Инвазија Мароканаца на Сеуту: Геополитичка дестабилизација Медитерана и Трампово кажњавање Санчеза
Getty © Abu Adem Muhammed/Anadolu/Contributor
Нагли упад десетина хиљада миграната у шпанску енклаву Сеуту поново је отворио питање безбедности европских граница, али и улоге геополитике у миграционим кризама.
Док су европске институције настојале да пронађу одговор на драматичне сцене са шпанско-мароканске границе, новинар Андреј Млакар у анализи на порталу „Војнополитичка извидница“ износи тезу да се иза овог догађаја крије много шири политички контекст од саме миграционе кризе.
Према његовој анализи, масовни долазак миграната није био спонтани догађај.
Млакар указује на снимке камиона и аутобуса који су, како наводи, превозили већи број људи до границе, као и на околност да су мароканске безбедносне службе у великој мери дозволиле несметано кретање ка шпанској територији. На основу тога закључује да је читав процес имао подршку државног апарата Марока.
Како истиче, призори из Сеуте неизбежно подсећају на мигрантску кризу из 2015. године, када је Европа први пут схватила колико су њене спољне границе рањиве. Овога пута, међутим, у фокусу није био Балкан, већ север Африке и шпанске енклаве на афричком тлу.
„Геополитика је опет показала да су 2015. и 2026. исти модел“, наводи Млакар, оцењујући да је Шенген у оваквим околностима изложен озбиљном тесту.
У својој анализи он подсећа да је неколико европских држава привремено пооштрило или суспендовало примену шенгенског режима након кризе у Сеути, што тумачи као показатељ да је поверење у европски систем контроле граница озбиљно пољуљано.
„Каја Калас се не оглашава, Урсула говори о угрожености, а једино је тачно да више нико одједном не спомиње ‘руску војну инвазију‘ која би требало да преплави Европу већ 2028. године. Изгледа да ћемо уместо ‘руских тенкова и војника‘ гледати инвазију миграната и како они марширају. У сваком случају оно што све интересује јесте која је позадина ове мини инвазије под благословом Марока на територију Шпаније на северу Африке“, упитао је Млакар.
Од савезништва до захлађења односа
Да би објаснио због чега је управо сада дошло до овакве кризе, аналитичар се враћа неколико година уназад.
Као један од преломних тренутака издваја се одлука Марока да крајем 2020. године, у оквиру Аврамових споразума, нормализује односе са Израелом, уз снажну подршку администрације тадашњег председника САД Доналда Трампа.
Заузврат, Вашингтон је признао мароканске претензије над Западном Сахаром, што је представљало један од највећих дипломатских успеха Рабата у новијој историји.
У анализи се подсећа и да је већ 2021. године дошло до прве озбиљне кризе између Мадрида и Рабата, након што је Шпанија дозволила лечење лидера покрета Полисарио Брахима Галија. Мароко је тада повукао амбасадора, а убрзо је уследио и први масовни упад миграната у Сеуту, што је изазвало пажњу читаве Европе.
Тај догађај показао је да миграције могу постати инструмент политичког притиска, а не искључиво хуманитарно или безбедносно питање. Управо због тога актуелну кризу посматра као наставак процеса који траје већ неколико година, а не као изолован инцидент.
Прекретница у односима Мадрида са Вашингтоном и Тел Авивом
У наставку своје анализе Андреј Млакар пажњу усмерава на промену спољнополитичког курса Шпаније, за коју сматра да је значајно утицала на односе Мадрида са његовим дотадашњим савезницима.
Као један од кључних момената издваја избијање рата у Гази, након којег је влада премијера Педра Санчеза признала Палестину као државу и заузела знатно оштрији став према политици Израела.
Тиме је дошло до озбиљног захлађења односа са Тел Авивом, али и са Вашингтоном, који је остао најважнији савезник Израела.
Потом је уследила криза током америчко-иранског сукоба.
Шпанија је одбила да дозволи коришћење војних база Рота и Морон за америчке операције против Ирана, што је додатно продубило неслагања са Трамповом администрацијом. Истовремено, Санчез је одбио и захтеве да Мадрид значајно повећа издвајања за одбрану, због чега су односи две државе достигли најнижи ниво у последњих неколико година.
