Зоран Чворовић: Србија у идеолошком ћорсокаку

Уморна од очигледне Вучићеве опсесије публицитетом (publicity dependence) и, уз то, атрофиралог политичког нерва, као последице деградације српске политике у претполитичко стање избора између личности а не програма, јавност у Србији је углавном ћутке прешла преко ауторског текста који је председник Републике објавио, шестог маја, на порталу листа Курир (овде).

Иако релевантност овог текста умањује то што је у суштини реч о кратком предизборном памфлету ослабљене власти, која се услед бројних системских грешака налази под озбиљним спољним и унутрашњим притиском (овде) и која стога по сваку цену жели да поправи свој рејтинг, поједине његове тезе ипак заслужују темељнију анализу. Јер, оне у најкраћем показују како Вучић види свет данас и Србију у будућности. Следствено томе, иако је реч о невеликом предизборном тексту објављеном у „жутој штампи“, он у доброј мери изражава основе идеолошког и политичког уверења неприкосновено првог човека „напредњака“.

Вучићево виђење актуелног стања у међународним односима израз је класичног економизма, па је стога његово објашњење главних геополитичких процеса у савременом свету не само крајње редуковано, већ и умногоме анахроно. Иако признаје да се претходних година свет драматично променио, све те промене Вучић своди на економске и технолошке. Сходно томе закључује да су се у свету „одвојиле две велике силе, САД и НР Кина“ и још додаје како „Европа покушава да ухвати прикључак“.

Иако је, речју Фјодора Лукјанова (овде), „глупо  порицати“ очигледну премоћ кинеске економије над руском, крајње је необјективно четвртој (овде) економији света – руској, која је притом то место заузела у условима рата и западних санкција (овде), претпоставити немачку, па чак и француску економију. Истовремено се од српске јавности скрива чињеница да без руског геополитичког и војног изазова западном униполаризму, те блиског геополитичког партнерства Русије и Кине, кинески технолошки и економски изазов САД-у не би имао ону тежину какву има данас.

Мултиполарни свет

Што се укупне глобалне позиције Европске уније тиче, њу чини се најбоље осликава тзв. Турнбери споразум, који је Урсула фон дер Лајен, у јулу 2025. године, постигла са Доналдом Трампом на његовом имању у Шкотској, а према коме су америчке царине на робу из ЕУ подигнуте са 4,8 одсто на 15 одсто, док се ЕУ обавезала да укине царине на све америчке индустријске производе (овде, овде).

С друге стране, прошлогодишње реакције појединих држава на америчке казнене мере против Русије у сфери трговине и финансија, које на парадоксалан начин руше западну хегемонију из периода униполаризма, чини се да дају тачнију слику међународног статуса појединих држава од оне коју је на порталу Курира презентовао председник Србије.

Вучићевом редукованом погледу на савремене међународне односе измиче кључна новина новог мултиполарног уређења света, која га чини различитим у односу на све оно што знамо из историје (овде). Реч је плурализму и равноправности цивилизација и њихових вредносних система, које је у тек усвојеној заједничкој кинеско-руској Декларацији о успостављању мултиполарног света и међународних односа новог типа уврштено у четири основна начела новог међународног поретка (овде).

Из текста Декларације се јасно види да је поштовање овог међународног начела предуслов за ресуверенизацију држава, пошто плурализам и равноправност цивилизација и њихових аутентичних „духовно-моралних система“ лишава западну либералну идеологију ексклузивитета и самим тим прекида досадашњу праксу инструментализације људских права с циљем мешања у унутрашње ствари других држава. [1]

Будући да потпуно превиђа плурализам и равноправност цивилизација и њихових вредносних система као суштинску новину мултиполарног света у настајању, а Србију по аутоматизму наслеђеном из епохе униполарности искључиво третирао као део Колективног запада (он, примера ради, каже: „Ми у Европи жудимо за напретком“), Вучић сасвим очекивано ништа не каже о потреби Србије да се у новим међународним околностима ресуверенизује као држава. Уместо тога, он искључиво инсистира на дубоким, системским економским реформама, које би пре свега подигле продуктивност и конкурентност наше економије.

Кључне системске мере које би по њему у Србији морале да се спроведу под новом владом, уколико би „напредњаци“ добили и наредне скупштинске изборе, јесу:

• додатна дерегулација у привреди, спољној трговини и радним односима;
• смањење државне управе;
• „храбра и снажна промена комплетног образовног система“, која пре свега подразумева „дуални образовни систем“ и оснивање филијала иностраних универзитета и факултета („већа отвореност према свету, посебно на нивоу виших и високих школа“);
• нови приступ развоју и управљању енергетиком и рудним благом, укључујући ретке метале.

