Владимир Умељић: ЛАМЕНТО О НАШЕМ ДОБУ У ЈЕДНОМ БЕОГРАДСКОМ КАФИЋУ

Владимир Умељић

(Кратки извод из социјално-критичког књижевног дела „Књига“, коју ће издавачка кућа „Прометеј“, Нови Сад, представити на долазећем октобарском Сајму књига у Београду 2026.)

Данас се траже и сходно томе живе површност, себичност и дистанца, само не преузети одговорност за себе а камоли за неког другог, радије ћу да комуницирам анонимно, невидљиво, сакривен иза мобилног, иза написаног а не изговореног. 

Тако се лакше глуми, лаже и претвара, играју различите улоге. 

Платиш претплату и никоме ниси обавезан. Погледај само око себе, ту за столом поред нашег не седи група, друштво од шест младих људи, већ шест усамљених индивидуа, свака за себе, само са својим мобилним телефоном. Једино што им је заједничко, то је духовна униформисаност.

Они су се одучили од тога и да слушају, јер чују само ћутање.

Виртуелна стварност, која све више и више повећава страх од стварне стварности, зачарани круг се затвара. Јер страх је лош, врло лош саветодавац, бол утолико бољи. Али ту су аналгетици, слободно доступни у интернету, зову се четови и подкасти, социјалне мреже.

Мада по мени је примереније звати их асоцијалним.

Тужно и жалосно, мизерно и поражавајуће, бедно и самоуништавајуће, јадно и чемерно… Плеоназми, сувишна јер беспотребна понављања једног те истог, баш су заводљиви, зар не? 

То стање се данас чак назива слободом, али то је слобода, коју је већ пре много година формулисао наш писац Лаза Костић, када је писао о једном нашем човеку, берлинском ђаку, који је издао своју љубав: 

„Слободан као птица, којој је разорено гнездо и птичићи побијени.“

А при томе је једина слобода, коју човек може да има, слобода избора, из које потичу све остале и он/она увек сноси одговорност за свој избор, истина или лаж, добро или зло. То маса људи једноставно неће да увиди. А слобода без одговорности, то је анархија и не знам шта је горе, спољна или унутрашња. 

Вероватно ова последња, јер од ње све полази.

Мада све, па чак и лудило (рече Хамлет) има свој систем, јер најопасније и најтрагичније је да читав тај процес има једну есенцијалну сврху и циљ, наиме, да од слободног човека створи идеалног поданика, без да он то иоле сагледава, препознаје.

Опрости ми плеоназме, деформисана професионална деформација. 

Оног поданика, кога је већ Хајнрих Ман представио описујући менталитет Немаца у царској Немачкој и тиме указао на један од битних разлога, зашто је толики број њих спремно следио Адолфу Хитлеру и његовој нечовечној идеологији.

Или амерички Нобеловац Синклер Луис, који је у свом роману „Бебит“ сецирао тежњу владајућих елита у САД већ у двадесетим и тридесетим годинама 20. века, да створе „стандардног грађанина“, који идентично мисли и говори, воли и мрзи, цени и презире, производи и, што је најважније, купује, купује, купује. 

Дакле поданика, који без поговора ради и конзумира, и то сматра једино нормалним.

А човек пристаје на то. Још један показатељ, да је моја стара теза исправна, ма колико то арогантно звучало, наиме – људска глупост је једина пандемија, против које никада неће бити пронађена делотворна вакцина.

То је најгоре у нашем времену, то рафинирано поробљавање изнутра, окивање мозга и срца, о коме су све Калигуле, Нерони, Хитлери, Павелићи, Тамерлани и сви други диктатори могли само да сањају. 

Униформисање духа, стварање безличних хуманоида, сан свих апсолутиста.

Што је већ на примарном, индивидуалном нивоу посматрано, по мени апсолутно апсурдни, заправо само бесмислени начин размишљања, аналогно ономе – ако не једем, не могу да покварим стомак, ако не спавам, не могу да патим од несанице, ако не дишем, ни највеће загађење ваздуха ми ништа не може. Дакле ако се покорим, нико више не може да ме подјарми. 

И на крају – само треба да умрем, па да се никада више не плашим смрти, зар не?

Све формално-логички коректно, али како оно беше – Циганин учио кобилу да гладује а она тек што је научила, умре од глади после две недеље. Тја, бар научена, ако то није утеха…

И чека се Годо, који никада не долази.

При томе су они не само платише и гледаоци, већ и статисти у једној много већој представи апсурдног позоришта, где на бини стоје политичари, банкари, медијски креатори тзв. јавног мњења, спекуланти, тајкуни, мултимилијардери…

И врли манипулатори дигиталног света у њиховој служби.

А када такве ухватиш у лажи, они једноставно проуњкају или одбрусе, да ти лажеш. Они ретки ученији међу тим јегуљама пак позивају се на парадоксон Епименида са античког Крита: 

„Да ли лажов лаже, када каже да је лажов?“ 

Јер ако лажов говори истину да је лажов, онда није лагао, не лаже, значи није лажов. А ако лаже да је лажов, онда је слагао, дакле лажов је и то рекавши истину. Софистичке заврзламе и нормални човек се на то или прекрсти или маши љуте мученице. Или све то заједно.

Какав се убоги менталитет ту форсира и формира? Како се одбранити? 

