РУСКИ КАЛУЂЕР У РАЊЕНОЈ СРБИЈИ: ПОВОДОМ УПОКОЈЕЊА ЈЕРОМОНАХА РОМАНА ( МАТЈУШИНА ), ПЕСНИКА И СРПСКОГ ПРИЈАТЕЉА

УМЕСТО УВОДА

Живимо у доба када бомба и дрон руше сваку тананост: ми смо само комади крвавог меса, који чекају да буду уништени. Кнез овога света као да је јачи од Бога Творца. Он убија Његова чеда, и урла:“Ништа нам не можеш!“

Како би рекао Матија Бећковић, „а Бог као Бог – само ћути и гледа“.

У ствари, Бог тихо дела, и пшеницу сипа у Своју житницу. Ђаво тутњи, али Господ је већ победио.

Тако је 19. маја 2016. године, на дан Светог праведног Јова, на чију судбину највише личи судбина Срба ( тако каже Владика Николај ) када је рођен Цар Мученик Николај Други, велики пријатељ Срба, на београдском аеродрому душу предао Богу дивни песник и појац Господњи, отац Роман ( Матјушин ) из скита Ветрово у сестринској Русији. Умро је на земљи српској, коју је тако волео, и у коју је похитао у доба када је 1999. године  НАТО насрнуо на Србе, и тако отпочео доба ђавоље, звано 21. век.

Сетимо се његове посете из оног доба. И никад је не заборавимо, молећи се Богу за покој његове душе.

СВЕДОЧЕЊЕ О ПУТУ

Књижица јеромонаха Романа ( Матјушина ) „Тамо је моја Србија!“ написана је као сведочење о његовом путовању у Србију и српске земље у лето 1999. године. То је исповедна бележница човека који у историјском слому, бомбардовању, избеглиштву и косовској трагедији види духовни испит народа, Цркве и појединца. Његов глас је оштар, али носећа нит није политичка анализа у ужем смислу, већ молитвено и братско саосећање са страдањем Србије.

Отац Роман сведочи: над Србијом се надвила смрт, страдају старци, жене, деца, болнице и домови, док светски центри моћи та страдања оправдавају лажним речником међународног права и цивилизације.

На власти у Русији је Јељцин. Отац Роман осећа стид због пасивности Русије и бол због Србије под НАТО бомбама. Он сматра да су политичке елите Русије издале братски народ и да су се повиновале логици користи, трговине и геополитичког понижења. Америка, НАТО, западни поредак и руска политичка слабост пројављују се као знакови дубље отпадије од истине и правде.

ДВЕ ПЕСМЕ

На почетку књиге, налазе се две песме оца Романа, које говоре о његовом дубоком осећању збивања:

А ми живимо у безумно доба
Под јармом отпадника и Јуда.
Златно теле, Насиље и Похота
Као троглава змија прождиру људе.

Владар је слаб, сасвим се утопио у чаши,
Туђом се муком неће помрачити његово чело,
Ћутећи пред браћом на Балкану,
Жестоко војује за своју столицу.

Али у тој бици није само он вешт:
Преко океана, на другом крају,
Служитељ таме – врховни Изопаченик,
Огњем и смрћу држи своју власт.

Челичне птице челичним кљуновима
Уништавају наш братски народ.
Русијо! Устани! Зар ћеш и сада ћутати?
Зар нећеш прекинути лет лешинара?

Анатема!

Нови поредак је чувен по вероломству,
Поткупљивост и полтронство с њим су у складу:
Убице празнослове о Праву,
А жртве се позивају на суд.

О Србијо! Моја је душа спремна
Да у братској дружини стане за слободу:
Ко ће нас раставити од љубави Христове,
Када нас убијају ради Христа?

Свет је осуђен, јер оправдава кланицу!
Ни савести! Ни части! Ни стида!
Дошло је време – достојније је живети у ропству,
Него живети на слободи под петом јудејском!

Америко! Служитељко ада!
Твоја дела – на твоју главу!
Државо зла! Једна је теби награда –
Да паклени пламен угледаш на јави!

Не говори да се од силног неће тражити одговор.
Постоји Божји Суд! За Њега се спремај.
Мало ти је остало да шириш сиду.
Анатема оној која носи Смрт и Крв!

