Ненад Кецмановић: Ратне везе Халид-бега Ченгића: Од Ирана до Београда

Устиколина (Фото: Снимак екрана/Јутјуб/Nermin Leto)

„Јеси ли ти метеоролог или муслиман?“ Ово је једног јануарског јутра 1993. године у Високом Халид Хаџија Ченгић упитао новинара Сенада Авдића, након што га је овај поздравио са „Добро јутро“. „Метеоролози говоре какво је јутро, а муслимани се поздрављају са „Еселаму алејкум“ – укорио је овог новинара шеф главног логистичког центра Армије БиХ (ГЛОЦ), а практично други-трећи човјек одбране БиХ. Први је био Алија Изетбеговић, а други син Хаџијин, Хасан.

Халид Ченгић је 20. маја у 93. години отпутовао на Ахирет, а глодур портала Слободна Босна Авдић, у некрологу од 26. маја вајка се што је такав газија одбране независне БиХ испраћен ћутањем чак и ратних ветерана. Изузетак је Иранска амбасада!?

Халид је живио у Устиколини поред Фоче као насљедник камене Ченгића куле на великом беговском имању, која свједочи о племенском поријеклу из османског вакта. Нека врста неформлног поглавице бројних Ченгића који су се временом размилили по Босни.

Хаџија Халид је ради здравственог осигурања, а и да се каури не упитају од чега храни породицу кад ништа не ради, био формално запослен у оближњем млину. Локално познат и поштован као насљедни бег, у Сарајево је и прије и током рата ријетко навраћао и био непознат и међу градским муслиманима, док су малобројни упућени ишли њему на ноге у Устиколину.

Син Хасан

Већ почетком рата са породичном свитом преселио се у стари трговачки центар Високо и основао ГЛОЦ, који је био један од пунктова Алијине паралелне партијске линије командовања и у војном сектору.

Син Хасан је имао ексклузивно Изетбеговићево овлашћење да подиже милионе који су стизали из исламских земаља на рачун у бечкој банци, а овај је дио носио лично Алији, дио своме баби у Високо. Трећи дио га је послије рата учинио једним од најбогатијих људи у Сарајеву са ланцем фирми са заједничким префиксом „био“.

Иако ниједна није имала везе са очувањем биосфере, екологијом или ботаником, давала је основу да лого буде зелене, код муслимана омиљене боје. Кључни породични пословни успјех био је ипак планирано нереализовани мегаломански подухват изградње аеродрома у Високом. Но, био је рат, уплате и исплате су биле војна тајна, радило се на повјерење, потврде на цедуљама парафиране су псеудонимима, па су неке поратне инспекције и истраге прекинуте због недостатка доказа.

Зна се да је Хасан послије рата од избјеглог српског власника појефтино купио најљепшу вилу у Алеји платана на путу за Врело Босне, реновирао је у луксузну резиденцију и дугорочно изнајмио америчкој амбасади.

Напротив, баби му Халиду био је важнији генералски чин, повратак у Устиколину и признање скривене моћи, која није почивала на војним резултатима, колико на кадровању у војсци. Постављао је и смјењивао министре одбране и генерале, па се у унутрашњем кругу говорило „Што год не може Алија, може Хаџија!“

Волио је и да се ривалише са Изетбеговићем и, како пише Авдић, говорио: „Нисмо ја и Хасан пошли за њим, него раме уз раме са њим!“ Највећи успјех његовог војевања у позадини била је исламизација АБиХ, а до тога је првом у Бошњака и било највише стало.

Халидов Хасан наслиједио је склоност ка тајној моћи, те иако је у Сарајеву завршио медресу али се преко службовања у Загребачкој џамији врнуо на Башчаршију, било је дуго непознато шта заправо ради. На питање шта тај момак, који се стално врзма око њега као да је син или измећар, у ствари ту ради , Алијин одговор је био: „Па то је наш Хасан…“ „Наш Хасан“ је без најаве и куцања, ногом отварао врата Изетбеговићевог кабинета, а када би у току сједнице Предсједништва провирио кроз отшкринута врата, овај је журно давао паузу.

Остали из робијашке халке зазирали су од њега, због Хаџије и Алије, као и његових личних особина, а Изетбеговић га је бранио: „Јесте да Хасан зна понекад да буде груб, али обави сваки посао“.

Везе у Београду

На смртовници Халиду Хаџији пребројао сам 15 презимена уцвељене родбине, уз два пута више имена зетова и њихових породица из двије генерације. Није то само демонстрација бројних фамилијарних веза уздуж и попријеко исламске заједнице, него и указивање части да је угледни рахметлија држао до њих, што представља велики политички капитал.

