ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: КА МЕЛОДИЈИ У ХРИСТУ – ПЕСНИК ТОМО БРАЈОВИЋ О МУЗИЦИ

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

О ТАЈНИ СВИРАЊА

Размишљајући о музици, покојни песник Томислав Брајовић нас опoмиње снажном и необичном сликом из филма Вернера Херцога: домородац седи на дрвету и непрестано свира у фрулу, зато што верује да ће, ако престане, „свет престати да постоји“. Јер, музика није споредна појава, нити пуки украс живота, већ нешто дубоко везано за само трајање света, за његову духовну сазданост и за човекову везу са Творцем. Брајовић тог незнабошца назива „јуродивим“ и у његовом страху препознаје додир „божанске искре“- музика је у суштини духовна, а њен прави смисао превазилази рационално објашњење.

После „највеће трагедије у Универзуму“, побуне архангела Деннице, Луцифера, долази до заразе гордошћу и непослушношћу, која прелази и на Адама и Еву. Пад човека значи губитак осећања за „хармонију Божанског поретка“. Човек, изгнан из раја, остаје у муци живота без непосредног вођства Духа Светога. У том стању музика се пројављује као благодатни остатак рајске хармоније, као лек и средство поновног усклађивања са Вишњим Складом. Брајовић то изричито каже: „Милостиви Бог оставио је људима музику као средство да се поново хармонизују и тако лече.“ У том оквиру и библијска повест о Саулу и Давиду јесте  важно сведочанство: када је Саул полудео, Давид га лечи музиком. Тако музика постаје средство духовног исцељења, а будући цар Давид не само музичар него и свештени посредник благодати која се од Бога шаље људима. Није случајно што је управо он саставио Псалтир, „збирку најузвишенијих покајних молитава“, која је богослужбена књига и „моћно оружје за привлачење Божије Благодати“. Музика није игра звукова него вид молитвеног обраћања Богу и сила која људе припрема да постану „син и кћи Његови – Свети“.

ДАР ЗА МУЗИКУ

Бог даје дар за музику, али само мали број композитора успева да својим талентом, „плус молитвом“, узрасте до Небеса и да одатле донесе нешто од небеске музике палом човечанству. Постоји разлика између музике која је производ технике или нагона и музике која има истинско духовно порекло. У највишем смислу, музика је одсјај небеске стварности. Царство Божије, каже Брајовић, не може се ни замислити без „надмузичке музике“, јер је Бог „највећи Песник и уметник“. Отуд је највреднија музика она која је посвећена Богу, то јест црквена музика, чији је једини иснтрумет глас човека, иконе Господње: „Чак је сами Бог преко Својих слугу откривао шта да се Њему поје.“

Бог је  Богаташ, највећи дародавац, Који је расејао мноштво музичких талената и тако свет испунио неисцрпним ризницама музичког стваралаштва. Међутим, тај свет дарова није неутралан. Као што „ђаво сеје кукољ по пшеници“, тако може запосести и умове талентованих музичара. Зато човек има обавезу да расуђује: да ли неко дело својом хармонијом узноси душу ближе Царству, или је својом какофонијом раздражује и демонизује. Човекова душа јесте боголика, а нервни систем је само фини инструмент који прима утиске и преноси их души. Брајовић одбацује материјалистичко свођење духовног на физиолошко. Душа је та која реагује на лепоту или ужас, и у сваком чину стваралаштва открива се куда је њена жудња окренута: ка „Царству Бесмртноме“ и Творцу, или ка „царству ништавила и дисхармоније“. Тако музика постаје мерило духовног усмерења, и слушање музике није само чулни доживљај, него је то чин који обујима целог човека.

Да би показао колика је моћ музике у историји, аутор наводи знамениту повест о крштењу Руса. Кнез Владимир шаље три делегације да испитају вере, а пресудан бива утисак о византијској Литургији. Извештај делегације која је била у храму Свете Софије у Цариграду гласи: „Ми не знамо да ли смо били на Небу или на земљи!“ Византијска појања су таква да „заиста отварају Небеса“, и у тој сцени музика није само пратилац богослужења него непосредни сведок Богом откривене вере. Историјска одлука једног народа везује се за искуство лепоте која је истовремено и небеска стварност: истинита вера открива се и кроз истиниту, благодатну лепоту.

ИСЦЕЉЕЊЕ ИЛИ ИСКУШЕЊЕ

Музика има духовно порекло, али није свака духовност бити божанска. Ако је музика посвећена Богу, она је славословље; ако човек свесно или несвесно служи кнезу овога света, онда и музика може постати оруђе мрака. Као негативни пример Брајовић пмиње „црну мису“ из Кјубриковог филма Широм затворених очију. Нема неутралности – музика или исцељује и узноси, или рањава и замрачује  видик душе.