Скуша може да покуша да се сакрије од делфина у једној подводној рупи, али то још чешће чини у маси других скуша, у нади да ће зло снаћи само оне друге. А да златне рибице мисле као камелеони, оне би се скривале под препознатљиво лажном позлатом, пре него што им златољубиви људи одузму слободу.

То и људи исувише радо раде, обе ствари, али никако да схвате да је све то лепо и красно, али да се они налазе у акваријуму а не у океану, како подсећа Стивен Кинг. А маца не престаје да кружи око њиховог стакленог суда.

Ја никада не бих тврдио да су сви млади такви, не бавим се дневно бројчаним питањима, мада пратим наравно статистике. Последњи пут сам међутим прочитао да се у ЕУ у међувремену ради о између 23-40% малолетника, који су озбиљно угрожени, јер фактички зависници, који у просеку проводе 6-8 сати испред монитора. 

А вероватно ти је промакло да је у марту ове 2026. године један амерички суд осудио инстаграм и јутјуб „јер нису довољно заштитили децу и младе од штетних утицаја своје активности, тако да они у међувремену проводе до 16 сати пред компјутерима“. 

Дрога, зависност, заглупљивање, шта друго? 

Или она вест из Јужне Кореје, још из 2014. године. Нисам еидетичар, али то ми се урезало у памћење и тешко да ће икада ишчезнути из њега:

„Дечак изгладнео до смрти, док је отац играо игрице на интернету. Полиција у Јужној Кореји је ухапсила мушкарца чији двогодишњи син је умро од глади, док је његов отац проводио дане испред рачунара играјући видео игрице.

Ово није једини случај те врсте, који је потресао јавност те земље, јер је 2009. ухапшен брачни пар, који је пустио тромесечну бебу да изгладни до смрти, док су они играли видео игрицу у којо се симулира подизање и брига о детету, наводи АФП. 

Зависност од интернета је већ постала озбиљан проблем у Јужној Кореји, земљи са изузетно распрострањеном интернет мрежом. Проблем је још већи, како упозоравају стручњаци, због масовне употребе „паметних телефона.“

То је потом пренео и Танјуг, 15.04.2014.

И – шта ћемо сад? Екстремни пример, али у којој мери је перверзно то форсирање виртуалности на рачун стварности, када родитељи у интернету симулирају, играју се бриге о детету, док њихова рођена беба поред њих умире од глади. 

Компјутеро-наркомани, шта друго?

Али даље… И најгоре. О курареу и курарину нашег времена.

Мени се кожа јежи, када видим колико брзо и у ком смеру се развија вештачка интелигенција. Свима или скоро свима су уста пуна предности, исплативости, прогреса, све постаје лакше, брже, једноставније, профитабилније, просто идеално…

Али човек оспособљава тог електронског монструма да самостално учи, да се развија и усложњава, да мисли, само на основу логике и без икакве емпатије! Јер логика не познаје осећања, она шта више сметају!

Неминовно је значи да вештачка интелигенција једног дана дође до само логичног закључка, да су људи и њихова каква таква емпатија заправо сметња, баласт, слаба тачка, реметилачки фактор у систему, зар не?

Вештачка интелигенција се уз то напаја из све савршенијих извора енергије, који се убрзано аутоматизују и све више преузимају контролу над својом активношћу, нуклеарна енергија, време полураспада хиљаде година, водоник и сл. А кад/тад ће човек и то препустити вештачкој интелигенцији.

Све то је не само непромишљено, већ сулудо, дословце самоубилачки!

Јер чему онда још човек, који само троши енергију и поврх тога у својој неурачунљивости може да дође и на идеју да притисне једно фатално дугме и одсече суперлогични плехани мозак од енергије, од извора и гаранта његове егзистенције? Јер има осећања!

Компјутер једног дана једноставно мора да елиминише несавршеног човека! Тада ће се ови наши паралелни светови опет ујединити, стопити у један једини, само што то више неће бити човеков свет.

Чак је и онај мултимилијардер Илон Маск, који је учинио премного да би се вештачка интелигенција развила до данашњег степена, недавно почео да драстично весла уназад, да упозорава да она постаје егзистенцијална претња за човечанство. Рекао дословце: „Ко може да жели да се све заврши као у „Терминатору“?“

Наравно, модерна техника итекако има оправдања, али човек и њу, као и увек, исувише радо злоупотребљава. Ајнштајн сасвим сигурно није мислио на атомску бомбу, када је заједно са својом српском женом Милевом Марић, Богом обдареним матемачким генијем, развијао своју грандиозну теорију релативитета, која заједно са квантном теоријом до данас чини основу физике. Иако се оне међусобно искључују, још један пример театра апсурда човековог света.

Али цивилизовани човек је одмах развио нуклерно наоружање. Ко ће схватити ту патолошку склоност хомо сапиенса да се игра туђим животима, не схватајући да се при томе игра и сопственим? 

И као последње – не, ја не идем стопама Џона Луда, који је у Енглеској у 19. веку после проналаска парне машине позивао раднике да све машине разбијају и уништавају, јер им ове краду и отимају радна места.

Луд, као да је имао српско име а и мислио је и радио српски, дакле покушавао немогуће.

Уместо тога – снови? О просвећивању? Да, човек  жели да побегне од ружних страна живота у снове, док је животиња увек спремна да побегне из њих. Човек жели да их оствари, животиња да их заборави. Тако је то… 

Ко ми је крив, јер сам човек?