до је црногорски“ (овде).

Истини за вољу, није то једина линија реакција коју је изазвала прослава јубилеја. Нажалост, по матрици подјеле која је зацртана нешто раније ове године спором између Андрије Мандића и Милана Кнежевића, односно шире гледано, Мандића и власти у Србији, развила се једна полемика у којој је с једне стране учествовала Политика, а с друге општина Никшић, портал „Журнал.ме“ и дио јавности који прихвата Мандићев политички курс. Иако је и та линија расправе занимљива, чини се да на њу не бих могао додати ништа више у суштинском смислу, од онога што ја казано у тексту написаном када је избио неспоразум унутар српског блока у Црној Гори (овде).

Но, било би добро расправити неке тезе изнесене у Паповићевом тексту. Он, наиме, сматра да је патријарх својим говором „посрбљавао историју Црне Горе“ и да се цјелокупном манифестацијом покушавао надомјестити „српски пораз на Ђунису“ присвајањем Вучјег дола.

По Паповићевом суду ова велика битка из 1876. године „у потпуности и искључиво припада црногорској државној и националној историји“. Дакле, он потпуно искључује могућност српског учешћа у насљеђу Вучјег дола. Износећи такву тврдњу, неминовно се судара са читавим низом проблема, почевши од обимног учешћа херцеговачких српских устаника, па до тадашњег идентитета црногорске државности и народа и мотивације за вучедолски догађај. Наравно, Паповић антиципира ове приговоре, па износи аргументацију против њих, којој ћемо опонирати у наставку текста.

Херцеговачки пут

Пошто његову тезу о искључивом црногорском насљеђу битке потире чињеница да су половину војске чинили устаници из Херцеговине, он то покушава одбацити доказивањем да се Херцеговци не могу посматрати као засебна цјелина у тим догађајима. Њихово потпадање под заједничку команду и под политичку доминацију Цетиња за Паповића је кључни доказ да насљеђе вучедолске битке не може преко Херцеговаца бити ухваћено у неку другу матрицу, која није државна црногорска.

Али, заједничка команда и интегрисање Херцеговаца у црногорске војне структуре не значи да је њихова самобитност у томе потпуно изгубљена. Прво, они су покренули велико устаничко врење које је уопште омогућило књазу Николи да предузме војни поход који га је довео скоро до Мостара, одакле се из више разлога морао повући. Тако да је њиховим избором да крену у овај, за њих и њихове породице егзистенцијално опасан подухват, створен услов да се Црна Гора укључи, и исти искористи за циљеве које је сматрала себи прикладним и прихватљивим. Није ли само то довољно да их квалификује за право на посебно сјећање на Вучји до?

Додатно и парадоксално, управо неуспјех устанка и трагична епизода разоружавања херцеговачких устаника на Горичком пољу од стране аустроугарских снага 1878. године, показује да су они заиста били одвојена цјелина. Оне колоне херцеговачких устаника, које су уз надзор црногорских официра предавале „ћесаровој власти“ крваве острагуше са Вучјег дола, најбољи су доказ засебности те устаничке војске.

Различити исходи који су проистакли из устанка и рата 1875-1878. за црногорску и добар дио херцеговачке стране, природно изазивају и различита сјећања на цјелокупан тај период и напросто је нонсенс рећи да Херцеговци, који су остали ван Црне Горе, не могу на устанак и Вучји до гледати на легитиман начин никако до кроз призму црногорског државног и националног становишта. Јер, шта је то становиште значило за некога у Гацку или Невесињу ко се вратио на згаришта после година војевања и морао да призна новог, аустроугарског окупатора и тражи нове путеве ослобођења?

Што не значи да је у Црној Гори било зле намјере и да није било воље да се прошири и на остатак Херцеговине, али, просто, притисак Аустрије није дозвољавао да до таквог исхода дође и то је факт који производи одређене посљедице.

Даље, Устанак и рат против Турака 1875-1878, сходно неславном крају, памти се као једна од етапа у историји ослобођења српског народа у Херцеговини и тражења његовог адекватног политичког израза. У том устаничком прегнућу, Херцеговци су тражили своје мјесто под сунцем, које је најчешће подразумијевао прикључење Црној Гори, али, у неким се случајевима (нпр. Скупштина у Врањској) покушало оспорити првјенство Цетиња и дјеловати аутономније.

