Леонков: Ако уђемо у војни сукоб са Европом – нећемо стати док отуда не подигну белу заставу

© fakti.rs

Аутор:Алексеј ЛЕОНКОВ, главни уредник листа „Арсенал Отаџбине“

ШТА се са самитом НАТО у Анкари променило у четвороуглу Америка-Русија-Украјина-Европа?

Све је протекло према очекивањима.

Доналд Трамп наставља своју досадашњу политику „ни мира, ни рата“. Не може да ескалира ситуацију до тачке непосредног сукоба између САД и Русије. Истовремено, не жели ни мир који би довео до краја Специјалне војне операције под руским условима.  Зато не одустаје од помагања Украјини да би имао барем неку предност над нама.

Штавише, Трамп је потписао бројне документе са Европом који су обликовали нове контуре НАТО-а. Самит у Анкари је показао да су неслагања између Европе и САД била чисто декоративна. Европљани су једноставно молили за атрактивније услове у новој Алијанси.

Цела структура НАТО-а се сада преформатизује према стратегији усвојеној током претходног Трамповог председништва. Тада је идеја била да НАТО треба да постане монолитни војно-политички блок са одређеном аутономијом, где би се узимали у обзир интереси евроатлантске безбедности, а не национални интереси земаља чланица.

Отуда у завршном документу самита у Анкари фраза: „Евроатлантска безбедност је наш приоритет. Наш главни противник је Русија.“

Дакле, вектор милитаризације Европе је усмерен против Русије. То би могло довести или до новог хладног рата или до нове рунде ескалације, како Русија периодично упозорава („Деловања Европе показује њено саучесништво у украјинском сукобу. Наше стрпљење није бесконачно“).

Запад тежи да потпуно уништи Украјину, остављајући спаљену земљу коју ћемо морати да обновимо. По њиховом мишљењу, то ће ослабити нашу економију и омогућити им да у неком тренутку започну војне акције против нас.

Како ће то изгледати?

Обратите пажњу на вежбе НАТО које се одржавају у близини наших граница. Оне увек подразумевају анексију два наша региона: Калињинграда и Крима.

Ако Украјина не успе као алат за слабљење Русије, а Европа не успе да заврши своју милитаризацију, она има резервни план – Балтик. А процеси који се тамо одвијају указују на то да би се тај план могао спровести у дело.

Естонија је прва земља из које је амерички контингент повучен. Тамо су остали само одређене снаге из европских земаља. И они би могле бити повучене ако буде потребно, дапочетна фаза конфронтације не би увукла у сукоб остатак НАТО-а, који још није спреман за рат пуних размера.

Ситуација је предкризна. Није случајно што је Песков изговорио кључну фразу: „Покренули смо СВО, а сада се то ефикасно претворило у рат са земљама НАТО-а.“

У јавном простору могу се уочити два знака која указују на то да руско војно-политичко руководство ово схвата веома озбиљно. Први је објављивање списка компанија у Европи које производе дронове за кијевски режим. А други: Путинов налог да се проучи обим учешћа земаља НАТО-а у украјинском сукобу: колико су укључене и у којој мери нам је њихово учешће наштетило.

Русија је такође почела да се пење уз степенице ескалације. То је очигледно из онога што се сада дешава у Украјини. Уништавамо целу инфраструктуру која подржава нападе дроновима и крстарећим ракетама кијевског режима. Уништава се снажним ударима, доследно и корак по корак.

То већ даје резултате. Зеленски је чак предложио Европљанима: „Дајте нам ваше системе противваздушне одбране. Добићете их касније од САД.“ А САД говоре Европљанима нешто сасвим друго: „Дајте своје системе Украјинцима. Онда ћете их сами произвести.“ Ценкање је у току.

Највећи део испорука Украјини чине дронови, неки ракетни системи („Фламинго“) и неки системи противваздушне одбране (али не они које је тражио Зеленски). То су разни експериментални системи из разних земаља. Они се тестирају у борбеним условима.

Међутим, резултати су показали да је такав британски експериментални систем уништен током првог удара на украјинске циљеве.

Ово показује да Европа учествује у сукобу. А да истовремено покушава да остане по страни.

Питање је: треба ли чешће да ударати по Кијеву да не бисмо морали да ударамо на Европу?

Удари које изводимо на украјинску инфраструктуру треба да буду разорни. Ако се смање ракетни и напади дроновима на нашу територију, моћи ћемо да кажемо да је задатак извршен. А ако се, након наших удара, број удара непријатељских беспилотних летелица дугог домета не смањи, мораћемо да направимо следећи корак на степеницама ескалације – узимајући европске објекте са листе Министарства одбране за легитимне циљеве.

Ако направимо тај следећи корак, нећемо стати док Европа не подигне белу заставу.

Ово не значи директне војне сукобе са Европом. Европа није спремна за то, без обзира шта тотуда врде.

Зашто мислим да нису спремни?

Немају јединствени систем противваздушне и ракетне одбране који су имали 1991-ве. Неке ствари су им се поквариле, неке су дате Украјини, неке су потрошене на рат против Ирана. Европска противваздушна одбрана је постала сито.

Они то знају. Али, верују да ће Русија саму себе обуздати по принципу „само да не буде рата“. Али, наш председник је више пута изјавио да су суверенитет земље и национални интереси најважнији.

Владавина права је престала да постоји. Сада владавина силе преовладава. А Русија је способна да користи силу.

Украјинци су били веома изненађени што смо за нападе на бензинске пумпе почели да користимо ракете Молнија-2 са елементима вештачке интелигенције.

Како функционишу?

У режиму слободног лова („Лети до тог и тог подручја – можда тамо има нешто занимљиво“)? Често у спрези са Молнијом-Р, која их води до одређеног циља.

Министар одбране Андреј Белоусов отворено је изјавио на састанку са ратним извештачима да војска почиње масовно да користи системе вештачке интелигенције.

Бензинске пумпе које тренутно горе у зони од 100 километара представљају тешку мету. Само прецизно вођено оружје може да их погоди. За то се користи комбинација извиђачких и нападних беспилотних летелица. Одређивање циља се врши у реалном времену. Све подржавају системи вештачке интелигенције.

Зеленски је на самиту НАТО-а у Анкари прогласио „највећу победу у ваздушном простору“. Али стицање ваздушне надмоћи није ствар само броја лансираних беспилотних летелица. У игри су и авијација и средства противваздушне одбране. У том погледу, све стоји управо супротно. Русија стиче надмоћ у оперативним, оперативно-тактичким, па чак и стратешким зонама. Украјина се тиме не може похвалити.

Кијевском режиму је на Западу одређен рок трајања до 2027. године. То доказује продужење финансирања од 70 милијарди долара за следећу годину.