Слободан Владушић: Размишљања над Часним Појасом

© M.M./ATA

Догађај поклоњена Часном Појасу Пресвете Богородице, у коме је учествовало неколико стотина хиљада људи, шокирао је јавност. Они који нису били расположени да оду у Храм Светог Саве, били су шокирани бројем оних који су били расположени.

Они, пак, који су желели да оду на поклоњене, остали су шокирани бројем људи који су желели да учине исто што и они.

Тај двоструки шок, и поред различитих предзнака, ипак је био јединствен, јер је полазио од тога да се догодило нешто што нису очекивали, нити једни, нити други – догодило се чудо.

Моја размишљања о Часном Појасу Пресвете Богородице, почињу баш од тог чуда. Како је то чудо уопште било могуће?

Размишљајући о томе, сетио сам се догађаја из прошлости, који сам врло често цитирао. Ради се о писму које је Слободан Јовановић упутио једном свом пријатељу, након што је српска војске потукла бугарску у Другом балканском рату, 1913. године. Јовановића је та победа потпуно шокирала.

Чинила му се потпуно неочекиваном, зато што је свет перципирао кроз наочаре чији је оквир представљао српски пораз код Сливнице 1885. године. Испоставило се да и поред огромног знања и интелектуалних способности, Јовановић није добро видео свет око себе: тамо где је он видео учмалост и слабост, постојала је и нека снага и енергија.

Чудо у Храму Светог Саве, нико није очекивао, зато што нашу данашњу перцепцију не само Србије, већ и света око нас, у целини, одређују два оквира: лична корист и мржња.

Лична корист је синоним за срећу, а срећа је оно што нам прија, оно у чему уживамо. Иако колективна срећа није званично забрањена, осећамо да је дозвољена срећа једино она која је намењена појединцу. На крају крајева, за колективну срећу је потребно и неко осећање колектива. Ако га данас не осећамо, то није случајно: Бурдије је, још крајем прошлог века, неолиберализам одредио као програм за системско укидање колектива.

Људи су тако осуђени на потрагу за индивидуалном срећом, јер им је колективна одузета.

Паралелно са том осуђеношћу на самога себе, у човеку настаје мржња.

Видимо да људи мрзе оне који су срећнији (или изгледају срећнији) од њих, јер имају утисак да им је та срећа одузета. Видимо их и како мрзе оне који су мање срећни од њих, јер се плаше да ће их ти несрећници вући за рукав. Још почетком 20. века, немачки социолог и филозоф Георг Зимел, написао је да грађанин велеграда према суграђанину осећа благо непријатељство.

Данас је то благо непријатељство, ескалирало: присетимо се нових вишеспратница у којима људи живе једни до других и не познају се (јер од тога немају никакву корист), присетимо се корпоративних пејсажа у утробама возова на релацији Нови Сад – Београд (и назад) у којима људи буље у мобилне телефоне или лаптопове, као да су сами самцијати, што суштински и јесу. (Уколико се и сретну са неким познаником, можете да чујете како врло брзо почиње лицитирање ко је у ком граду у иностранству био, односно ко се, од друштва, где тренутно налази, и тако се пред вама полако појављује невидљива ранг-листа „среће“).

Ако су деведесете године са санкцијама, грађанским ратом и НАТО војном акцијом против Србије и Црне Горе (под одурним називом „Милосрдни анђео“), биле бруталне и страшне, на један спектакуларан и очигледан начин, онда је живот који највећи број људи у Србији данас води, бруталан и страшан на један невидљив начин.

Деведесетих година људи су се окупљали, на различите начине, једни до других, да би суровост којој су били изложени као колектив, лакше поднели; данас је суровост управо у томе што је та могућност колективног отпора укинута; сурово је то што је свако осуђен на самоћу, егоизам и мржњу према другом. И по томе смо заиста, не само на европском путу, већ смо и стигли у оно што се сада зове „Европа“.

Усамљеност, која се шминка као срећа, и мржња различитог интензитета, која се осећа према другим људима, нису осећања која су се појавила тек тако. Људи су програмирани да тако живе, јер у таквом стању не могу да доведу у питање постојећу друштвену хијерархију на чијем челу је олигархија, која предњачи у мржњи према тзв. „обичном свету“. О томе говоре и догађаји на Епстиновом острву „среће“.

Велики број људи у Србији су данас програмирани тако да не могу да се ослободе егоцентризма и мржње. Неки тога нису свесни, јер мисле да је овакво понашање „природно“ и „нормално“. Неки су, пак, свесни колико је такав живот ужасан и бруталан, али су уверени да не постоји никаква алтернатива. Много људи, који се лично боре против тог програма у себи, ипак немају снаге да својој деци кажу да лична корист није највећа мудрост на свету, јер имају утисак да би их тако осудили на пропаст.

Већина зато ту децу, у тишини, спрема за одлазак негде „напоље“ – пошто „напољу“ има више новца, биће ваљда и више некакве среће или користи за њих.

Са појавом Часног Појаса Пресвете Богородице, у Храму Светог Саве, у Србији се појавило нешто друго идругачије од овог света личне користи и мржње у коме живимо, као у кавезу. Појавило се нешто различито и од европског пута који „нема алтернативу“, и од политичких, културно-забавних и таблоидних селебритија, као и од осталих „успешних“ људи који нам појављују пред очима, као узори које треба следити, јер су се на том путу најбоље „снашли“.

