Слободан Антонић: О чудовишности „српских злочина“ у ратовима 1991-1999.

Слободан Антонић

О српским злочинима се у „култури сећања“ коју намеће овдашњи инверзни национализам говори с таквим преувеличавањем да они дословце попримају демонски карактер.

Реч је о „најјезивијим злочинима које људски ум може смислити“ (Тончић), односно о „непојамним злочинима“ (Грухоњић) „најмонструознијим, незамисливим“, „небројеним ратним злочинима“, чији је „списак бесконачан“ (Грухоњић).

Срби су не само „починитељи најгорих злочина које неко може да замисли“ (Говедарица), већ и „ова србијатријска творевина (мисли се на државу Србију – С. А.) почива над масовним гробницама несрпског становништва“ (Крстић). Наиме, „Милошевићева Србија“ је била „злочиначка држава које убија и сатире све око себе“ (Марковић), а Срби су се „на светској сцени прославили углавном ратним злочинима, масовним силовањима, етничким чишћењима и геноцидом“ (Марковић.

У Србији су, наводно, постојали „концентрациони логори за хрватско и бошњачко становништво“ (Чонградин), односно „концентрациони логори за несрбе“ (Бурсаћ) или „концентрациони логори за несрпско становништво“ (Крстић овде овде овде), те ваља „признати постојање концентрационих логора“, поготово „логора за Хрвате“ (Тончић).

У њима су „бодљикава жица и пустошни пејзажи затворили у себи дубине људске злобности, где су животи били зверски угашени“ (Крстић), јер су заточеници у „концентрационим логорима по (…) Србији за несрпско становништво били понижавани, малтретирани, пребијани, силовани и убијани“ (Крстић).

Слободан Милошевић је не само „највећи злочинац у историји српског народа“ (Марковић), већ је и „највећи политички злочинац у новијој светској историји“ (Чонградин). Радован Караџић је „највећи ратни злочинац на тлу Европе након нациста“ (Грухоњић), док је Ратко Младић „махнити зликовац“, „покварени, пијани, неопрани, знојави и задригли, неморални лажов“, „персонификација сваког зла у балканском свету“, „људско дно, најцрњи мрак, сецикеса и преварант“, „особа која не завређује да се назива човеком“ и „зло у једва људском облику“ (Србљановић).

„Србија је држава са највише ратних злочинаца по глави становника“ (Грухоњић овде овде), у Србији је „током рата (у БиХ – С. А.) свака жртва, сваки злочин био оправдаван и слављен као победа српског народа“ (Чонградин), због чега се и данас „над Србијом вије црни барјак злочиначки“ (Бурсаћ).

„Геноцида је било, не само у Сребреници већ и у Приједору, Фочи, Сарајеву, Тузли, тј. на Маркалама и Капији, те је Србија непосредни организатор тих геноцидних аката – то је ноторна ствар коју не би требало ни доказивати“ (Секуловић). Нема никакве сумње да је „Караџић-Младићева војска (…) спровела геноцид у Босни и Херцеговини“ (Грухоњић) – дакле, на целој територији, због чега, „заувек мора да нас је срамота“(Србљановић).

Овај наратив је несумњиво фантастичан и није подржан готово никаквим фактицитетом. Заправо, што више време пролази од догађаја на које се рефлектује, то садржина оваквог дискурса има мање везе с историјском истином, а пропагандна реторика све више се самонадражује новим и маштовитијим сликама и фигурама (види примере анализиране овде овде). Тиме се врши (ауто)демонизација читавог једног народа, коме је додељена улога вечитог злочинца (The Eternal Jew, Der ewige Jude).

Оно што се мора уочити јесте да оваква „култура сећања“ репродукује ратну пропаганду, развијану током деведесетих, при чему се директно наслања на масовну хиперболизацију ратних злочина у Босни и Херцеговини, забележену у кључним медијима Запада.

Рецимо, пошто је сарајевска влада већ у фебруару 1993. објавила да су Срби наводно убили чак 200.000 Бошњака (овде 41), ту цифру су одмах као неупитну прихватили западни медији и званичници (рецимо New York Times), повећавајући је на 250.000 (рецимо Los Angeles Times), па чак и на 300.000 мртвих (Holbrooke; уп. овде 180).

