Емир Кустурица: Драгом брату Еди Нуманкадићу…

Един Нуманкадић (Фото: N1)

Каже ми твоја Нина да си умро мирно, у фотељи, и када се сузе сјурише низ лице помислих — живот те није штедио, али, ето, смрт те није намучила.

Док путујеш, мој Едо, знам да више нећу чути, послије позива из Сарајева, „Треба ли ти шта?”, на шта ја одговарам „Не треба” и питам тебе „Треба ли теби шта?”. Ти си увијек говорио да не треба.

Између треба и не треба одвијао се наш братски однос у посљедњих тридесет година. Како у вријеме рата, тако и послије, у миру, носио сам неизбрисив траг радости и слика саосјећања, братске љубави давно започете у дединој кући у Мустафе Голубића. Виђања у Андрићграду и на Мећавнику, послије рата, држали смо у тајности, због мојих ставова, мог политичког становишта, због којег, ево, нажалост, не могу доћи да те испратим на тај најдужи пут који припада свима.

До неба сам ти захвалан на племенитости коју си читавог живота преносио на мене у дјетињству и касније, што си ме научио да мислим о умјетности, да тумачим историју сликарства и што си био човјек — миран, мудар и мирољубив.

Још кад би могло да ме само још једном назовеш и да ме питаш: „Треба ли ти шта?“