Трамп јавно критиковао шпанску владу због издвајања за НАТО, док су се у медијима појавиле информације о могућим економским мерама против Мадрида, па чак и спекулације о разговорима унутар америчке администрације о будућем положају Шпаније у Алијанси.
Да ли је мигрантски талас био средство политичког притиска?
Управо у том контексту, Млакар поставља централно питање своје анализе – да ли је масовни улазак миграната у Сеуту био само последица активности кријумчара људи или је представљао инструмент политичког притиска?
Према његовој оцени, тешко је занемарити чињеницу да су мароканске власти, барем привремено, попустиле контролу на граници у тренутку када су односи Мадрида са Вашингтоном, Тел Авивом и самим Рабатом били оптерећени бројним политичким спорним питањима.
„Ово што се сада дешава у Сеути тренутно се сматра само последицом и можда осветом Вашингтона и Тел Авива Мадриду, где је Рабат само извођач целе ове операције слабљења моћи Мадрида, а последично и читаве Европске уније“, наводи Млакар.
Посебно место у анализи заузима и посета Педра Санчеза Алжиру у јулу 2026. године.
Обнављање односа Мадрида и Алжира, као и договори о продубљивању енергетске сарадње и снабдевању гасом преко гасовода „Медгаз“, представља још један фактор који је додатно закомпликовао односе са Мароком.
Мароко и Алжир већ годинама у спору око Западне Сахаре, али и око енергетских питања, због чега овај дипломатски заокрет Шпаније види као могући окидач за нове тензије.
Чињеница да је само десетак дана након Санчезове посете Алжиру уследио масован продор миграната у Сеуту, тврди Млакар, није случајност, већ догађај који се уклапа у ширу политичку динамику региона.
Последице које би могле да преобликују Европу
Без обзира на то шта је непосредно изазвало мигрантски талас, последице већ сада далеко шире од саме кризе у Сеути.
Према Млакаровој оцени, овај догађај представља још један снажан ударац концепту отворених европских граница и показује колико брзо једна регионална криза може да постане безбедносни и политички проблем читавог континента.
Поједине европске државе готово моментално су реаговале пооштравањем граничних контрола, док је Француска распоредила додатне снаге на граници са Шпанијом.
Истовремено, у самој Шпанији дошло је до наглог раста незадовољства грађана, а премијер Санчез суочио се са оштрим критикама приликом посете Сеути.
„Педро Санчез, иако је хеликоптером слетео у Сеуту дошекали су бесни мештани који су га вређали. Критике је покупила и краљевска породица Бурбони и то други пут у својој истпорији да шпански краљ Фелипе ћути и не оглашава се“, нагласио је Млакар.
У анализи се наводи и да је занимљиво што су се, у тренутку када је мигрантска криза избила, у други план повукле многе теме које су до тада доминирале европским безбедносним дискурсом. Млакар сматра да је пажња јавности практично преко ноћи преусмерена са других безбедносних изазова, као што је наводна инвазија Русије која је сада заборављена.
Израелски амбасадор при Уједињеним нацијама Дени Данон критиковао је шпанске власти, док је председник Сједињених Америчких Држава Доналд Трамп одговорност за насталу ситуацију приписао Мадриду, а не Мароку. Те реакције су, такође, део део ширег политичког контекста који прати читаву кризу.
На крају, Млакар се поново враћа односима Шпаније, Марока и Алжира. Закључује да овај мигрантски талас не треба посматрати као изолован инцидент, већ као догађај који је, према његовом мишљењу, настао у пресеку више дипломатских, безбедносних и геополитичких процеса.
„Како показати незадовољство? Једноставно, на Сеуту послати хиљаде миграната слободно и могу да се упуте у Шпанију. Као алиби, ишла је и пресуда да се свим мигрантим који дођу морским путем мора дати азил, отуда креће пливање са краја ограде између Марока и Сеуте. Почиње да се шири теорија да постоји дипломатска уцена према Санчезу и да је ово дестабилизација региона како би се послало упозорење Санчезу због погрешне политике коју води“, закључује Андреј Млакар.