Међутим, према поименичном попису жртава који је, после рата, извршен под руководством Мирсада Токача, погинулих Бошњака међу жртвама рата у БиХ било је 64.341 или 66% укупних жртава у БиХ (њихов удео у становништву био је 43%; овде 328) – дакле, није било нити те масовности (Богу хвала), нити екслузивизма у страдању, као што је ратна пропаганда тврдила.

Прича о некаквим „концентрационим логорима“ по Србији „за несрпско становништво“ – при чему су посреди били затвори за војнике ХОС-а које је ЈНА заробила у Вуковару 1991. – само су последица преусмерења на Србију ратне пропаганде о српским „логорима смрти“ у БиХ.

Тако Шпигл, у августу 1992, преноси изјаву Мухамеда Шаћирбеја, представника Бошњака у УН, о „105 српских логора – 94 у окупираној Босни и 11 у Србији и Црној Гори“, где је „затворено 120.000 људи, углавном муслимана, а 17.000 је већ убијено“. Посреди је „масовно истребљење муслимана“, а наводи се пример из Братунца, где су „српски мучитељи узимали крв од затвореника док нису умрли“.

Само четири месеца доцније, у децембру 1992. Харис Силајџић, такође високи бошњачки функционер, објавио је на великим америчким телевизијама (CNN, ABC) да су Срби у „логорима смрти“ побили тачно 128.444 „Босанаца“ (овде 41; овде 204).

Наравно, нису постојали никакви „логори смрти“ за истребљивање Бошњака, број заточеника у камповима био је бар десет пута мањи од објављеног (овде 41; овде 280), а број умрлих или убијених у свим овим заробљеничким логорима био је и стотинак пута мањи.

Дакако, свака смрт и свако заточеништво су трагедија, али ово пропагандно надувавање ратне патологије имали су за циљ демонизацију „српског непријатеља“ као припрему за будуће војне акције, укључив и пројектовано етничко чишћење територија од српског становништва.

Иста прича била је и с такозваним „логорима за силовање“. Харис Силајџић је већ у децембру 1992. објавио да су Срби у „логорима за силовање“ наводно напаствовали око 40.000 муслиманских девојака и жена (овде 41; овде 204). У исто време појавила се и процена МУП БиХ да је 50.000 жена и девојчица силовано, од чега је наводно бошњачки МУП прикупио документацију за 13.000 случајева силовања.

Ове су бројке узимане здраво за готово, па у јануару 1993. Вашингтон пост објављује изјаву Катарин Макинон, професорке права на Универзитету у Мичигену, „да је укупан број силованих жена и девојчица преко 50.000, а још 100.000 њих је убијено“. У чланку се чак тврди да су поједине Српкиње покушале да заштите бошњачку децу, али да су им српски војници због тога побили њихову сопствену.

Паралелно с тим, у великим западним медијима појавила се и процена о 20.000 силoваних муслиманки (The Independent; The New York Times), односно 30.000 (The Washington Post; The Independent; Agenda p. 4), или компромисно „од 30.000 до 50.000 жена“ (Newsweek).

Све ове процене биле су праћене причом да су силоване муслиманке „држане у заточеништву док не роде жељене српске бебе“. Износила се и процена да је таквих, присилно трудних жена у заробљеништву „између 1.000 и 2.000“, па чак и „око 30.000“ (Agenda p. 4).

Најмаштовитији је био британски Дејли мирор (Daily Mirror) који је 4. јануара 1993. објавио да је „једна босанска жена умрла након покушаја да роди пса“, будући да „лекари концентрационих логора копирају методе нацистичког ратног чудовишта Јозефа Менгелеа“ (нав. овде).

Ови извештаји у британској штампи били су праћени фотографијом двомесечне бебе из „логора за силовање“, за коју је одмах уочено да је проблематична. Објављена је у јануару 1993, из чега се могло закључити да су логори за силовање постојали већ у фебруару 1992. (а рат је започео у априлу).