И без детаљније разраде ових мера, мада је актуелни шеф државе у свом кратком тексту узгред указао и на по неки ситнији, али важан детаљ за разумевање његовог идејно-политичког становишта (нпр. критика „огромних права радничких синдиката“ у европским земљама или „регула које ограничавају радно време“), јасно је да је Вучић у Куриру заправо изложио основне постулате неолибералног концепта државе и економије (за објашњење овог модела економије упутно је прочитати, између осталог, и текст економисте Небојше Катића, овде).

Вучићев неолиберализам

Свој неолиберализам председник Србије је на потпуно отворен начин и још детаљније посведочио најновијим ауторским чланком у америчком „Фокс њузу“ (овде), којим на сервилан начин покушава да придобије личну наклоност актуелног америчког председника (Нпр: „Ако би Доналд Трамп посетио Београд, добио би дочек какав у Европи није виђен још од Никсоновог времена.“) за идеју балканске Пољске (Нпр: „Иако Србија остаје посвећена обезбеђивању пуноправног чланства у Европској унији, ми то чинимо у уверењу да је отпорнија Европа могућа само са одлучним, сувереним партнерима“) унутар Европске уније (али, за разлику од Пољске, без права гласа у ЕУ, овде).

Сасвим у складу са основним постулатима неолибералне економије, Вучић представља Србију Трампу, а нарочито његовом најближем пословном окружењу, као „најатрактивнију дестинацију за озбиљна дугорочна улагања“. Притом се у тексту-понуди нарочито инсистира на чињеници да се Србија налази на „другим највећим рударским лежиштима литијума на континенту“.

Јасно је да је Вучић у Куриру заправо изложио основне постулате неолибералног концепта државе и економије

Истовремено се ова компаративна предност земље геополитички контекстуализује у имплицитном антикинеском и антируском кључу, подсећањем да је литијум „ресурс виталан за западну индустријску независност“. А у складу са Хајековом неолибералном идејом минималистичке државе, која се одрекла како суверености, тако и националне мисије, те постала сервис мултинационалних компанија, председник Србије поручује актуелном шефу Беле куће да „у време када Вашингтон тражи поуздане ланце снабдевања и поуздане регионалне партнере, Србија нуди стратешку дубину, политичку стабилност и владу фокусирану на извршење, а не на идеологију“.

Дајући на крају ауторског текста праву понуду америчком председнику за закључење пословног, и то у духу Трамповог поимања политике споразума (We want the kind of „Art of the Deal“ spirit that secures supply chains, accelerates energy independence, builds skylines and creates thousands of jobs), Вучић се заправо представља као главни менаџер једне територије, а не као шеф државе.

Чувени њујоршки универзитетски професор Дејвид Харви је у својој Краткој историји неолиберализма (овде) јасно указао, не само на основне карактеристике неолибералне државе и економије (које се нису промениле током иначе динамичне вишедеценијске практичне еволуције овог теоријског модела), него је убедљиво доказао у чијем је интересу имплементиран овај модел западне државе и економије, за који се иначе здушно залаже председник Србије.

Наиме, већ прве неолибералне реформе у САД и Великој Британији, 70-их година прошлог века, показале су у чијем је интересу био прелазак са послератног „компромисног либерализма“ (у најкраћем компромис између захтева слободног тржишта и социјалне државе), који тих година није могао да реши кризу акумулације капитала, на неолиберализам са свемоћним дерегулисаним тржиштем, минималном државом без социјалне улоге и развлашћеним радничким синдикатима.

Тако је у предратном периоду удео један одсто најбогатијих у националном доходку САД износио 16 одсто, да би до краја Другог светског рата пао на осам одсто и на том се нивоу задржао током три деценије „компромисног либерализма“. А онда је након само пар година неолибералних реформи овај параметар скоро достигао предратни ниво, јер је већ крајем 70-тих прошлог века један одсто најбогатијих Американаца имало удео од 15 одсто у националном доходку САД.

И у Великој Британији, као последица неолибералних реформи Маргарет Тачер (иначе, њене најпознатије и врло симптоматичне изјаве су оне да „алтернатива – неолибералним реформама – не постоји“, те да „такав феномен, као што је друштво, не постоји, већ само поједини мушкарци и жене“), за само десетак година један одсто најбогатијих Британаца дуплирало је свој удео у националном дохотку земље, са почетних 6,5 одсто на 13 одсто. Харви наводи и пример Русије, у којој се „после неолибералне „шок терапије“, спроведене током деведесетих година прошлог века, образовао мали, али моћан олигархијски систем“.

