Фјодор Лукјанов: Необичан парадокс савременог рата

Транспорт војника, илустрација (Фото: Diego González on Unsplash)

Након терористичких напада 11. септембра 2001. године, у ширу политичку употребу ушла су два појма: „рат из нужности” и „рат избора”. Први је подразумевао одбрану територије и борбу за национални опстанак, док је други означавао рат који није покренут као одговор на непосредан напад, већ из рачунице и према унапред осмишљеном плану. Ове термине је популаризовао амерички коментатор Чарлс Краутамер, да би их касније додатно разрадио Ричард Хас, користећи их за анализу америчке интервенције у Ираку 2003. године.

Бушова администрација није покренула тај рат зато што је Ирак представљао непосредну претњу по Сједињене Државе, већ зато што је Вашингтон одлучио да делује, вођен политичким и идеолошким мотивима. Рат из нужности схватан је као одговор на агресију, док се рат по избору третирао као превентивни потез.

Ова дебата била је делимично опортунистичке природе и представљала је одраз унутарполитичких борби у Америци. Ипак, суштинско питање није било ново, будући да су расправе о „праведним ратовима” вековима део политичке мисли. Међутим, све до друге половине 20. века, овакве полемике остајале су махом у домену теорије, док се рат – био он праведан или не – прихватао као уобичајен инструмент државне политике, односно као наставак политике другим средствима.

Рат као средство

Либерални светски поредак, успостављен након 1945. године, тежио је да смести рат у правне и идеолошке оквире, што је представљало одговор на разарања током два светска рата, као и на појаву оружја за масовно уништење. Оба ова фактора изродила су тежњу да се употреба војне силе што је више могуће ограничи, али је један од узрока кризе либералног поретка било управо урушавање ове уздржаности.

Након распада Совјетског Савеза, глобална равнотежа снага је нестала. Истовремено, уверење Запада да се морално и политички налази на правој страни историје изродило је ново искушење да преобликује човечанство по сопственом лику, користећи сва средства која сматра неопходним, укључујући и војну силу. Унутар либералне парадигме, примена силе сматрана је легитимном када би јој прибегавали они за које се претпостављало да делују у име напретка.

Како се либерални поредак исцрпљивао, тако је слабио његов идеолошки и нормативни оквир, али је војна сила опстала. Данас је она повратила своју стару функцију – постала је инструмент помоћу којег се државе позиционирају у хаотичном међународном окружењу. У таквом свету, граница између избора и нужности постаје замагљена, чак и ако је одлука о покретању рата увек резултат процене променљивих околности и, на темељу тога, политичког избора који доносе државне власти. Или, у појединим случајевима, резултат онога што се перципира као потпуно одсуство избора.

Настанак новог међународног поретка биће дуготрајан и хаотичан процес, који додатно успорава постојање нуклеарног оружја, будући да оно спречава – или је барем до сада спречавало – коначни обрачун између великих сила. Док тај процес траје, употреба војне силе обликује се кроз стално променљива тумачења о томе да ли је она неопходна за стицање краткорочних предности и обезбеђивање повољнијег положаја у будућем поретку, чији коначни обриси остају нејасни.

Да ли су ове рачунице биле исправне, постаје јасно тек након исхода саме војне кампање. Тек тада се може рећи да ли је рат заиста био диктиран нужношћу, избором, или пак неком нестабилном мешавином и једног и другог.

У савременим ратовима, по правилу, апсолутна победа не постоји. Окончање сукоба обично значи успостављање одређеног статуса кво, што неретко подразумева наставак конфронтације другим средствима. Овакав статус кво може бити стабилан, па чак и дугорочан, али ретко када решава противречности које су изворно и довеле до војног сукоба.

Стари поредак

Способност и спремност за вођење дуготрајног рата исцрпљивања ретке су појаве, заправо готово изузетне. Јер, уколико се прокламовани циљ не оствари, а јасна победа остане недостижна, трошкови вртоглаво расту, док се жељени исход све више удаљава.

Ово одражава природу данашњег света, у којем је моћ постала вишедимензионална. Нови методи ратовања, претварање економских веза у оружје, способност концентрисања ресурса за асиметричне одговоре, алтернативни извори државне стабилности и немогућност спровођења херметичког ембарга – све то усложњава равнотежу снага и неретко иде наруку слабијој страни.

Број варијабли које се морају узети у обзир при одређивању онога што је „нужно” нарастао је тако брзо да је линеарно предвиђање исхода постало готово немогуће. Штавише, нужност не подразумева само одмазду. У периоду брзих промена у спољном окружењу, могу бити потребни и проактивни и превентивни кораци како би се избегло да држава касније буде приморана на одговор са слабије позиције.

И ово подсећа на прелиберални поредак, када се такво деловање сматрало природним елементом војне стратегије, а не кршењем политичког морала. Потреба за избором диктирана је сталним спољним притиском, али природу те нужности не обликују искључиво околности. Она је одређена и акумулираним наслеђем сваке државе – њеним потенцијалом, стратешким традицијама, историјским искуством и политичком културом.

У том смислу, не поставља се само питање да ли држава бира рат или је на њега приморана. То је питање каква цивилизација доноси тај избор и на којим темељима она почива. Турбуленције савременог доба стављају цивилизације на испит отпорности и прилагођености глобалним условима који се управо уобличавају.

Аутор је уредник листа „Russia in Global Affairs“