Бог је тај који даје таленте и људи су дужни да их умноже. Јохан Себастијан Бах за Брајовића јесте онај који је примио изузетан, готово највећи могући дар. У Баховом случају се види због чега човек може да „благодари Богу за дар музикалности“, и зашто је музика названа „великом утехом“ у овом свету, „јудоли плачевној“. Његошев стих „Што је ово – до општега Оца Поезија“ појављује се као сведочанство да и песничка и музичка лепота имају исти извор. Тако се Бах не открива само као композитор него као знамен једне више стварности, човек кроз кога се јавља „поезија која се зове музика“.

Човек је на раскршћу између два духовна извора, Божијег и ђавољег. Зато таленат сам по себи није довољан – пресудно је како ће стваралац својом слободном вољом употребити дар. Једни су, каже Брајовић, „ослушнули небеску музику“ и пренели је људима „на утјешеније“, док су други ушли у „паклене пределе“ и донели музику пакла. Иако је „већи део свог живота служио у јеретичкој цркви“, Бахов таленат, по Брајовићевом мишљењу, прелази ту границу и чини да он постане „нека врста апостола незнабожаца“. То значи да се кроз његову музику не проповеда само извесна конфесионална форма, већ се открива сама лепота Царства Божијег. Формула „ко има уши да чује, нека чује“ постаје кључ за разумевање Баха: његова музика је духовни позив.

ВЕЛИЧИНА БАХОВЕ МУЗИКЕ

Брајовић тврди да таква музика није могла бити створена „без Духа Божијег“, јер кроз надахнуће открива „лепоту Царства Небеског“. Док црквена појања уздижу душу ка Богу, Бахова музика, иако настала ван Ппавославља, изазива, сматра покојни песник, исти „интензивни доживљај узношења ка Царству Божијем“. Пред слушаоцем се, по његовим речима, излива „обиље небеских драгуља“. Та сазвучја откривају достојанство првосазданог човека, али истовремено буде „узвишену тугу“ за изгубљеним рајем и за „изгубљеним слатким Господом“. Бахова музика тако у себи спаја две струје: радост небеске лепоте и тугу због палости и удаљености од првобитног заједничарења са Богом.

Брајовић ту иде још даље и повезује Баха са Адамом. Бахова душа, оживљена трагањем за небеском лепотом, враћа се првобитној красоти коју је имао праотац. Чак се и именовање животиња и биљака од стране Адама тумачи као акт поезије и музикалности, као препознавање суштине бића. Бах се показује као далеки Адамов потомак који још увек зрачи „пуноћу живота и љубави“. Његова музика постаје „мисионарско дело“, свесно или несвесно, јер преноси свету нешто од изгубљене небеске пуноте. Завршни утисак изражен је у слици „небеске лепоте, небеске доброте, небеских суза“ и у формули да је Бахова музика „ода радости, али и узвишене туге“. Управо у том „преливању радосне туге“ лежи њена јединственост и непревазиђеност. Она остаје мера свету који жуди за „Истином и лепотом и добротом“.

БАХ У ЖИВОТУ ОЦА СЕРАФИМА РОУЗА

Да је песник Томо Брајовић имао истанчани осећај за истину музике ( пре свега Бахове ), постоји доказ у животу америчког православног подвижника, оца Серафима Роуза. Млади Јуџин Роуз је, трагајући за Истином кроз разне философије и религије, највише био импресиониран Баховим стваралаштвом. Овај композитор надахњивао га је на размишљање о Христу Чији лик се замаглио при сусрету са зен-будизмом. Његова другарица Елисон се сећа: „Само смо Баха и слушали. Са њим нас је упознао Алберт Картер. Бах је био његов омиљени композитор. Нас десетак бисмо се скупили и слушали, слушали… Јуџин је издвајао Мису у Б-молу, Страдања по Јовану, Страдања по Матеју, Величање (Magnificat), кантате, Божићњи ораторијум. Спочетка га је привлачила само музика, али су затим и речи стале да му допиру до душе. Речи, које је Бах узимао из Светог Писма. Тако је Јуџин чуо и дубоко осетио речи Библије, смештене у музику (…) Ако га је до православља довео Достојевски, Христу га је привео – Бах”.