Дакле, све ове бројке, као и пратеће приче, показале су се као ратна пропаганда. Уместо хиљада или чак десетине хиљада присилних трудница Специјални известилац УН Тадеуш Мазовјецки утврдио је „119 документованих случајева трудноће као последице силовања“, али свих националности (овде 41; овде 338-339).

Иако се тврдило да је таквих места било преко сто, „нико никада није пронашао ниједан ’логор за силовање’ у Босни“, а ни „међународни Црвени крст није могао пронаћи ниједан доказ за постојање тзв. логора за силовање“ (овде 288).

Наравно, напаствовања је било, као пратећа патолошка појава сваког рата. Али, чак ни „у Хашком трибуналу није изнет доказ који би указао на постојање плана српског политичког вођства и војске да организује силовање жена друга два народа“ (овде 327).

Од наводних 20.000, 30.000 и чак 50.000 силованих, спало се на то да поименички спискови са све три стране обухватају „575 случајева са прецизном идентификацијом жртва“ (овде 341), односно „око 800 жртава с именом“.

Наравно да су и ово велике бројке – у смислу да ништа од тога никако није смело да се деси. Ипак, када је разоткривено преувеличавање и измишљање, утисак о „монструозности“ Срба већ је био формиран.

А то је пропагандно и омогућило отпочињање НАТО агресије на Србију 1999, без озбиљнијег отпора западног јавног мнења. Онда је и током рата 1999. примењена иста клеветничка матрица хиперболизације и конфабулације.

Тако је, рецимо, измишљено да српска војска јавно, на трговима, силује косовске Албанке у циљу застрашивања (ова прича је пласирана у: Rebecca Chamberlain and David E. Powell, „Serbs´ System of Rape: The Crime is the Key Part of the Military Policy: Slobodan Milošević Must Be Held Responsible”, Philadelphia Inquirer, May 24th 1999). То је било само понављање обрасца из контроверзног извештаја лорда Брајса (Bryce Report, 1915), који је подстакао улазак Британије у Први светски рат, где се, такође без икаквих стварних основа, приповедало о томе како су немачки официри и војници јавно силовали 20 белгијских девојака на пијачном тргу у Лијежу (овде 345).

Ово пренадувавање и измишљање створило је „мит о српској негативној изузетности“ (negative exceptionalism; овде 421). Томе су, рецимо, служиле оцене да је реч о „најгорем масакру у Европи после Другог светског рата“ (такву квалификацију садржи 21 чланак од 71, из америчке штампе на ову тему, у 1995. години; овде 212), о „најгорем геноциду у Европи од Другог светског рата“ (Süddeutsche Zeitung), о „најгорем масовном убиству у Европи од краја Другог светског рата“ (Spiegel), односно да „од Другог свјетског рата (…) на европском тлу није забиљежена таква врста напада на човјечанство“.

Међутим, све овакве компарације потпуно су бесмислене. Наиме, рат у бившој Југославији био је први велики рат у Европи после грађанског рата у Грчкој (1946-1949). Тако, практично, све до Украјинског рата, није постојала конкуренција за било који предмет поређења (овде 324).

Али, ослањајући се управо на утиске произашле из ратне пропаганде деведесетих, у овдашњем инверзном национализму развијена је реторика о „незамисливим злочинима“, „концентрационим логорима“ у Србији и „сатирању несрпског становништва“. Инверзни национализам, заправо, поступа исто као и сваки други загрижени национализам – конфабулирајући и хиперболишући.

Чак читамо да је за време рата у БиХ постојао „српски фудбал“ – „шутирање главе убијених Бошњака“ (Б. Ћосић). При томе, такву појаву и то име није забележила чак ни непријатељска ратна пропаганда. Њу је једноставно измислио аутор ове конфабулације, учествујући у читавој једној култури „лукративне аутошовинистичке имагинације“ (овде 188).

Све у свему, „чудовишност“ српских злочина, као део вокабулара овдашњег инверзног национализма, само је наставак ратне антисрпске пропаганде из деведесетих, због чега се у озбиљној јавности ова реторика једноставно тако мора и третирати.