Небојша Лазић: Богомољачки покрет и православни бунт „Смрт свету“

Смрт свету

У временима опште апостазије, када Европа постаје увелико антихришћанска, јавља се један преседан и феномен који је махом везан за Сједињене Америчке Државе. Православље постаје нови облик социјално-духовног панка. Потрага за смислом опет води Христу, а Православље постаје најбрже растућа религија. Од малих заједница, интернет-проповједника, свештеника и монаха који стичу популарност попут инфлуенсера, јавља се читав талас православних вјерника. Корјени овога свакако леже дубље, али као приближни родоначелник води се отац Серафим Роуз, који представља ренесансу хришћанства на Западу. Тамо гдје смо мислили да одавно нема Христа, пројављује се највеће чудо: Ријеч Господња постаје авангардна и магнетски привлачи ријеке вјерника.

А мене неодољиво тај феномен који проноси паролу „Смрт свету“ подсјећа на наш Богомољачки покрет. Сличности су велике, уз јасне разлике, али друштвено посматрано истина да су процеси слични и у сваком случају слиједе по Божијем Промислу.

Богомољачки покрет

Предуслов стварања Богомољачког покрета биле су невоље од балканских ратова до Првог свјетског рата, које су обистиниле ону народну ријеч: без невоље нема богомоље. Била је то колевка за масовно враћање Богу. Апостолску мисију тада, у недостатку свештенства, преузима вјерни народ. Богомољци су углавном били људи са села, слабо образовани и веома религиозни. Религиозно-морални препород огледао се у редовном посећивању богослужења, окупљању ради тумачења Светога Писма, бесједа и пјевања побожних пјесама. Очигледно је било угледање на протестантске секте. Послије српско-турских ратова 1876–1878. распламсао се у Србији, у крајевима страдалим у рату, да би се поново јавио на Солунском фронту. Слично апостолима и првим хришћанима, који су све остављали само да би Христа задобили, чинили су и богомољци. Стога није чудно што су и они, попут првих хришћана, у очима својих савременика били људи „некњижњиви и прости“ (Дјела ап. 4,13), па је и одређивање ријечи „богомољац“ у нашим рјечницима носило призвук осуде због „претераног испољавања побожности“ (као да се Богу може премолити), па и њихово сврставање у секту. Они су само хтјели да се морално препороде, да у њима буја живот достојан боголиких бића и да свјетла образа могу носити име хришћана и доћи пред свога Господа.
Ревност богомољаца била је неразумљива за многе, а многи су им и завидјели на томе. Својом ревношћу у вјери и животу са вјером они су били примјер, али, нажалост, и укор многима.Како свака већа несрећа натера људе да схвате своју немоћ, за вријеме Првог свјетског рата масовно су се и прост народ и војници на фронту окретали Богу, вапијајући за помоћ. То је била подлога за даљи спонтани развој идеалистичког богомољачког покрета који се масовно ширио међу Србима и у новоствореној Краљевини СХС-Југославији, да би, уз благослов патријарха Димитрија, и званично био прихваћен од Српске Православне Цркве на Великом сабору у Крњеву 1920. године под називом Православна народна хришћанска заједница. У исто вријеме, у новој држави порастао је утицај Ватикана са тежњом ка приступању Унији, дјеловале су секте адвентиста и назарена, а јачао је и утицај комуниста, атеиста и материјалиста, спиритиста и теозофа, поготово у градовима. Послије Првог свјетског рата, током којег је српски народ имао огромне жртве, раширила се вјерска равнодушност међу Србима у Југославији. Поред тога јача утицај разних секти, као и адвентистичке пропаганде. Утицаји Октобарске револуције такође су се осећали у Југославији. Епископ Николај, док је био на трону епархије Жичке, одлучује да покрене православну акцију. Он оснива Жичку библиотеку „Свети Лазар“ која је имала велики значај јер због ратних околности долази до нестанка вјерских књига. Богомољачки покрет око Ужица и Чачка био је веома јак. Рачуна се да је било преко 250 братстава Православне народне хришћанске заједнице у скоро свим српским земљама: Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Јужној Србији (Македонији), у дијелу Хрватске гдје су живјели Срби, Далмацији, па и у Словенији (у Цељу гдје је била парохија православних Словенаца!). Сједиште Главне централе било је у Крагујевцу, као и у манастиру Жичи, одакле је духовно зрачио еп. Николај Велимировић. Богомољачки покрет је сачувао Православље и побожност у временима која су долазила. Послије Другог свјетског рата, у вријеме комунистичке владавине, предратни богомољци и дјеца из богомољачких породица, упркос прогонима, учинили су много, поготово у Босни, у тешким временима за опстанак СПЦ. Из њихових редова потекао је већи број свештеника, монаха и монахиња, па су и тако давали свој допринос за опстанак многих манастира и цркава у послератној Југославији. О богомољцима је Свети Јустин Ћелијски писао: „Са свих страна гурају ме у гроб очајања, но подвизи појединих богомољаца васкрсавају ме и одушевљавају за хиљаде живота. /…/ Када сам слаб, онда сам силан њиховом вјером; када сам изранављен, онда ми душу лече благим мелемом кротке љубави своје. /…/ Због њих – неродна смоква није још посјечена“. И зато: „Кад хоћу да ми срце не зарђа сасвим рђом савременог социјалног живота; када хоћу да ми мољац ужаса не нагризе и изгризе последњи руб, последње ткиво душе; кад хоћу да се не угушим у отровним низинама нашег христоборног културног пијанства – ја се успењем на гору, на високу гору богомољачке ревности“.Оно што су богомољци урадили, одјекује и данас. Њихов рад нам је помогао да опстанемо у вријеме стравичног богоборства и страдања. Црква је успјела да опстане, по ријечима Христовим да је врата пакла нису могла савладати, а апостолска мисија прошлог вијека дала је сада коријене.