Пошто у муслимана није адет да жене иду на сахрану, нене су на сијелима уз кахфу данима диваниле ко је имао, а ко не основа да се нађе на списку привилегованих. Али, дуги низ ожалошћених у више редова на смртовници нису били специјалитет Ченгића, то је иначе обичај у муслимана у Босни.

За разлику од локалних хришћана који обично наводе само најужу породицу, а пријатељи дају посебну анонсу, босански муслимани, и ако нису вјерници, објављивали су дуге спискове, „што дужи, то боље“. Да ли је то била демонстрација моћи пред иновјерним комшијама („Видите колико нас је и како смо умрежени!“), или израз несигурности исламског острва у хришћанском мору?

Јесте Халид бег столовао у Устиколини, провинцији богу иза ногу, али је његов утицај добацивао не само до Сарајева и Беча, преко Хасана, него и до Београда, преко Адила Зулфикарпашића, поријеклом Ченгића, до Техерана и Дејтона преко усмених куририских порука или аудијенција на тераси недалеко од Куле.

Како ми је причао управник затвора у Фочи, усред рата у затворско двориште слетио је хеликоптер падобранске јединице из Ниша, а пуковник му је предао списак шест затвореника, све Ченгића, које треба да пребаци у Београд.

Кад је Алија Изетбеговић, заједно са Харисом Силајџићем, кретао у Дејтон, Халид му је поручио да се не враћа без Устиколине, која је скупа са Фочом већ била уцртана у Српску. А онда је прорадила и Београдска веза: Изетбеговић је Милошевићу предочио свој проблем а овај галантно изузео то мало, узгред, етнички чисто муслиманско село.

Можда је најзаслужнији за ту операцију био Хајро Ченгић, директор „Ауто Босне“ у Сарајеву и, како ми је причао много раније, близак пријатељ Слобе, Мире и Ивице Стамболића, из студентских дана. Заједничка породична љетовања на Јадрану, послије Осме сједнице ишао је у Београд да их мири …

Када је караван републичких лидера путовао по Титовим љетовалиштима и договарао распад СФРЈ (Бриони, Брдо код Крања, Охрид…) стигао је и у Стојчевац поред Сарајева, Милошевић је на аеродрому Бутмир скренуо са црвеног тепиха да се најприје изгрли са Хајром, а наводно је, мимо протокола, и ноћио код њега.

Можда је ипак још заслужнији Зулфикарпашић, коаутор Београдског споразума, који је током рата инкогнито дошао у Београд на саучешће Ђиласу поводом смрти супруге, и сусрео се са Милошевићем.

Иранска помоћ

Иако наводи да сви ирански званичници приликом боравка у Сарајеву, ван протокола, навраћају у Устиколину, Авдић знаковиту шутњу на испраћају Хаџије наивно тумачи пуким заборавом: „Хасан је умро још прије пет година, а Халид зашао у дубоку старост…“

Хаџија Халид преселио се на Ахирет у невакат, у вријеме америчко-израелске интервенције, када су се „мали Перзијанци“ у Босни нашли под будним оком америчких и израелских служби.

То што су се прићутали не значи да Халид, односно Хасан нису припремили насљеднике, а тај може да буде и неки дајиђић, амиђић, тетић, зет и његови, и под ко зна којим презименом.

Требало би завирити у Ченгића кулу у Устиколини и ишчитати имена на нишанима по приватном породичном мезарју. А код муслимана је феудални непотизам био нормална појава прихваћена и од комуниста: у СР БиХ су се надметали породични кланови Поздераца (Хакија, Хамдија, Сакиб …) и Диздаревића (Нијаз, Фаик, Раиф), а кренуло је позивањем на заслуге Нурије Поздерца и Зије Диздаревића.

Кад је Алија Изетбеговић, заједно са Харисом Силајџићем, кретао у Дејтон, Халид му је поручио да се не враћа без Устиколине

На почетку рата у БиХ је Иран трошкове Алијине оружане борбе за џамахирију званично укључио у државни буџет, зборно мјесто за трансфер муџахедина у Босну био је Техеран.

На крају рата САД су због заосталих иранских терористичких кампова Хасана трајно помјерили из власти на послове у СДА и Ријасету, а Алија се дискретно повукао у превремену пензију.

Хаџије Халида није било ни на Сарајевском процесу, није га било ни међу генералима у Хагу, нити је смијењен због иранске везе. Његови налози су били усмени, на ухо у Устиколини или по куриру да не би оставили трагове, а писменост му није била јача страна и сувишна за лијеног млинара.

Насупрот овом опскурном друштву породичних кланова, робијашке халке, исламских фанатика, провинцијских феудалаца, који су потисли секуларне националисте и превели муслимански народ жедан преко воде, на челу српског националног покрета у БиХ били су психијатар и пјесник Караџић, универзитетски професори Кољевић и Плавшићева, академици Екмечић и Леовац. Зашто је Запад подржао прве против других, закључите сами!