Желидраг Никчевић: ЈОСИФ БРОДСКИ О УКРАЈИНСКОЈ ИЗДАЈИ

Често се може чути мишљење да пјесници не треба да се баве политиком, нарочито не савременом и нарочито не у самим стиховима, који би ваљда својом узвишеношћу и неутралношћу морали да нас сачувају од перипетија приземне свакодневице. Наводно, ако се политичке амбиције још и могу некако разумјети код осредњих и безначајних аутора, великани такве грешке сасвим сигурно не допуштају.

Да ствар нипошто није тако једноставна, можемо се увјерити на једном врхунском примјеру. Ријеч је о Јосифу Бродском, човјеку који би се тешко могао оптужити за било који вид непромишљеног колективизма, а осим тога – једном од највећих лиричара данашњице.

Године 1974. Бродски пише пјесму Поводом смрти Жукова, као реакцију на смрт хероја Великог oтаџбинског рата – маршала Георгија Константиновича Жукова. Почетак пјесме гласи:

„Вижу колонны замерших внуков,

гроб на лафете, лошади круп.

Ветер сюда не доносит мне звуков

русских военных плачущих труб.

Вижу в регалии убранный труп:

в смерть уезжает пламенный Жуков.“

Тешко да је неко могао очекивати такве стихове од пјесника који је мало прије тога био присиљен да напусти Совјетски Савез. Критика је констатовала њену посебност и чињеницу да Бродски свјесно обнавља стару руску традицију (слично Державиновој пјесми посвећеној Суворову). Читав низ тумача (међу њима и велики теоретичар Михаил Лотман) са нескривено ироничним подтекстом коментаришу поему, приписујући Бродском империјални дискурс. Одговор емигранта Бродског за многе је био сасвим неочекиван: „Узгред, мени се у овом случају то одређење чак допада. Сматрам да је ту пјесму својевремено требало штампати у листу Правда.“

А говорећи о негативним реакцијама на пјесму у емигрантским круговима и у самој Русији, Бродски (у разговору са Соломоном Волковом) каже: „Из Русије сам такође чуо разне ствари, све до апсолутно комичних; да се ја том пјесмом бацам пред ноге властима… А ето, заборавља се да многи од нас Жукову дугују живот.“  Пјесник је дакле имао сасвим довољно разлога да себе сматра једним од тих „унука“ који су маршала Жукова доживљавали као дио своје судбине, као заштитника и ослободиоца отаџбине.

Кад је почео Други свјетски рат, Бродски је имао мало више од годину дана. Њемци су продирали у дубину земље, како би овладали стратешким тачкама. У септембру 1941, кад се решавала судбина Лењинграда и његових становника, одбрану града преузео је маршал Жуков. По цијену невјероватних напора и жртава, непријатељ је заустављен – од центра града Њемце је дијелило само 10 километара. Почела је 900-дневна блокада. Мали Јосиф је с мајком боравио у опсједнутом Лењинграду; отац, војни коресподент, учествовао је у пробоју блокаде. Маршал Жуков, човјек кога су на последњи пут испратиле хиљаде људи, симболизовао је моћ и снагу Русије, њену драматичну историју и способност да се непријатељ побиједи у безнадежној ситуацији. Осјећајући се као дио те огромне силе (која, по Лотману, истовремено и ужасава и надахњује), Бродски није могао прећутати смрт њеног националног хероја.

Налазећи се у емиграцији, он крајње емоционално прати све што се дешава у Русији, радује се успјесима и тешко проживљава националне несреће. Не само пјесма поводом смрти маршала Жукова него и доцнија лирика Бродског наставља традицију класичне руске литературе; у њој се изражава позиција пјесника – патриоте своје отаџбине. Притом се Бродски није нимало устручавао пред наводним слободарством и евроатлантизмом бивших совјетских народа и република. Ево једног фантастичног и сасвим актуелног примера.

Године 1994. више социјалистичких земаља, а такође и балтичке државе (Литванија, Летонија и Естонија) изразиле су намјеру да ступе у НАТО. Потом су исту жељу изразиле Украјина, Грузија, Азербејџан, Узбекистан и друге бивше совјетске републике. Реакција Бродског била је муњевита.

У фебруару 1994, након што је Украјина постала учесник НАТО програма Партнерство за мир, он на америчком Квинс колеџу рецитује пјесму „Поводом независности Украјине“, уз карактеристичну напомену: „Сад ћу ризиковати да вам прочитам стихове који ми се много свиђају…“. (Пјесма касније није укључена у сабрана дјела Јосифа Бродског и данас је доступна само у интернет-верзији. Пријатељ Бродског, велики литвански пјесник Томас Венцлова, свједочи: „Те стихове Јосиф ми је читао код њега кући. Веома их је волио. Без обзира на ’хохлоједство’, и мени су се допали. Ипак, рекао сам му: ’Јосифе, ако намјераваш ово да читаш и штампаш – онда то ради у Кијеву, лицем у лице са Украјинцима; иначе неће бити сасвим поштено’. Он се сагласио; пјесму није штампао, али читао јесте.“)

Прилично дуга пјесма је готово непреводива, јер је бескрајно алузивна и крцата специфичним полуукрајинским жаргоном, суржиком, али је сасвим очигледно да у њеним стиховима пулсира гњев човјека и грађанина земље (Русије) према којој је начињен сраман поступак. Издаја. Бродски немилосрдно ставља под сумњу сву историју и пријатељство у прошлости. Лакоћа којом је савремена Украјина била спремна да жртвује вјековне односе с Русијом због тренутне користи огорчила је великог пјесника, придајући његовим ријечима страховиту жестину.

Узгред, треба подсјетити да пјесма није настала поводом формалног стицања независности Украјине, него поводом саопштене жеље украјинских лидера да своју земљу уведу у НАТО – против свог бившег партнера и савезника. Тај корак Бродски недвосмислено оцјењује као срамни ударац ножем у леђа, и због тога је тема издаје озвучила његове пророчанске стихове. Пјесма је непоновљиви крик бола и очајања, трагедија човјека који пати због распада геополитичког јединства, потресна и једва контролисана инвектива упућена разбраћи којој су руски пјесници подарили толико њежних строфа.

У завршним стиховима Бродски Украјинце упозорава да их на крају издајства чека духовна смрт:

С Богом, орлы, казаки, гетманы, вертухаи!

Только когда придет и вам помирать, бугаи,

будете вы хрипеть, царапая край матраса,

строчки из Александра, а не брехню Тараса.

„Збогом, орлови, козаци, хетмани, стражари!

Тек кад вам мрети ваљадне, ви ко бикови снажни

Шиштаћете, гужвајући крајеве постеље

Стихове Александра [Пушкина], а не што Тарас [Шевченко] меље.“

Зашто је Јосиф Бродски баш тада написао баш такву пјесму? Као и у ранијој пјесми посвећеној маршалу Жукову, он свједочи о сопственом (руском) искуству и сопственим (руским) осјећањима. Пјесма о Украјини, наравно, није никакав политички или идеолошки манифест, него потресни људски документ: приватно мишљење приватног лица, само што је то лице у овом случају један од највећих пјесника епохе чији крај још не можемо сагледати.