Слободан Владушић: Кошарка и идентитет: Пут Србије или Евролиге
Делије у Арени (Фото: Wikimedia commons/Bobik/CC BY-SA 4.0)
Навијачи Партизана и Звезде у кошарци поново иза себе имају мршаве сезоне. Отприлике, пола играча из ростера/тима, напустиће клуб или ће дискретно бити отпуштени, а на њихово место ће доћи неки други, сличног квалитета. Уколико су пословно интелигентне, а јесу, управе ће довести једну или две ,,бомбе“ како би доказале своју/клупску моћ.
То би требало да доведе до повећане количине хајпа и веће продаје сезонских карата за наступајућу сезону. Теоретски, та следећа сезона не мора бити мршава, као прошла, или претпрошла, односно свака претходна, осим оне када је Партизана у Мадриду победио Серхио Љуљ. Примери Монака или Валенсије показују да је могуће да се неки ,,непланирани“ тим нађе на Final Four-у, али Евролигу, за сада, ипак, рутински освајају клубови са највећим буџетом.
Оно што овакав предвидиви развој догађаја прикрива, јесте идентитетски прелом који постоји у Партизану и Звезди. Наиме, по буџету и по резултатима, оба београдска клуба тренутно спадају у групу просечних евролигаша, док истовремено, припадају „земљи кошарке“ у којој, када је кошарка у питању, донедавно није било важно играти, већ само победити.
Као и чаша која је полупуна или полупразна, тако и ова чињеница о просечности може да се разуме на два начина: оптимистички, то значи да су оба клуба успешна, већ самом чињеницом што су део Евролиге, па са висине могу да посматрају остале АБА клубове који нису део елитног кошаркашког такмичења. Са друге стране, ту је и песимистичко мишљење, које полази од тога да је учинак српских клубова у Евролиги углавном мизеран (за српске кошаркашке стандарде), те да ни један, ни други клуб више не избацују српске играче, што значи да је њихова егзистенција са буџетом од 20 и више милиона евра, углавном бесмислена.
Вредност идентитета
Разлика између ова два мишљења одражава, заправо, разлику у поимању националног идентитета која данас постоји у Србији. Постоје људи за које је српски идентитет вредан једино у мери у којој је део, или може бити део, једног већег, транснационалног идентитета, под именом ,,европски идентитет“.
Сликовито речено, ти људи европски идентитет замишљају као један град, а српски идентитет као једну улицу на самом ободу тог града; то је улица која нема своју прошлост, нити своју будућност, улица у којој се можда може тренутно живети, са случајним људима који су тренутно око нас, али се истовремено тражи могућност да се ње из оде у неки бољи део града, ближе центру. Зато у тој улици куће могу да се руше, дрвећа да се секу, а да се на асфалту појављују рупе, али да то суштински нема никакву важност, јер свакако желимо или можемо, да се из те улице преселимо.
Када се овакво разумевање идентитета пренесе на раван кошарке, добија се тзв „такмичарски“, а заправо транснационални став по коме је једино важно то да Партизан и Звезда остану део Евролиге, по сваку цену. А да би то били, они треба да се понашају као и сви остали нормални евролигашки клубови што значи да обезбеде одређени буџет, и да учествују у нормалној циркулацији играча и тренера из једног клуба у други – без обзира на њихову националност – пре и током сезоне, која се, нормално, завршава тако што Евролигу освоји неко из буџетске групе А (којој Звезда и Партизан, објективно, не припадају).
Дакле, иако се овакав концепт вођења Партизана и Звезде назива „такмичарски“ што ствара илузију да се оба клуба сваке године „јуришају“ на титулу Евролиге, прави циљ јесте да остану у Евролиги односно да буду њен део. Зато није ни важно ко тренира Партизан и Звезду, и ко у њима игра, а ако се неки резултат под тим условима и оствари, то је само додатна вредност клуба.
Насупрот схватању по коме српски идентитет има неку вредност само уколико је део европског идентитета (ако није, онда је безвредан) постоји и друго разумевање идентитета, по коме је српски идентитет заокружен у самом себи, што значи да свет посматра из своје перспективе.