Ова реликвија нам није понудила више среће. Уместо тога, она нам је понудила преображај, односно могућност да бар у једном кратком временском периоду, престанемо да будемо људи који свет посматрају кроз наочаре личне користи и мржње према другим људима.

Тај кратак период није само онај тренутак када поклоник целива Појас Пресвете Богородице, већ све оно време када је, заједно са другим људима, а не против њих, стрпљиво стајао у реду за поклоњење.

Ниједан од неколико стотина хиљада поклоника тих неколико сати „чекања“, није видео као недостатак „среће“ (јер се није дошло у „право време“ када је мања „гужва“) већ напротив, као саставни део унутрашњег преображаја.

То није био ред, попут осталих, у којима се према онима испред осећа тиха завист, а према онима иза, тихо задовољство, или ред у коме се размишља како да се нешто уради преко реда. Сасвим супротно, то је био ред у коме су сви једни друге видели као ближње, без зависти, без самеравања, без мржње, без размишљања о личној користи. То је био ред који се темељио на поштовању, на смерности, и наравно, на љубави.

Коментаришући велики број људи који се поклонио Појасу Пресвете Богородице, један мој пријатељ је казао да то можда значи и то, да су Срби данас толико очајни да верују како им само Бог може помоћи, „јер не верују више у институције“.

Та његова реченица је била песимистички интонирана, међутим, ја сам је схватио другачије – можда је баш то осећање очаја, знак да смо и даље живи. Наиме, постоје простори и територије где људи више нису у стању да осете очај, не зато што су срећни, већ зато што су мртви, па не могу да осете ништа. Осим, наравно, мржње.

Нека читалац замисли било коју земљу западно од нас, дакле, земљу у којој се, номинално, „верује у институције“ и нека затим проба да замисли неки такозвани „секуларни“ сценарио у коме би стотине хиљада људи, из дана у дан, сатима чекали у реду како би могли да се поклоне нечему што сматрају јако вредним. Мислим да ћемо лако закључити да је тако нешто немогуће, јер у срединама у којима је лична корист еталон вредности, ништа осим нас самих, не може да буде вредно.

У таквим срединама, највише што се може организовати јесте „митинг“ против некога ко другачије мисли од владајуће олигархије (назовимо га „фашистом“), на коме се окупља тврдо језгро „антифашиста“, који су за свој „антифашизам“, разуме се, плаћени (лична корист), а затим и известан број људи који тражи дозвољен начин за каналисање своје мржње (јер је то доминантно осећање којим располажу).

Тако добијамо нешто што подсећа на перформанс „2 минута мржње“ из Орвелове 1984, који је карактеристичан за тоталитарне системе у којима људе спаја само заједничка мржња, а не заједничка љубав (љубав је у таквим системима, узгред буди речено, забрањена, о чему, такође, сведочи Орвелов роман).

Укратко, догађај поклоњења Часном Појасу Пресвете Богородице, показао нам је да осећања као што су поштовање, трпељивост, милосрђе, безусловна љубав, који нам тако недостају у свакодневном животу, имају своје порекло у сакралном доживљају света (који опет поседују, и неки људи који себе не сматрају верницима). Ако тај сакрални доживљај света потпуно ишчезне, заједно са њим ће нестати и сва ова осећања.

То је јасно, свакоме ко нешто зна о историји идеја у европском културном кругу. Када је епоха просвећености човека свела на разум, он јој је заличио на машину. Ако је човек машина, то онда значи да не може да осети ни љубав, ни поштовање, ни смерност: она може само да функционише. Са друге стране, ни сама машина не изазива код људи баш неку велику љубав, поштовање, емпатију или милосрђе: када се појави нови, савршенији модел машине (рецимо, вештачка интелигенција) стари модел (рецимо, човек) може да се баци у канту за смеће. Исто се дешава и са мобилним телефонима, који су такође само машине.

Зато није случајно што се као реакција на просвећеност појавио романтизам, који је човека, уместо са разумом, поистоветио са (снажним) осећањима. То је човеку поново отворило пут ка подвигу и ревитализацији љубави и свему ономе што је толико страно разуму, који нешто може да купи или прода, измери или „испоштује“, али ништа не може да воли и поштује.

Али зато ипак, може да мрзи: они људи који себе представљају као толерантне, разумне, образоване грађане, који су чланови библиотеке, и који су далеко од сваке вере, имали су прилику да своју толеранцију покажу на делу, приликом појаве Појаса Пресвете Богородице у Храму Светог Саве. Уместо да остану бар толерантно равнодушни према целом догађају, који њихову равнодушност или другачију слику света не угрожава, један број ових људи су на Храм Светог Саве и људе окупљене у њему и око њега, пролили неограничену количину мржње.

Тиме су показали да су „толеранција“, „спремност на дијалог“, „отвореност за другачије мишљење“ и остале сличне фразе и флоскуле, само фасада иза које се крије тврдо и немилосрдно језгро Мегалополиса.
А у том језгру налази се мржња. И то не мржња према верницима, већ мржња према људима уопште.