Србија оца Романа је место на коме се открива да ли братски народи још имају савест, да ли хришћани препознају страдање других као своје, и да ли је могуће делати када власти које су се продале ћуте.

ОДЛУКА ЈЕ ДОНЕТА

Отац Роман решава да ће после празника Свете Тројице, крајем маја 1999, кренути да припрема визу и пут. Није довољно негодовати, слушати вести и писати стихове – потребно је поћи, донети иконе, крстиће, књиге, касете, наћи се на страшном месту страдања Срба.

Разговор са протојерејем Антонијем из Кишињева је потресан: баћушка Антоније одбија да га пусти самог и инсистира да путују заједно, иако има породицу и објективан разлог за опрез.  Припреме у Минску и српском посланству описане су као мешавина свакодневице, импровизације и ратне озбиљности. Путници нису сигурни ко ће све кренути, документи касне, отац Роман пакује светиње и јавља ближњима да се моле.

Бомбардовање се завршава пре његовог поласка, Косово је већ предато међународним снагама, и он се пита да ли његов долазак сада има смисла. Ипак, решава да оде и да види.

ПРЕКО ГРАНИЦА

Пут до Србије води кроз Белорусију, Украјину, Молдавију и Румунију. Границе, цариници, возови и контроле постају слика распада некадашњег простора и материјалног пропадања народа. Он види да су државне границе умножене, али да људи нису постали достојанственији, него сиромашнији и зависнији од туђина.

У Молдавији оци Роман и Антоније припремају канистере са горивом, храну, постељину и друге потрепштине. Прелазак румунске и српске границе описан је као извор стрепње. Путници страхују да им неће дозволити да пренесу гориво, али румунски граничари, видевши свештенике, реагују људски и благонаклоно. И српски граничари их пуштају.

ПОВРАТАК КУЋИ

Улазак у Србију за оца Романа је као повратак кући. Дунав, планине, тунели и свици јављају се као прва велика слика земље у коју песник – монах не улази као странац, него као брат који долази у посету рањеном дому: “Здраво, Србијо! Осећај је као да улазимо у родни крај. Расположење је празнично и узвишено. Идемо пустим планинским путем дуж Дунава. Веома је лепо! Планине, вода, бујна вегетација. Чести тунели који се изненада појављују сваки пут нас изнова урањају у првобитни Божји свет. Мноштво тајанствених искрица које се пале и гасе – свици. Мој пријатељ, као и увек, притиска гас, покушавајући да стигне у Београд пре полицијског часа. Наговарам га да преноћимо негде крај Дунава. Дуго тражимо место, али шта се при таквој брзини може изабрати? Ето, и Дунав је већ остао иза нас. Најзад смо се сместили у чистом пољу, недалеко од главног пута. Раскрилисмо наш путни сточић и вечерасмо под звездама. Решили смо да спавамо у колима, на скривитијем месту, по страни од заслепљујућих аутомобила који пролазе.“

У БЕОГРАДУ

Београд је врео, напет, али жив град. Отац Роман и отац Антоније одлазе у Удружење књижевника, где их дочекују српски писци, песници и професор Драган Недељковић. Он постаје њихов водич, заштитник и тумач српске стварности. Културна елита Србије реагује на агресију, говори о НАТО-у, Макијавелију, неправди и Косову, али отац Роман код свих запажа недовољну побожност, пушење, жваке, западњачке навике и духовну раслабљеност.

Посета руском храму у Београду је некакво болно искуство. Уместо отвореног братског пријема, отац Роман наилази на бирократску сумњу и питања о документима и мисији. Сумњиче га његови. Али, време је такво: човек као да више нема снага да у ближњем види човека.

С друге стране, боравак у манастиру Ваведењу у Београду доноси мир, разговоре са монахињама и послушницама, приче о бомбардовању, о свештенику коме је гелер однео главу, као и о духовном стању народа који је дуго трпео НАТО бомбе, али се поколебао када су нестали струја, вода и удобност.

ПУТ ПО СРБИЈИ

Путовање ка Нишу и манастирима уводи оца Романа у дубљу историју Србије. У Раваници, на гробу цара Лазара, професор Недељковић приповеда о косовском избору: Лазару је понуђена земаљска победа или Царство небеско, и он бира Царство. То је кључ за разумевање српске издржљивости. Косово није само историјски пораз, него духовни избор који даје народу способност да преживи векове ропства, понижења и нова страдања.