Дакле, идеја прикључења Црној Гори се јавља као најизвјеснија и најсигурнија траса ослобођења, али она већ тада није једина. Док се након доласка „ћесареве власти“ борба за политички израз Срба Херцеговаца наставља различитим правцима, а та нит борбе се може повући све до посљедњег рата 1992-1995.

У шеми сјећања херцеговачких Срба, Вучји до фигурише као интегрални дио ослободилачких борби вођених прије и након њега, што показује и споменичка култура Херцеговине. Тако на централном тргу у Невесињу стоји споменик на коме устаничка фигура симболички стоји као чувар на прагу, а испод ње је натпис који подсјећа на: Невесињску пушку (1875-1878), Улошки устанак, Балканске ратове, Први свјетски рат, Други свјетски рат и Одбрамбено-отаџбински рат.

Тиме се насљеђе и Вучјег дола и других битака у којима су Херцеговци учествовали, директно уграђује у Републику Српску, као један државни оквир који није црногорски, него је искован дуготрајном борбом српског народа Херцеговине и Босне за своју аутономију и самобитност.

Историја се поиграла и потрудила да та веза буде још убједљивија, па су се двије пресудне битке за Херцеговину у рату 90-их, Прва и Друга митровданска офанзива водиле недалеко од Бишине (коју Паповић и помиње), гдје је књаз Никола водио неуспјешну битку са Турцима, који су, баш као и непријатељи ВРС-а 90-их, надирали из Мостара. А најпосле, на том је мјесту и Перо Тунгуз извршио напад на турске караване, што је један од уводних догађаја Невесињске пушке.

Дакле, Срби из Херцеговине се са пуним историјским легитимитетом могу позивати на Битку на Вучјем долу као једну од најславнијих момената својих ослободилачких стремљења и историјске и политичке еманципације. И као таква, она је и тим правцем уткана у општу српску историју и на њу има једнако право и Србин у Тополи, Књажевцу и Бањалуци, као што се Херцеговци позивају на Карађорђа и Стевана Синђелића.

Питање идентитета

Но, иако је важно опонирати Паповићевој тези да Херцеговци нису имали самобитну улогу у том сукобу, то није пресудно да би се доказао српски карактер Битке на Вучјем долу. Јер, казати да је Вучји до „искључиво црногорски државни и национални“ феномен, у историјском периоду у ком се битка одвијала једнако је као казати да је он српски. Јер је држава Црна Гора тада имала српски карактер и једини национални идентитет који је у њој у том моменту искристализован био је српски национални идентитет.

Владар који пјева о Косову, усвајање књижевног српског језика, комплетна културна продукција која потхрањује српска осјећања, званична државна идеологија, скупштина која у једном моменту доноси одлуку да се прогласи српском и стотине других показатеља говоре у прилог тој тези, коју је немогуће историјски оспорити. Па се зато прибјегава теоријским конструктима који покушавају релативизовати историјске чињенице.

Паповић тако заузима западну модернистичку, конструктивистичку позицију у теорији формирања нације и наводи да је српство књаза (касније краља) Николе било „политичко-пропагандно“. У ширем смислу, то је наслањање на јако присутну идеју у Црној Гори да је тамошње српство заправо само један идеолошки и пропагандни деветнаестовијековни слој, који је усађен посредством Симе Милутиновића Сарајлије и Гарашанинових „великосрпских“ агентура.

Па се, с тим у вези, о онима који су тобоже „насјели“ на ову „лаж“ говори да су „посрбице“, дакле људи неаутентичног идентитета, насамарени „великосрпским насртајима“. А кад се помене српски идентитет у ранијем периоду, када Симе Сарајлије није ни било у Црној Гори (што је недавно у Скупштини исправно урадио посланик Момо Копривица), онда се потеже теза да је српство синоним за православље, а не некаква народна одредница.

Међутим, губи се из вида да је српско православље, чији је носилац била Пећка патријаршија, увијек имало снажан народни и државотворни предзнак и преносило средњовјековне традиције Немањића, ширећи месијанску свијест о пропасти и обнови царства, којом је најпосле обликован и Његошев историјско-есхатолошки поглед (овде). Национални карактер Пећке патријаршије у „пред-модерном“ добу признаје рецимо и хрватски историчар Иво Банац у својој књизи о националном питању у Југославији, који то свакако не ради из разлога српске националне пропаганде, могло би се рећи да му је мотивација прије супротна.

