Др Радомир Павловић: Кравица и Подравање

Др Радомир Павловић

Пошто ми је мајка из Подравања, а отац из Кравице, покушаћу да објасним зашто су та два српска мјеста у срезу Сребреничком била мета комунистичких власти за запостављање у развоју, казне и расељавање српског народа. Кравица, са околним селима од Шиљковића и Буљима до Полома и Зелиња на Дрини, била је највећи простор у срезу на коме је живио српски народ што се по катастарским парцелама и види. Генеза почиње још раније од броја солунаца са тих простора који су дигли устанак 1941. и већина њих је завршила у затворима и на Голом отоку. Сам кравички батаљон бројао је те ‘41. године око 1500 војника. Подравање је било највеће српско село у сребреничкој општини. Послије невиђених злочина усташа над Подравањем и Кравицом, живот у овим мјестима се наставља послије Другог свјетског рата. Пошто су и Подравањци и Кравичани напредни људи, циљ је био рушити та мјеста на разне начине. Највише школованих људи након рата долазило је у срез из ових мјеста, попут Марковића, Митровића, Петковића, Јовановића, Петровића, затим Николића, Ђукановића, Грујичића, Павловића, Перића и других фамилија. Циљ је био зауставити развој Подравања и Кравице. У том пројекту комунисти, који су до 1944. били у усташама, уз помоћ подобних Срба, све виђене Србе (солунце) и устанике слали су у затворе. Та мјеста су етикетирали као четничка и започели свој пројекат исељавања Срба са тих простора што је значило и слабљење Подравања и Кравице. Онда су осмислили пројекат укидања општине Кравица у оквиру среза, а у Подравању експлоатацију руде боксита и исељавање Срба из Подравања. Процес исељавања је почео 1960. године од Палежа преко Богодола до Подравања и трајао је више од 20 година. Подравање и Кравица су по пописима послије другог рата биле највећа мјеста са српским становништвом и имала су највише образованих људи. Требало је сломити кичму српства и убрзано мијењати демографску слику тих мјеста. Селманагићи, који су владали срезом, су преко Сарајева и Ризе брзо спроводиле овај план. За њих је најбољи Србин био онај који пређе Дрину и ту политику смо гледали и на ријеци Дрини јер је циљ муслиманске политике из Сарајева био да отјерају Србе и да муслимани буду на Дрини. Томе је помогла и изградња ХЕ BB на језеру Перућац. Сва српска имовина око језера је одузета српским  фамилијама Милутиновић, Михаиловић, Јовановић. И данас, када уђете у грунт Сребренице, види се да Срби имају огромно имање у Осату, све до Подравања и Дугог Поља гд‌је је данас Меморијални центар. На српској земљи, која је узурпирана и неправедно одузета од Симе Јовановића и других Срба, настале су фабрике у којима су већином радили муслимани од Поточара до Јадра. Из Подравања су иселили све Србе. Рудником су управљали муслимани и на српској земљи су углавном радили муслимани. Њихове породице су економски јачале, а Срби су се морали селити из Подравања и околних мјеста. У задњем рату опет су страдали Срби из Подравања тако да они који су преживјели клање ‘42. године, сада ‘92. нису преживјели. Све је то мени лично свједочио и мој д‌јед Бошко и моја мајка и мој отац и Милан Јовановић и Илија Петровић и Милош Митровић и многи други. Данас о томе свједочи и живи свједок свих тих дешавања Момир Марковић који живи у Подравању, али и Ђурђа, мајка Милуна Перендића, најстарији становник Подравања. Ево шта ми свједочи Илија Петковић (1949), некадашњи директор “Акумулатора” у Поточарима и један од првих школованих људи из Подравања:

“Лично је био предлог  господину Селманагићу, када је исељавао са Божом Милошевићем, председником суда, моје родитеље из Подравања у Србију, да на земљи коју рудник после експлоатације по закону мора довести у првобитно стање, да ту остави становнике који су ту живели и желе даље да живе, да се не селе у Србију. Тај предлог је одбијен, односно, није ни разматран, него се морао спровести план исељавања из источне Босне, што више да се исели Срба. Желим напоменути, а то је да је СО Сребреница била дужна по закону да инсистира и обезбеди да рудник боксита присили да доведу рељеф и природу у првобитно стање после експлоатације, то наравно нису хтели под надзором начелника за привреду из Општине јер би Срби свакако остали на том терену у Подравању.

Ниједан од локалитета рудника није саниран по закону и СО Сребреница би требало да сноси одговорност за такав незаконит поступак извођача рударских радова. Да не истакнем неправедан однос према том становништву у случајевима испаше стоке на државном земљишту… Циљ је био направити немогућим живот за Србе како би се они иселили.

Слична судбина је била и Кравице и околних места. На споменику у Кравици пише да је у оном рату убијено 6469 Срба, да је преко 600 било из села око Кравице од Бањевића, Анђића до Кравице и Јежештице. Индустријске зоне се праве у Поточарима и Јадру. У Кравици немамо до 1990. ниједну фабрику. Људи одлазе у Србију. Почиње масовно исељавање Срба из Кравице. У политику стављају подобне Србе у Сребреници и Братунцу који ће проводити овај план исељавања и слабљења Срба у две битне мјесне заједнице, а то су Кравица и Подравање. Српским кадровима скидају главе од Раде Матића до Мила Миловчевића и Драгомира Ивановића. Миле, који је био директор рудника “Сасе” и почео запошљавати Кравичане, брзо је склоњен у БГ на већу позицију само да би у Сребреници муслимани владали. Кад погледамо пописе становништва у Кравици и Подравању, све нам је јасно шта је био циљ Селманагића и те комунистичке власти. Нарочито кад погледамо укидање општина у срезу у којима је било већинско српско становништво попут Кравице, Факовића, Скелана и Крњића. А о кадровима које су доводили и како су они били подобни, па то сви знају. Увек су користили србијанске кадрове које српско питање у Сребреници није интересовало за гласање у кључним реформама. Зато су фабрике и биле тамо где није било Срба.”