Манасија, као задужбина деспота Стефана Лазаревића, на трагу је Косовског завета. Монахиње показују фреске, госте воде у трпезарију, а отац Роман се непрестано распитује како би могао да стигне до Косова. Његова жеља је поклоничка и братска, али га сви упозоравају да је то опасно.

КА КРУШЕВЦУ, ЛАЗАРЕВОМ ГРАДУ

У Деспотовцу отац Роман разговара о политици, о апостолу Павлу, о фестивалима поезије, али све то стоји у сенци питања Косова. У Александровцу и Крушевцу он се сусреће са непосредним траговима бомбардовања. Описује градове без озбиљних војних циљева, разорене зато што су симболички везани за људе из војног врха или за српски отпор.

Крушевац је нарочито значајан као стара престоница цара Лазара.  Споменик Косовској бици, храм у коме су се, по предању, причестили косовски јунаци, и савремени војници који долазе у цркву повезују средњовековну и савремену српску трагичност.

Један млади капетан, изгубљен и потресен после повратка са Косова, постаје жижа трагичности. Он је желео да скине униформу и обуче монашку ризу када је видео оскрнављене манастире.

Војници који целивају руку свештенику, траже иконе и моле да се за њих моли, показују оно што отац Роман у Србији највише поштује: у часу смртне опасности свештеник, монах и војник стоје ближе један другом него у мирнодопским околностима.

У ЖИЧКОЈ ЕПАРХИЈИ

Манастир Љубостиња, везан за кнегињу Милицу, открива женску страну косовског предања: удовиштво, монаштво, молитву и чување спомена на жртву. Игуманија Харитина је срдачна и гостољубива.

У Жичи отац Роман види фреске, родбину погинулог са Косова и старог епископа Стефана. Сазнање да су усташе 1941. године убиле двадесет осам његових сродника отвара још једну рану у ткиву српске историје: усташе су клале Србе само зато што су православни.

Архимандрит Јулијан, кога епископ представља као најдуховнијег монаха у Србији, износи пред нас лик старца који говори једноставно, оштро и без политичких улепшавања. Он постаје духовни ослонац за пут у Студеницу и даље.

Студеница је једно од духовних средишта српског народа. Мошти светих Симеона Мироточивог, преподобне Анастасије и краља Стефана Првовенчаног, древне фреске, богослужење и киша која непрестано пада над Србијом стварају атмосферу поклоничког затишја усред страдања.

МАНАСТИР ГРАДАЦ

У Градцу долази до пресудног тренутка: јеромонах Роман одлучује да настави сам ка Косову, док ће отац Антоније и професор Недељковић назад за Београд.

Отац Антоније се буни, јер зна да је пут опасан. Отац Роман осећа да мора бар покушати да стигне до места где су остали монаси, народ и можда руски добровољци.

У монашкој атмосфери манастира Градца он служи, моли се, разговара са сестрама и добија помоћ за даље кретање. Природа се мења: после непрестане кише јавља се сунце, козе трче по зеленим планинским обронцима, а манастир на тренутак изгледа као Едем.

Ипак, иза тог мира стоји близина Косова. Вести су страшне: путеви су несигурни, Албанци пресрећу људе, манастири су угрожени, а свештеник може постати лак плен.

СОПОЋАНИ И СОКОЛИЦА

Сопоћани су приказани као величанствен и строг мушки манастир, са древним фрескама и богослужењем које подсећа на Свету Гору. Тамо разговара са братством, одговара на питања о руској Цркви, катакомбама, Цару-мученику и сопственом путу вере. Јеромонах Петар покушава да телефоном успостави везу са епископом Артемијем у Приштини, али веза не ради. На карти показује које су деонице безбедне, а које нису, и отворено каже да би свештеника могли убити због крста и браде.

Пут ка Соколици пролази поред муслиманског Новог Пазара, старе цркве Светог апостола Петра и српских села окружених опасношћу. Све време се осећа да је простор духовно и етнички слојевит, напет и крхак.

