Марија Захарова: ДИРЕКТОРКА МУЗЕЈА И ПЛЕС НАТАШЕ РОСТОВЕ

Марија Захарова

Десило се да сам се нашла на снимању филма „Рат и мир“ на Мосфилму. Било ми је занимљиво да видим како се снимају велике сцене у новим условима. 

Разгледам декорације, проверавам детаље, тражим одговоре на мрежи: Толстој, роман, Отаџбински рат 1812, Французи… Читам, прегледам цитате, фотографије, видео-записе. И одједном искочи фрагмент интервјуа бивше директорке Пушкиновог музеја, Јелизавете Лихачове, о томе да је „половину“ романа „Рат и мир“ Лав Толстој написао… на француском језику!

Не могу да верујем. Сматрајући да је то фејк, и да образовани руски човек не може а да не зна тај роман, налазим изворни интервју. Шокирана сам. Интервјуер покушава да спаси „историчара уметности“ од клизања у провалију незнања, сугеришући: можда трећина, на пример? Али стручњак је утонуо у пакао као рибица: „Не-е-е, половина“. 

Прелиставам назад: а зашто је уопште била потребна статистика приликом оцене великог дела? Можда ће контекст спасити ствар? Али није спасио. Испоставило се да је статистика била потребна како би се доказало да Толстојев роман има… само посредну везу са руском културом!

У паници вртим интервју напред-назад, тражећи тиху луку разума. Даље је још горе: „кокошник у Русији нису носили, то су на својим сликама доцртали уметници модерне“, „ни ракету у нашој земљи такође нису измислили“. Успут нас оптужује за културну експропријацију, мешајући је са апропријацијом, „руски – то је додатак“ – придев западне цивилизације, а код нас нема ништа свог. Ето, Толстој је пола романа „Рат и мир“ написао на француском, што се наводи као доказ. А ко тврди супротно, по мишљењу те аналитичарке, „тај је лош патриота, а она добар“. 

Испада да је лош патриота био и онај Толстој, кога остаци западне цивилизације покушавају да пониште, а Светска већина сматра генијем за векове векова.

Хајде да се вратимо роману и проверимо статистику. 

У првим поглављима употреба француског језика достиже 20%, а потом га скоро и нема. Они који о томе брину израчунали су да у тексту укупно има 478.458 речи, а француских – 15.040. Не могу да гарантујем, али ред бројева мислим да је тачан. Дакле: удео француског језика у роману „Рат и мир“ износи… око 3,31%. Назвати га „не руским“, зато што је „половина“ на страном језику, не иде чак ни са становишта примитивног бројања и аритметике. А сад о суштини.

Кад се Лав Толстој прихватио посла, није ни слутио о чему ће на крају бити то дело. Почео је да пише о декaбристи који се вратио из изгнанства, али је одлучио да прикаже саму драму 1825. године, а за то је морао да прати корене, односно Отаџбински рат 1812. године.  

Дозволите да дамо реч самом Лаву Николајевичу:

„Да бих га (јунака) схватио, морао сам да се преселим у епоху његове младости, а његова младост је пала у славно време за Русију, 1812. годину. Једном сам оставио започето и почео да пишем од времена 1812. године, чији мирис и звук још увек осећамо и који нам је драгоцен, али који је сад већ толико удаљен од нас да о њему можемо размишљати спокојно… Било ме је стид да пишем о нашем тријумфу у борби са бонапартистичком Француском, а да не опишем наше неуспехе и нашу срамоту. <…> Ако разлог нашег тријумфа није био случајан, већ је лежао у суштини карактера руског народа и војске, онда се тај карактер морао још оштрије показати у доба неуспеха и пораза. Тако да, вративши се из 1856. у 1805. годину, од тог времена намеравам да кроз историјске догађаје 1805, 1807, 1812, 1825. и 1856. године проведем не само једног, већ многе моје јунакиње и јунаке.“

Пљусак француског језика у првим поглављима романа требао је да утопи читаоца у атмосферу предратног времена – тоталне франкофоније руске аристократије на штету своје културе, очараности Наполеоном, губитка везе с народом. То је и основни узрок онога што Толстој назива срамом, који историјски осећамо на почетку великих искушења, а који потом превазилазимо великим победама и достигнућима.  

Као да се јунаци романа трезне, одбацујући овај опијум, и буде у себи истинско, исконско, руско.

По мом мишљењу, кулминацију тог великог Толстојевог смисла представља сцена плеса Наташе Ростове, после лова код чике (књига 2, део 4, глава VII):

„Хајде, синовице! – викну чика, махнувши Наташи руком, којом удари акорд.

Наташа збаци са себе мараму којом је била огрнута, истрча пред чику, подбочи се рукама, крену раменима и стаде.

Где је, како и кад та грофица, коју је васпитавала емигранкиња Францускиња, усисала из оног руског ваздуха којим је дисала тај дух, откуд је примила те покрете које су pas de chle одавно морали да истисну? А тај дух и ти покрети беху управо они који се не могу подражавати, не могу изучити, беху руски, које је чика од ње и очекивао. Чим је она стала, осмехнула се свечано, поносито и лукаво-весело, први страх који беше ухватио Николаја и све присутне, страх да она то неће моћи урадити, прође, и они су већ у њој уживали.

Она је урадила управо оно и то тако тачно, тако је потпуно тачно то урадила, да је Аниса Фјодорвна, која јој је одмах дала потребну за њен посао мараму, кроз смех просузила, гледајући ту танану, грациозну, њој тако туђу, у свили и кадифи одгајену грофицу, која је умела да схвати све оно што је било и у Аниси, и у оцу Анисином, и у тетки, и у мајци, и у сваком руском човеку.“  

Е, сад – како је стална посетитељка интернет-салона, конференција и семинара, коју су у интервјуу назвали „чашћу и савешћу“, могла да то не зна и не разуме?

Добро и веома актуелно питање, на које је још у 19. веку, у „Ревизору“ и „Мртвим душама“, одговорио Гогољ, показавши како два преваранта врте око палца благородно друштво, терајући га да поверује у његов нестварни статус. Проблем није само наш, о томе је писао и Андерсон у сатиричној бајци „Краљево ново одело“, у којој су лажни кројачи одевали суверена у чаробну одећу, показујући поданицима његову голотињу и глупост.  

Па и Михаил Афанасјевич Булгаков скоро сто година касније тему је коначно раскрио на примеру Шарикова: – „Како то, молим вас, па он је радио у сектору за чишћење града?“ – „Ја га тамо нисам именовао. Њега је господин Швондер препоручио, ако се не варам.“

Сад о онима који свему томе посвећују пажњу, преносећи глупости масама. О блогерима и новинарима.

Ја сам увек била против „уво-наушника“, којем прибегавају интервјуери за контакт са уредницима, који им сугеришу питања и повремено хватају саговорнике у неусклађености са чињеницама. Али разговор са оваквим „експертима“, наравно, захтева прроверу. Хипноза превише самоувереног менторства мора да се разбија о податке који се одмах могу проверити.

Ко ће заштитити нас, народ, од очигледног незнања, од бесомучне профанације, од бахатог патоса који буквално свуда намећу шарикови и њихови швондер-покровитељи? Само ми сами.  

(Телеграм канал М. Захарове; превео Ж. Никчевић)