Нарочито га је потресала кантата бр. 82, „Ich Habe Genug” („Имао сам довољно…”), за глас и оркестар, компонована поводом Сретења, када је Свети Симеон Богоносац узео на руке Богомладенца Христа и замолио Господа да га отпусти у миру, са овог света. „Ich Habe Genug” је разговор душе човекове с Богом, у коме душа моли Оца Небеског да је одвеже од тела и пресели у вечност, где ће се сјединити с Христом, „надом верних”.

Заспите сада уморне очи,
Спустите се, капци, нежно и спокојно.
Свете, немам више снаге да будем
даље са тобом,
одричем те се,
да би дух мој слободно узлетео.
А овде је само невоља,
тек тамо, у даљини,
очекује ме предах,
тамо ћу испити мирисни покој.

Душа пита Господа: „Када ћеш ме призвати да се с тобом сјединим у миру?” И одлеће, кличући: „Збогом, страшни свете! С радошћу поздрављам смрт.”

Јуџин је у Баховој музици открио осећање бесмртности и постојање другог, вечног света. Сатима ју је слушао и желео да оде са земље, у непролазни сјај…

МУЗИКА КОЈА ЗАВОДИ

Брајовићев текст  „Музика моје заблуделе младости“ представља сведочанство о музици која не узводи, него заводи. Пишући тај аутобиографски оглед, он не говори мирно и аналитички, него у грчу, у језику згражавања и духовне узнемирености: ту је реч о „дражесном преузношењу и незаконитом ходању по облацима“, о музичкој величанствености која на први поглед може изгледати заводљиво, блиставо и готово славословно, али која је у ствари испуњена самољубивим преузношењем. Та музика јесте „слава прекрасне кристалне музичке грађевине“, али у њој аутор више не препознаје пут ка Богу, већ нарцисоидност, непреображену чулност и духовну опасност.

Небеска туга се преокреће у болесно уживање. Музика те врсте је „поспана, лења, разблудна“, нешто што служи „као зачин пресићеним блудницима“. Тиме аутор показује да његов критеријум није спољашња лепота звучања, већ духовна усмереност коју музика носи и изазива. Нека звучна творевина може бити раскошна и заносна, али ако у човеку буди распаљеност страсти, самодовољност, чулну омаглицу и моралну раслабљеност, онда она није дар хармоније, него обмана. Брајовић ту врсту музике види као неку „филозофију или оправдање блуда“, јер заводљива музичка форма уме да прикрије дубоко изопачење.

ЂАВО У ПРАХУ

Посебно је упечатљив опис нервног и духовног дејства такве музике. Док је права музика лек и средство хармонизације, она наопака постаје „болесно пренадражавање нерава“ и директно захвата унутрашњи живот човека. Зато Брајовић и призива слику духовног виђења: када би људи „бар за трен могли да виде све то духовним очима“, тада би видели да из те музике избија „геенски огањ“. Видели би и оно што се не види телесним видом: да иза огромног оркестра, иза читавог система светске разоноде и раскошне чулне уметности, стоји „велики диригент са злурадим осмехом на лицу, лично сâм Сатана“. Тако музика постаје антилитургија демонског царства: не богослужење, него саблажњиви обред света који „омамљује и опија“ људе сладостима овога века.

Брајовић посебно подвлачи да велики део такве музике настаје под утицајем дрога, које назива „ђаво у праху“. Ако је музика рађана у распаду личности, у потчињености страстима и хемијским изобличењима, онда је она утолико више знак отпадањаод Смисла, а не просветљења. Зато и кратка, засебно издвојена белешка о „музици болесних жудњи“ има тежину. Она гласи: „Демонски писак и затим свезано и бучно ходање непознате Звери по познатим парковима у разврату уједињене Европе.“ Европски простор више није место хармоније и цивилизацијске узвишености, већ сцена разврата по којој се креће неидентификована Звер.

ВИОЛОНЧЕЛО И УЗВИШЕНА ТУГА

Ту је и оглед „Зашто је Господ своме најмлађем створењу – човеку дао у руке (даровао) виолончело“. Ако је хиперсензуална музика приказана као оруђе прелести и распаљености, сада један инструмент постаје средство лечења људске гордости: „Мали човек је био врло гордељив – хтео је да дохвати и има сав васиони свет.“ Човек је луцкасто, тврдоглаво, недоказано створење, које је обузето жељом да обухвати све, да поседује све и да се уздигне изнад своје мере. То је иста она гордост која је била везана за пад ангела и прародитеља. Сада, међутим, Божији одговор на такво стање није казна, него дар. Бог у ум једног доброг и вештог човека „спушта“ потпуни нацрт виолончела. Стварање инструмента представљено је као надахнуто, готово Богом откривено дело. Добри човек, обрадован сном, у журби једног радносног заноса црта, обликује, склапа и затеже нови инструмент.