Америчко православље Серафима Роуза

Отац Серафим Роуз је, ријечима наше епике, на „страшном мјесту“ постојао и свједочио Христа. Постао је инспирација многима. Његов пут покајања јасно осликава житијски примјер метаноје. Рођен је у протестантској породици. Завршио је средњу школу у Сан Дијегу 1952. године, а потом студирао кинеску филозофију на Помона колеџу, гдје је дипломирао magna cum laude 1956. године. Током студија радио је као читач за слепог аутора Веда Мехту. Касније је студирао код Алана Ватса на Америчкој академији за азијске студије, а 1961. године магистрирао оријенталне језике на Универзитету Калифорније у Берклију, с тезом „Празнина и пуноћа у Лао Цеу“. Био је изузетно надарен за језике и интересовао се за будизам, таоизам, оперу, умјетност и књижевност.По завршетку средње школе с одличним успјехом, 1952. године уписао је колеџ у Помони, недалеко од Лос Анђелеса, гдје је студирао филозофију. Један од његових професора, Фредерик Сонтаг, описао га је као „необичног студента“.Роуз је 1956. године открио да је хомосексуалац у писму свом блиском пријатељу са колеџа, Лоренсу Мекгилверију. Под утицајем француског метафизичара Ренеа Генона и кинеског учењака Ђи-минга Шијена, Роуз је почео дубоко да тражи аутентичну духовну традицију. 1955/1956. године упознао је Јона Грегeрсона (финског поријекла, руског православца), преко кога је први пут дошао у додир с Руском православном црквом ван Русије (ROCOR). Иако је у том периоду живео хомосексуални живот (и сам је то јавно признао 1956. године), временом је прекинуо ту везу јер га је све више привлачила Православна црква. 1962. године крштен је (миропомазан) у Руској Заграничној Цркви у Сан Франциску. Архиепископ Јован (Максимовић) који је  касније канонизован као свети Јован Шангајски је одмах је препознао његову озбиљност и дубину. Владика Јован, јуродиви чудотворац, који је у Београду завршио Богословски факултет и ту се замонашио, и кога је наш владика Николај назвао „анђелом Божјим у људском обличју“, упокојио се већ 1966. године. Међутим, руководство и надахнуће које је пружио младим подвижницима показало се довољним да их доведе у „пустињу“ у потрази за спасењем. Тако је Јуџин Роуз 1970. године постао отац Серафим, и перспективну каријеру професора, филозофа и писца, одличног познаваоца пет или шест страних језика, заменио монашким сузама и знојем у шумовитој дивљини.

