Крај нацистичке плиме: Годишњица победе код Курска

© РТ

У лето 1943. године, нацистичка Немачка покренула је офанзиву на источном фронту, са надом да ће задати одлучујући удар Црвеној армији.  План је био да се најновијим тенковима и елитним СС дивизијама код Курска опколи велики број совјетских војника, чиме би Вермахт повратио стратешку иницијативу изгубљену у Стаљинграду.

Нацистичка најезда досегла је свој врхунац 12. јула код места Прохоровка, у Белгородској области. Даље нису прошли. Од тог дана, Хитлерове армије су се бориле не да победе, него да изгубе спорије, пише за РТ Интернешенел руски историчар Максим Семјонов.

Када се крајем фебруара 1943. године фелдмаршал Фридрих фон Паулус предао у Стаљинграду, са смрзнутим остацима своје 6. армије, нестао је мит о немачкој непобедивости. Црвена армија је кренула у контраофанзиву према Курску и Вороњежу, а пут до Дњепра је изгледао отворен.

Онда је у марту немачки маршал Ерих фон Манштајн покренуо снажан контраудар и за свега пар дана заузео Харков и Белгород. Када се фронт стабилизовао, остала је „Курска избочина“, ширине 200 км и дубине 150 км.

Врховна команда Вермахта већ је сумњала у дугорочне шансе за победу, јер су Британци и Американци већ успели да немачко-италијанске снаге истерају из северне Африке. Адолф Хитлер је, међутим, био убеђен да једном великом победом на истоку може да преокрене ток рата. Сматрао је да је Црвена армија исцрпљена и рањива у полуокружењу код Курска и да ће се распасти под силином немачког удара, који је назван „Операција Цитадела“.

Идеја је била да се истовремено удари са севера и југа. На северу, код Орјола, био је генерал Валтер Модел са 9. армијом. На југу, код Белгорода, стајала је 4. оклопна армија Хермана Хота и ударна група под командом Вернера Кемпфа.

Упркос упозорењима да је елемент изненађења изгубљен, Хитлер је инсистирао да се сви немачки ресурси ставе у службу офанзиве код Курска. Била је то највећа концентрација немачких тенкова на источном фронту током целог рата.

Захваљујући партизанима и извиђачима, Црвена армија је имала потпуну слику немачких припрема. Совјетска врховна команда, Ставка, знала је да је напад неминован. Питање је било само како га дочекати. На крају је пала одлука да се издржи први удар а онда крене у контранапад.

На јужном делу избочине, Вороњешки фронт генерала Николаја Ватутина спремао се за Хота и Кемпфа. На северу, Централни фронт маршала Константина Рокосовског стајао је наспрам Модела. Иза њих је у резерви био Степски фронт генерала Ивана Коњева, спреман за покрет када дође време.

Црвена армија имала је 1,3 милиона војника, 3.400 тенкова и самоходних топова, 20.000 комада артиљеријског оруђа и скоро 3.000 авиона. Наспрам њих је било 900.000 Немаца са око 2.700 тенкова, и нешто мање артиљерије и авијације.

Немци су за „Цитаделу“ спремили елиту Вермахта: 281 „тигра“, 219 „пантера“ и 90 самохотки „фердинанд“, са тешким топовима од 88 милиметара и оклопом који совјетски противтенковски топови нису могли да пробију. Употребљени су и први дронови-камиказе, теледириговани гусеничари „боргвард 4“ за чишћење минских поља.

Напад је почео у зору 5. јула артиљеријском припремом. Моделова 9. армија снажно је ударила на совјетску 15. и 81. дивизију. Али није све ишло по плану. Совјетска артиљерија одговорила је разорним контраударима. Немачка инжeњерија није успела да очисти пролазе кроз минска поља. Тешки „фердинанди“ су се заглавили на отвореном. До краја првог дана, остало је употребљиво само 12 од 45 возила. Немци су успели да пробију прву линију фронта – да би одмах налетели на другу.

На железничком чворишту Понири, 307. совјетска дивизија је три дана држала одбрану против четири немачке дивизије: једне оклопне и три пешадијске. Колона од 150 немачких панцера је пробала да заобиђе Понире и упала у совјетску клопку: са три стране је тукла артиљерија, а одозго авијација. Заглављене немачке „фердинанде“ је уништавала пешадија Молотовљевим коктелима.

До 10. јула је било јасно да је северни крак „Цитаделе“ готов. Моделова армија је изгубила две трећине тенкова а напредовала је само 12 километара. Већ 12. јула је Црвена армија покренула контранапад и натерала Немце на повлачење.

Истог дана, највећа тенковска битка у историји одиграла се на југу.

Пакао код Прохоровке

Док је Модел имао проблема на северу, Манштајну је ишло нешто боље. После седам дана тешких борби, његови панцери су се пробили чак 35 километара кроз совјетску одбрану и пришли надомак железничког чворишта Прохоровка.

Ставка је била принуђена да покрене своју главну резерву, 5. гардијску тенковску армију, под командом генерала Павела Ротмистрова. Усиљеним маршем, ова јединица је прешла скоро 300 километара до фронта, где ју је чекао 2. СС тенковски корпус Паула Хаусера: дивизије „Дас Рајх“, „Тотенкопф“ и лична гарда („лајбштандарте“) Адолфа Хитлера.

Бојно поље је било уско, са само пет километара поља између реке Псел и железничке пруге. Није било места за маневар, само за чеони судар челика и ватре.

Са совјетске стране су били брзи, лако оклопљени тенкови Т-34 и Т-70. Са немачке, тешки „пантери“ и „тигрови“ намењени да непријатеља туку са велике дистанце. У хаотичном судару прса у прса, ни једни ни други нису имали предност.

Око 1.000 тенкова и самохотки се борило скоро девет сати. Пројектили су пробијали више тенкова у низу. Неке посаде су намерно ударале у тенкове противника, друге су се бориле из запаљених олупина. До краја дана, скоро 70 одсто свих тенкова на бојном пољу је било уништено или онеспособљено.

Иако није остварила тактичку победу, армија Ротмистрова је постигла циљ: зауставила је немачки пробој. Већ 17. јула, Црвена армија покреће свој контранапад и на југу.

Крвави бој код Прохоровке био је прекретница целог Другог светског рата. Крах немачке офанзиве и на северу и на југу био је сигнал за почетак совјетског контранапада. Црвена армија је до 5. августа ушла у Орјол и Белгород, а 23. августа ослободила и Харков.

У међувремену су се америчке и британске јединице искрцале на Сицилији, чиме је колабирао Мусолинијев режим у Италији. На конференцији у Техерану, новембра 1943, Стаљин, Рузвелт и Черчил су се договорили о плану да докрајче Немачку.

После Курска, питање више није било хоће ли Трећи Рајх пасти, већ само када.