У Соколици игуманија Макарија и сестре преносе вести о Девичу, о нападима, пљачки, застрашивању и отмици послушнице. Постаје јасно да до Приштине није могуће без пратње страних војника.

Отац Роман не може даље.

Повратак у Београд не доноси стварни предах. Вести са Косова су све теже, избеглице пристижу, манастири су угрожени, а у главном граду се осећа мешавина умора, политичке конфузије и обичног живота који наставља да тече.

КА ФРУШКОЈ И ЦРНОЈ ГОРИ

Пут ка Фрушкој гори и тамошњим манастирима шири видике оца Романа. Манастири постају живи архив страдања и васкрсења, од турског доба, преко власти Беча, до НДХ и титоизма: у њима се чувају фреске, иконе, мошти, приче и лица која се не могу свести на свакодневне бриге и невоље.

Видовдан је духовни врхунац. То није само датум у календару, него сабирање косовског избора, савременог пораза, молитве, војничке жртве и питања шта значи остати веран када је цена верности велика.

Пут оца Романа води ка Црној Гори, Будви, Цетињу, Подгорици и Острогу. Он оштро реагује на приморску раскалашност, голотињу, забаву и заборав вечности, али истовремено запажа мирноћу и љубазност људи.

Пут до Острога описан је као физички и духовно стрм. Опасни планински завоји, провалије, цвеће на местима погибије путника и висина која одузима дах постају слика приближавања светитељу кроз страх Божји и молитву.

Посебно је важан сусрет са тројицом руских послушника, бивших добровољаца у Босни и на Косову. Они говоре о прљавштини рата, корупцији, продаји градова, страдању цивила и издаји. Отац Роман у њима види људе који су бранили не само Србе, него и част Русије. Тај разговор је тежак јер руши идеализовану слику рата. У њему има јунаштва, али и трговине, крви, злочина, напуштених људи и политичких рачуница. Управо зато је монаштво ових бивших добровољаца знак да се човек после рата може окренути покајању и духовном животу.

ОД МИЛЕШЕВЕ ДО ОВЧАРА

Повратак из Црне Горе доноси сусрет са Милешевом, где је присутна чудотворна икона Тројеручица из Хиландара. Мноштво народа, архијереји, свештеници, поклоници и монаштво показују живост српске побожности.

Отац Роман је посебно дирнут добротом обичних људи: послушнице им за пут дају воће и слаткише, убоги Миланко тражи молитву, а сви се труде да гостима буде лакше.

Ноћ у Сретењу под Овчаром, свици, мирис покошеног сена и јутарње клепало враћају нас на почетну једноставност: путници су опет као на почетку, уморни, под ведрим небом, али окружени тишином светиње.

У манастиру Свете Тројице игуман коси траву у мокрој кошуљи.

ПОВРАТАК У РУСИЈУ С КОСОВОМ НА УМУ

Када српска граница остаје иза њих и када у колима звучи песма „Тамо далеко“, отац Роман се осврће и изговара суштинску реченицу: „Тамо је моја Србија!“ Србија коју он оставља није идеализована. Он је видео равнодушност, пушење у црквеним двориштима, недовољну побожност, приморску раскалашност, политичку конфузију и слабости народа. Али видео је и светиње, војнике који се крсте, монахиње које остају на стражи светиње, избеглице које траже истину, људе који деле последње што имају, и Цркву која остаје уз народ.

Главно питање није како ће се завршити политички преговори, него ко ће остати са народом када се сви други повуку.

Завршетак бомбардовања не значи мир, јер Косово остаје рањено, избеглице се крећу путевима, манастири су под претњом, а народ се пита ко га је продао и ко ће остати уз њега.

Косово није само простор сукоба, него је средиште смисла: место где се испитује да ли народ бира пролазну удобност или верност Царству Божијем. Цар Лазар, Раваница, Крушевац, Жича, Студеница, Сопоћани, Соколица и други манастири нису музејски споменици, већ жива места памћења.

ШТА ЈЕ ВИДЕО ОТАЦ РОМАН

За оца Романа, Црква је многолика. Са једне стране, постоји бирократска, опрезна и понекад хладна страна црквеног живота. Са друге, постоји монаштво које остаје на опасним местима, свештеници који примају путнике, епископи који саборност страдања, послушнице које служе без велике речи и монаси који се моле у полупразним храмовима.