Када виолончело доспе међу музичаре, настаје велико изненађење. Они у њему откривају могућност да изразе „потпуно нова дубока и племенита осећања каква до тад никада нису осетили“. По Брајовићу, виолончело није обичан технички изум, већ благодатно средство кроз које се у човеку буди дубина коју није познавао. Вест о новом инструменту брзо се шири светом – људи га прихватају и „уживаху у својим тужним и узвишеним дубинама“, а њихова гордост бива потиснута. То је пресудна тачка: виолончело човека не чини надменим, него га разоружава. Његов звук уноси у душу „узвишену тугу“, а управо та туга разбија самоувереност и страствено надимање гордости. Бог разоружава човека „на само Њему својствен и племенит начин“. Уместо да силу гордости савлада голом силом, Он дарује инструмент чији тон у човеку буди племениту сету, дубљу свест о сопственој немоћи и о жалосном стању палог људског рода.

Посебно је значајно то што Брајовић поставља питање: „Шта ће човеку необично и сложено осећање узвишене туге?“ Са чисто људске стајне тачке, такво осећање делује неуклопиво у логику живота. Оно не служи непосредном успеху, не доноси овосветску корист, не подстиче освајање и надметање. Али управо у томе лежи његова духовна вредност. Ако су људи „кроз сетне звуке виолончела разоружани узвишеном тугом“, онда то значи да Господ са њима дели сопствену тугу због њиховог јадног стања. Аутор то изричито тумачи христолошки: овај „тешки дар“ који нам је послао „добри Господ Исус Христос“ значи да Он са нама дели Своју узвишену тугу јер нас воли. Тако виолончело постаје више од музичког средства – оно је знак божанске сапатње, знак милости која не укида људску болест и смрт, али их прожима љубављу и племенитом сетом. Сетни смо кад се сећамо Царства које смо имали у Адаму и за којим стремимо у Новом Адаму, Христу.

ТВОРАЦ ЛЕПОТЕ

У Брајовићевој песми „Посета Творца лепоте“ више нема расправе, нити тумачења; остаје само поетска слика сусрета музике, покајања и Божијег силаска. Песма почиње мелодијском епифанијом која спречава апокалиптични слом: „Лепетом крила једног старог клавира / који је пратила свита вилиних / коњица – виолина и јато / колибри – флаута / намах / је заустављена пропаст света.“ Музика је овде приказана као сила која зауставља пропаст. Али она то не чини сама од себе, као магија, него зато што привлачи Бога. Творац света, „Тих, Смирен, / неприметан“, силази у концертну дворану јер је чуо да „неко покајнички јеца“, изливајући из инструмента „сузе свог болног / и узвишеног срца“. Музика која има право достојанство није пука виртуозност, него покајнички плач срца. Бог долази тамо где музика постаје исповест душе.

У завршници песме Творац стиже „да опрости и помилује“, али истовремено пажљиво слуша „куда теку / ноте из савршеног инструмента / – људског срца“. Јер, најсавршенији инструмент није ни клавир, ни виолина, ни виолончело, већ људско срце које је сам Творац саздао. Сва спољашња музика вреди онолико колико постаје израз тог унутрашњег инструмента. Када је срце покајнички болно и узвишено, музика постаје сасуд милости. Када је срце гордо, развратно и помрачено, и музика се изопачује. Тако песма сабира све претходне целине у један тихи и снажни призор: свет иде ка пропасти, али је заустављен онда када се у звуку појави истинско срце, кад музика постане плач душе и када на тај плач, неприметно и смирено, у наш свет уђе сам Творац лепоте.

И ЗАИСТА: ШТА ЈЕ МУЗИКА?

Музика може бити средство прелести, чулне обмане, демонске омаглице и духовног пада, али може бити и благи, племенити дар који лечи гордост, рађа узвишену тугу и постаје место Божијег присуства. Између те две могућности стоји човеково срце, његово духовно стање и његова способност да звук претвори у покајање, надилазећи самољубље.

Брајовићева одбрана оваквог виђења музике подразумева свет у коме су лепота, истина, доброта, благодат и духовна будност нераздвојни. Ту нема места за идеју „чисте естетике“ одвојене од моралног и духовног поретка. Музика је или дар хармоније или оруђе дисхармоније – или лек за палог човека или средство његовог даљег помрачења. Од домородачке фруле, преко цара Давида, Псалтира, византијског појања и Баха, па до виолончела и покајничког плача срца иста је мисао: права музика јесте она која враћа човека изгубљеној хармонији и отвара у њему чежњу за Царством Божијим.