А један занимљив чланак/критику тезе о српству као синониму за православље недавно је написао Вук Бачановић, инсистирајући на томе да у пред-модерном добу „етничко име не означава биолошку или ‘расну’ категорију, већ историјски обликовану заједницу вјере и политичке лојалности, схваћену као локалну манифестацију Новог Божјег Израела“. Те „посљедично, аргумент да су Срби у Црној Гори и Херцеговини ‘само по вјери’ били Срби представља концептуалну противрјечност: управо је конфесионално-црквени оквир био примарни носилац етничког идентитета у предмодерној Европи.“

Ту би се могло додати, што такође истиче поменути Банац, да је та теза посебно исправна кад се примијени на православни свијет аутокефалних цркава, без универзализма карактеристичног за католичанство.

Израстајући из таквог симболичког и историјског склопа, црногорски владари из династије Петровића су природно маштали о обнови царства, сматрајући поредак српске расцјепканости, а у њему и црногорску државност, као привремену категорију, могло би се казати и анти-поредак, што потврђује и историчар Живко Андријашевић за кога Паповић вели да је „најбољи познавалац националне и државне политике краља Николе“.

Па тако Андријашевић, у књизи Нација с грешком, пише да су дјеца у Црној Гори „седамдесетих година XX вијека“ учила пјесму „у којој се каже да ће посљедња црногорска битка бити она – ‘За Србију од Адрије до Балкана’“. И ето још једног доказа из црногорског пера да се црногорска ослободилачка прегнућа из доба Петровића, па и Вучедолска битка могу читати у општесрпском кључу и да српски народ полаже пуно право на њено насљеђе.

Идеолошка конструкција

Паповићева идеја да некаква „накнадна памет“ краља Николе и дијела црногорске елите после 1918. године мијења карактер тог догађаја просто не стоји. Прво, он не може доказати тезу да су они одбацили српско идентитетско становиште након уједињења. Државно, донекле, али идентитетско не. А друго, без обзира на сложене процесе које је донио 20. вијек у Црној Гори, они не могу промијенити оно што је Битка на Вучјем долу у свом времену била. Они могу унутар црногорске националне заједнице отворити простор за другачије тумачење исте, али то не утиче на оно што се збило те 1876. године и чему се не може оспорити општесрпски ослободилачки карактер.

Најпосле, није ли оних 33 одсто Срба у Црној Гори, који и данас заступају гореописану идентитетску линију довољан гарант за то. Одбијање признања да Срби имају легитимно историјско право на прославу Вучјег дола, је заправо обезначавање српске заједнице у Црној Гори и њеног права да своју историју интерпретира и осјећа како сама жели, а не по диктату идеологије СДП-а и ДПС-а.

Обје ове линије аргументације, дакле, и херцеговачка и, условно речено, црногорска, показују да је Паповићева теза о искључиво црногорском Вучјем долу неодржива. Као што би било неодрживо казати да Вучји до нема никакве везе са посебним црногорским државним развитком.

Гледано из призме данашњих националних Црногораца та побједа је, такође, велика и значајна, па и у њиховој вриједносној парадигми фигурише као национални догађај првог реда. Истини за вољу, њихово сјећање на њу увијек за собом вуче фусноте о Николиним „великосрпским заблудама“ и идеолошким странпутицама, што показује и Паповићев текст. Али не може се спорити да је са државног црногорског становишта она донијела много, што је чињеница коју може да експлоатише национални црногорски табор.

И то није спорно док се не пређе на ову врсту искључивости и изношења неодрживих теза да би се спасла једна пољуљана идеолошка конструкција, са јасним политичким циљем. То што су се национални Црногорци самоискључили из општег српског поретка ствари, то не значи да тај поредак не постоји, и то се мора прихватити. Ако не због чињеница, онда због сународника Срба са којима дијеле државу за коју се из петних жила успињу да докажу да је „мултикултурална“.

Михаило Братић је публициста и дипломирани политиколог Факултета политичких наука у Београду. Ексклузивно за Нови Стандард.