Отац Роман се стиди руске политичке немоћи, али не одустаје од руско-српског братства. Напротив, он својим путовањем покушава да покаже да политичка издаја не сме бити последња реч. Руски добровољци, руски свештеник, руска песма и руско покајање у су покушај да се обнови част тамо где су властодршци заказали.

Када отац Роман гледа избеглице, разорене мостове, празне бензинске пумпе, војнике који се враћају са Косова и монахиње које остају у угроженим манастирима, он непрестано поставља исто питање: шта неко да ради онда када више нема политичке, војне или дипломатске сигурности? Човек тада даје иконицу, прима путника, остаје у манастиру, моли се, целива руку свештенику, тражи благослов и наставља да чува оно што се може сачувати.

МОНАШТВО, ВОЈСКА, НАРОД

Сваки српски манастир има историјско памћење: Раваница памти косовски избор, Манасија епоху деспотовине, Љубостиња монашку судбину кнегиње Милице, Жича црквену историју и савремени бол, Студеница светородну лозу, Градац поклоничку тишину, Сопоћани величанство древног живописа, Соколица непосредну близину косовске опасности, Острог страхопоштовање пред светитељем.

Један од најупечатљивијих мотива јесте блискост војника и монаха. Отац Роман често запажа да су у Србији управо војници они који најприродније прилазе свештенику, траже иконе, целивају руку и траже молитву. То не значи да су сви дубоко побожни, него да их близина смрти приморава да траже оно што је у мирном животу потиснуто. Монаштво, са друге стране, није бежање од света, него остајање на месту где је најтеже.

Отац Роман је веома строг према комфору. Њему смета када народ који трпи бомбе почне да ропће тек онда када нестану струја, топла вода и свакодневна удобност. Смета му и приморска култура забаве, кафане, разодевеност и заборав вечности. Та критика потиче од уверења да се духовни живот губи онда када човек страдање других претвори у позадину сопственог уживања. Отац Роман види ту српску подвојеност: ноћну забаву на обали и монашку службу у полумраку храма; гужву кафића и тишину келије; телесну раскалашност и војничко лице исцрпљено Косовом. Види и расуђује, али са дубоким саосећањем, оним што и јесте суштина хришћанског духа: јер, упркос свему, граничари пропуштају путнике из Русије, домаћини примају госте, професор отвара свој дом, монахиње нуде трпезу, послушнице дају воће и слаткише, непознати људи помажу око кола, војници се радују иконицама. Отац Роман у тој доброти препознаје оно због чега Србију назива својом.

ЦИЉ ЈЕ ПОСТИГНУТ

Иако руски монах – песник не успева да оствари своју првобитну намеру да стигне до Приштине, Косово остаје невидљиви центар целог путописа. Чак и када је физички далеко, оно управља правцем кретања, разговорима и молитвама. О Косову говоре писци у Београду, војници у Крушевцу, монаси у Жичи, избеглице на путу, монах Петар у Сопоћанима, игуманија у Соколици и руски добровољци код Острога. Косово је рана која се простире на целу Србију.

Дневник оца Романа почиње овако:“А нељуди и даље бомбардују. Смрт је раширила црна крила над Србијом. Гину старци, жене и деца. Гину у кућама, на трговима, у болницама, у мајчиној утроби. Народ негодује, протестује, моли се. А наша пета телевизијско-новинска колона, као да се руга светом народном гневу, приказује поделу столица и портфеља Јуда-владара, и на крају, пре спортских вести, нешто промумла о Србији. Ево и генералног представника полураспаднутог председника Русије, угојеног на народној беди, некаквог новог Пересвета, како обавља своја уобичајена пузавичка путовања тамо и овамо, да преда Русију и Србију. Безумно, безумно доба!“

Отац Роман је тако писао, критикујући Јељцинову издају; и дошао је у је у Србију, да не би умро од стида. Његова љубав према нашем тлу на крају је постала пут у вечност – са српске земље душа му се винула ка Царству Христовом.

То никада не смемо заборавити. Отац Роман је био наша Русија, једна од оних Русија које нас поимају и које су спремне да са нама стану под бомбе…

Бог да му душу прости и прими га међу Своје – и наше, од Светих Саве и Сергија Радоњешког, до дана д