То, међутим, не значи да је тај идентитет изолован. Напротив, он је у вези са другим националним или транснационалним идентитетима, али је та веза уистину такмичарска – да би тај идентитет опстао, он мора да у некој равни буде бољи од других идентитета, као што нека фирма, рецимо, мора да направи бољи производ од неке друге фирме, не зато да би уништила ту другу фирму, већ зато да би издржала њену конкуренцију и тако опстала. Такво разумевање идентитета, Србију, сликовито речено, представља не као улицу у граду, већ као сам град. Тај град има своју историју, своју будућност, своје осећање поноса.
Постоје људи за које је српски идентитет вредан једино у мери у којој је део, или може бити део, једног већег идентитета, под именом ,,европски идентитет“
Пренесено на раван кошарке, овакво разумевање идентитета утемељује такозвани стваралачки концепт клубова. По том концепту, Звезда и Партизан треба да стварају српске играче, будуће језгро српске кошаркашке репрезентације, која треба да настави да осваја злата на будућим кошаркашким првенствима Европе и света, те на Олимпијским играма.
Поред тога, окосницу играчког кадра Партизан и Звезду треба да чине српски играчи, чиме кошаркашки мечеви постају мегдан између српске и стране кошарке. То значи да се оба клуба виде као, пре свега, српски, а не евролигашки клубови како Звезду и Партизан посматрају заступници транснационалног разумевања идентитета. Из тог разлога, поклоници оваквог национално-стваралачког концепта кошарке нису толико зависни од евролигашког статуса српских клубова, па би прихватили и учествовање Звезде и Партизана у слабијим лигама, ако би то могло да се компензује преко репрезентативних успеха.
Дугорочна визија
Стваралачко-национални и транснационални поглед на кошарку врло често се супротстављају један другоме у коментарима који посетиоци неких сајтова остављају на вести о дешавањима у Партизану и Звезди. Добро је да се те расправе још увек воде углавном аргументима, а не увредама.
Примера ради, када неки коментатор напише да Звезда и Партизан треба да дају више простора младим српским играчима (односно да требају да стварају играче) заступници транснационалног, „такмичарског“ погледа на кошарку, тврде да тих младих играча нема, јер одлазе на колеџе на којима зарађују много више новца; поред тога, нема никаквог смисла ни стварати играче, јер се касније за њих може добити само ситниш услед малих обештећења у кошарци. (Занимљиво је да транснационални поглед на кошарку потпуно занемарује репрезентацију).
Са друге стране, када транснационални навијач Звезде или Партизана каже да домаћи играчи нису потребни овим клубовима, јер у већини случајева нису довољно добри, па их треба заменити квалитетнијим странцима да би клуб могао да јуриша на резултат, стваралачко-национални коментатор обично примети да тих резултата нема ни сада, када су домаћи играчи већ сведени на махаче пешкирима, али да их је било онда када су Партизан и Звезда стварали домаће играче.
На ту констатацију, транснационални коментатор потеже аргумент да је то праисторијска кошарка, са којом ова данашња, модерна, нема више никакве везе. Заступник национално-стваралачке опције на то примећује да енормна популарност кошарке у Србији свакако није последица буџета Партизана и Звезде и двадесет њихових странаца, већ је утемељена на кошаркашким успесима репрезентације у последњих пола и нешто века.
На то транснационални љубитељ кошарке одговара да би доминација домаћих играча и концепт њиховог стварања довео до тога да Партизан и Звезда више не би играли Евролигу, већ Фибина такмичења, која нико не би гледао без обзира на то што смо као „земља кошарке“.
Пре неколико месеци имао сам прилику да посетим Владимира Цветковића, бившег кошаркаша и генералног секретара ФК Црвена Звезда у време када је овај клуб освојио Куп Шампиона. Био је то врло леп разговор, са човеком занимљивог и несвакидашњег погледа на свет, а нека искуства која ми је пренео тешко да би данашњи човек уопште могао да разуме – рецимо, чиме се може заслужити поштовање великих клубова.
За ову прилику, сетићу се само једне његове реченице, која је звучала као стереотип, али у контексту приче о српским кошаркашким клубовима, данас то ипак, није. Цвеле је наиме, казао да временски рок потребан да тим освоји неку велику титулу није једна, већ три године. Када се преведе у раван кошарке, то би значило да би српски клубови требало да размишљају дугорочно, односно у циклусима, а не годину за годину.