Док су у старим државама Запада неолибералне реформе требало да обезбеде нову и убрзану акумулацију капитала у рукама малог броја људи, у земљама које су у прошлости за Запад биле тек колонијалне територије, неолибералне реформе су имале да осигурају реализацију оних интереса који су метрополе у прошлости обезбеђивали уз помоћ „тврдог“ колонијализма.

Ирак и Србија

Као усамљени претеча многих данас очигледних истина, својевремено је Драгош Калајић упозоравао (овде), да су „мултинационалне компаније технолошке и идеолошке, политичке и културне метастазе експанзије лихварског банкарског капитала“, те да је „та експанзија савршенији и сложенији облик оног британског, ‚класичног’ метода економске колонизације света“.

Ово пре свега због чињенице да мултинационалне компаније, без којих је незамислив неолиберализам, „у неразвијеним земљама апсорбују већи део инвестиционих средстава“. Притом су „та инвестициона средства неразвијених земаља махом кредити добијени од светског банкарског система, под веома неповољним условима“, чиме се „круг затвара“, пошто „светски банкарски картел путем мултинационалних компанија узима оно што је дао, а неразвијеним земљама остаје да плаћају високе интересе на фиктивне кредите“.

Неолибералне реформе су имале да осигурају реализацију оних интереса који су метрополе у прошлости обезбеђивали уз помоћ „тврдог“ колонијализма

По речима економисте Јована Душанића (овде), неолиберални економски „надустав“ – Вашингтонски договор, није ништа друго него „лепо упаковани програм економског неоколонијализма који се реализује у интересу светске олигархије и крупног капитала, те уског компрадорског слоја који се формира у земљи“. [2]

Тако су, примера ради, Американци после агресије на Ирак 2003. године, посредством прелазне коалиционе владе, на челу са Полом Бремером, одмах обнародовали примену четири нова закона који су, како наводи Дејвид Харви, предвиђали: „потпуну приватизацију јавних предузећа, неограничено право својине странаца над ирачким предузећима, могућност потпуног изношења иностраног капитала из земље, обезбеђивање иностране контроле над ирачким банкама, једнака права за домаће и стране компаније, ликвидацију практично свих трговинских баријера“. Осим тога, у Ираку су тада били забрањени штрајкови у најважнијим секторима привреде, а права синдиката су била озбиљно ограничена. Такође, спроведена је и строга фискална дисциплина.

Наводећи Ирак, као пример неолибералне колонизације у име либералне вредности „слободе“, њујоршки професор Харви је прескочио Републику Србију, у којој се скоро исти пакет мера почео спроводити након агресије НАТО на СРЈ и петооктобарског преврата, већ за мандата прелазне коалиционе владе, али у овом случају без видљивог страног гувернера.

Иако се неолиберални економски модел, заједно са моделом минималистичке државе, показао не само као неефикасан, већ и као главни извор светске економске кризе 2008. године (овде), „Србија се (после 2000. године)“, по речима Јована Душанића, „у вођењу економске политике определила за један универзални програм економских реформи – базиран на тзв. Вашингтонском договору, који је разрађен од стране ММФ-а, Светске банке и администрације САД (Министарство финансија и USAID)“. А „основни елементи на којима се темељи Вашингтонски договор су: приватизација, либерализација и стабилизација“.

Шта то значи у пракси земаља, каква је и Србија, Душанић објашњава на следећи начин: „Почетком 2000-тих година написао сам да се нова власт понаша као сеоски бећар – (рас)продаје очевину (приватизација), задужује се код комшија (ино-кредити) и све то троши на лумперај у кафани (буџетска потрошња). Назвао сам то бећарском економијом – којом се ствара привид обећаваног бољег живота“. „Због континуитета погрешне економске политике, стање у Србији је све теже (и перспективе још мрачније)“, закључује Душанић, па додаје: „а једну кооперативну (према моћним и богатим) и неуспешну владу, смењује следећа још кооперативнија и неуспешнија“.