Са благословом архиепископа Јована, Роуз и Глеб Подмошенски оснивају Братство светог Германа Аљаског – заједницу за издавање и продају православних књига. 1964. отворио је православну књижару у Сан Франциску, а 1965. покренули су издавачку кућу St. Herman Press и часопис The Orthodox Word (Православна реч) – који се и данас издаје. Желећи повученији живот, 1968. године су се преселили у дивљину сјеверне Калифорније, близу Платине. Уз помоћ Роузових родитеља саградили су манастир посвећен светом Германа Аљаском. 1970. године Роуз је пострижен у монаштво и добио име Серафим (по преподобном Серафиму Саровском). Живео је у једној скромној колиби без струје и воде. 1977. године рукоположен је за јеромонаха од стране епископа Нектарија Сијетлског. У августу 1982. године, док је радио у својој келији, добио је јаке болове. Оперисан је у болници у Редингу, гдје је откривен крвни угрушак који је изазвао некрозу црева. Послије друге операције пао је у кому. Упркос молитвама из цијелог свијета он је  преминуо је 2. септембра 1982. године, у 48. години живота. Сахрањен је у манастиру светог Германа у Платини. Његово тијело је, по свједочењима, остало меко, без укочености и мирисало на руже неколико дана након смрти.
Серафим Роуз себе је сврстао у ред најконзервативнијих православних есхатолога, али, имајући у виду разврат и себичност које све више владају свијетом и степен апостазије у самој Цркви, мора се закључити да је његов став и опис савременог човечанства сурово реалан. „Касније је него што мислиш. Пожури да чиниш дјело Господње.“ Наслеђе оца Серафима постаје масовно, тек сада. Крајем прошлог вијека, највећи проповједници постају панкери, и истински бунтовници који траже смисао и налазе Христа. Основне темеље им је поставио отац Роуз.

Смрт свету и Православље у САД

Покрет „Смрт свету“ (Death to the World) је директно изникао из наслеђа оца Серафима. Те не тако давне 1994. године, монаси и монахиње из манастира светог Германа у Платини (међу њима и Justin Marler, бивши гитариста doom-metal бенда Sleep) покренули су zine (независни часопис) под називом Death to the World. Циљ: да допре до панк и алтернативне омладине која је тонула у нихилизам, дроге и despair. Први број (децембар 1994) имао је наслову страну то је био  монах са лобањом у рукама  и поруку: „Христос је једини излаз“. Назив „Смрт свету“ долази од светог Исака Сиријског (7. вијек): то није самоубиство, већ аскетска смрт за страсти овога свијета „умри да не умреш“. То је „посљедња права побуна“ против модерног материјализма, конзумеризма и празнине. У доба нихилизма и чамотиње једини прави бунт је умријети за свијет и оживјети за Христа. Покрет комбинује оштри, контра-културни стил (панк/метал естетика) са дубоким православним учењем, управо онако како је отац Серафим живео и писао. Многи млади данас кажу: „Death to the World ме је довео до Православља“. То је један од најживљих примјера како наслеђе оца Серафима и даље живи и расте у срцима нове генерације која тражи нешто стварно и вјечно.

„Лако је пити пиво, лако је демолирати хотелску собу, али бити хришћанин то је тежак избор. То је истинска побуна“, каже Алис Купер.

 Небојша Лазић, теолог