Окосницу играчког кадра Партизан и Звезду треба да чине српски играчи, чиме кошаркашки мечеви постају мегдан између српске и стране кошарке
Неко треба да отворено каже: тим који правимо ће своју вредност показати за три године, када од ових талената створимо неколико играча врхунске класе. Тако ће се отворити простор за српске играче, који неће попуњавати број, већ ће бити у центру циклуса. Наравно, и ти играчи, а посебно њихови родитељи, треба да покажу аристократско стрпљење какво је имао Богдан Богдановић када је дошао у Партизан, а то значи да не прескачу степенице до НБА лиге, већ да иду корак по корак, јер се само тако може негде стићи (чак је и Дончић отишао у НБА након што је био првак Евролиге са Реалом; Јокићу, слажем се, то није било потребно, али мислим да нема баш пуно Јокића, не само у Србији него и у свету).
Уколико су млади кошаркаши (и њихови родитељи) духовна сиротиња која машта како да заради што више новца, са што мање сати проведених на паркету, онда их са задовољством треба препустити колеџима.
Прави смисао
Разуме се, да би клуб био минимално конкурентан, ангажоваће се страни играчи, али њихов број би у односу на домаће играче, требало тако подесити да странци буду принуђени да прихвате српску кошаркашку културу, а не да намећу своју. Такође, стране играче би требало бирати по обрасцу ментора (какав је рецимо био Калатес), односно Лесора или раније Ловерња, дакле, међу људима који су на ивици амбиса и којима преостаје да се туку за тим да би остали кошаркашки живи.
Тако ће се поново успоставити нека врста унутрашње хомогености (растемо заједно, тучемо се заједно), кошаркашке глади и ратничке атмосфере уз помоћ које можда није могуће (одмах) освојити титулу ЕЛ, али јесте могуће добити неке велике утакмице и тако постепено градити карактер. Најзад, треба изаћи пред навијаче и отворено им објаснити и испричати идеју пројекта, у којој би они били део приче која се прича, а не део инстант купљене моћи, која им се сваке године обећава, кроз бомбастичне шифре као што су Ф4, или чак титула ЕЛ, да би се на крају (сваке) сезоне, остао само укус неуспеха и ко зна којег по реду рестарта.
Јасно је да део фенси навијача неће желети да буде део овакве приче, али је зато могуће смањити цену сезонских улазница и тако привући нове људе који ће у напредовању клуба препознати и као своје лично напредовање и тако се јаче идентификовати са њим. (Смањивање цена ће бити могуће зато што би наши клубови са оваквом концепцијом могли да смање буџет за плате са оријентационих 15 милиона евра, на Жалгирисових осам до девет милиона).
Јача идентификација са тимом/клубом, могла би да произведе и бољу атмосферу, што би повећало симболички престиж наших клубова у бренду ЕЛ, који не чини само број кошева и закуцавања, него и број људи у халама и начин на који гледају утакмице. Постепено напредовање клуба, омогућило би, опет, да се следећих година постепено подиже и буџет за плате (уз постепено повећавање цене сезонских улазница), до краја циклуса. А после тога би почео нови циклус.
Овакав концепт би омогућио да клубови остваре своју стваралачку улогу, а да истовремено у правилним циклусима нападају и резултате. Пречице, чини ми се, не постоје. Мислим да је јасно да нити Партизан нити Звезда не могу да купе неког скупог/готовог играча кога пре тога не би купили клубови из буџетског А разреда. Стога је важно да се преко доброг скаутинга нађе играч који би могао да напредује, у најбољем случају српски играч који може да напредује, ако му се да прилика и да изгуби утакмицу, да би неку важнију добио за две или три године у дресу клуба и репрезентације.
Тек тада би утакмице у Арени, без обзира на победу или пораз, добиле неки дубљи смисао. Оне не би биле тек пука забава блазираних људи, већ део јединствене приче у настајању. Тада би људи поново могли да се осећају поносно, чак и после пораза, што је, такође, била одлика српске кошаркашке културе: ако се сећате, увек је постојало веровање да после лопте која није ушла, долази следећа, која ће ући.
Наравно, под условом да верујеш у себе, а то значи у своју кошаркашку културу и кошаркашки (и не само кошаркашки) идентитет.