Либерализам није решење

Једном речју, Србија и у редовима власти и у редовима опозиције има искључиво поборнике неолибералне или, Душанићевом речју, „бећарске економије“ и десуверенизоване неолибералне државе. Покушаји да се ван оквира постојеће политичке номенклатуре неолибералног становишта, оличене у странкама на власти и у опозицији, утемељи „нова“ политика на старим, историјски преживелим начелима класичног националног либерализма 19. века, не само да су услед драстично промењеног друштвеног, технолошког и културног оквира осуђени на неуспех, него, чини се, више него било шта друго показују у каквом се политичком и идејном историјском ћорсокаку налази Србија, њена политичка, али и научна елита, и то у моменту док се свет убрзано, тектонски и нимало мирно мења.

Тражење излаза у класичном националном либерализму, не само да се коси са Хераклитовом мудрошћу о свету и животу, него и са истином о самом либерализму, који је у нашим представама неретко деификован.

Ту истину видели су само ретки појединци, подједнако с левог и с десног идеолошког пола. Тако Патрик Денин скреће пажњу на то да „либерализам пропада не зато што се не спроводи, већ зато што је веран самом себи“. „Пропада зато што је успео“, закључује Денин (овде).

Још шири увид у узроке кризе западне културе и идеологије дао је својевремено Јулијус Евола (овде). Он још 1969. године истиче како је „постало опште место да се говори о ‚сумраку Запада’, о кризи савремене цивилизације“, те да се, у вези с тим, чују апели „да се западна култура одбрани“. То су за Еволу били знаци „понајвише дилетантизма интелектуалаца“.

С тим у вези, Евола упозорава да „иако су модерни људи тек данас стекли утисак да је судбина Запада мрачна, извесни узроци делују већ вековима, стварајући услове за духовну и материјалну дегенерацију, у тој мери да већина људи није чак у могућности да пре свега разуме шта нормалност и здравље значе, а некмоли да се побуни, поврати у нормално стање и оздрави“. А да би се оздравило, према Еволи, неопходно је признати да је модерна западна култура, не само неизлечиво декадентна, него и ефемерна. За Еволу је право „слепило уколико модерни људи озбиљно мисле да све могу измерити својим мерама и да своју цивилизацију могу сматрати за привилеговану, готово предодређену историју света, ван које владају искључиво мрак, варварство и сујеверје“.

Управо је ових дана један од настављача Еволине критике западне модерности, Александар Дугин, упозорио да је либерализам „колонијални начин мишљења, наметнут са Запада у његовом интересу и ради разарања нашег идентитета“ и да је стога Русију потребно од њега „очистити“ (овде).

У критици западне модерности, која је породила и класични либерализам, као и све његове доцније верзије, Евола указује на еманципаторски значај усвајања става о плуралитету цивилизација, који се данас редовно наводи у свим важним заједничким стратешким документима држава тзв. Глобалног југа. Одсуство суверенистичке воље код српске политичке, а највећим делом и интелектуалне елите, чини се да је пре свега последица интелектуалне и моралне неспремности да се усвоји овај еманципаторски став, као неопходни предуслов ресуверенизације српске државе.

Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.

[1] Начело плурализма и равноправности цивилизација у заједничкој кинеско-руској Декларацији од 20. маја изражено је следећим речима: „Све људске цивилизације су вредне по себи и равноправне; цивилизације се не деле на високоразвијене и неразвијене, моћне и слабе. Духовно-морални систем ниједне цивилизације не може се сматрати изузетним или надмоћним у односу на друге. Све државе треба да се залажу за приврженост погледу на цивилизације који се заснива на равноправности, међусобној размени искустава, дијалогу, јачању узајамног поштовања, разумевања, поверења и сарадње између различитих народа и цивилизација, да подстичу узајамно разумевање и пријатељство народа свих земаља, као и да штите плурализам култура и цивилизација. Неопходно је одлучно се супротставити коришћењу људских права као изговора за мешање у унутрашње ствари других држава, као и политизацији и инструментализацији питања људских права. Религија је важан носилац људске културе, који има посебну улогу у изградњи веза међу народима, и све државе треба да стварају повољне услове за међурелигијски дијалог и сарадњу“.

[2] „За разлику од класичног колонијализма“, објашњава Душанић, „који је насилно наметан уз отпор становништва и локалних елита, на нови колонијализам грађани мирно пристају, политичке елите га призивају (прави пример за то је ауторски текст у „Фокс њузу“ председника Србије), а академски и медијски делатници подржавају. Штавише, власти у слабим државама моле да буду економски потчињене, чак за то и плаћају. Власти Србије странцима за сваког новозапосленог плаћају и по 10 000 евра, а локалне власти им бесплатно уступају опремљене локације.“

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Танјуг/Милош Миливојевић