Сергеј Караганов: Осам тачака за промену руске политике

Убрзавајући ток догађаја, који се преклапају један на други и међусобно поништавају, збуњује и не дозвољава да се схвати суштина онога што се дешава. Покушаћу да дам тумачење тока историје ослањајући се на своје искуство и знање, као и на то што за последњих 35 година ниједном нисам начинио велики пропуст у проценама и прогнозама. Понекад сам каснио, али чешће сам био испред експертске заједнице за неколико година, па чак и за пар деценија.

Почео је тотални светски рат. Корени му сежу у 1917. годину, када се Совјетска Русија издвојила из капиталистичког система. Најпре су на нас послали интервенционистичке снаге, затим фашистичку Немачку и скоро целу Европу, али последња је изгубила. Други круг је почео 1950-их, када су народи СССР-а, по цену огромних жртава, настојећи да себи осигурају суверенитет и безбедност, створили нуклеарну бомбу, а потом постигли паритет у нуклеарној сфери са САД.

Тиме смо ми, ни сами то тада не схватајући, испод петвековне владавине Европе/Запада у идејној сфери избили темељ, који је омогућавао пљачкање целог остатка света и потчињавање раније највећих цивилизација. Тај темељ је представљала војна надмоћ, на којој је почивао систем експлоатације целог човечанства. Средином 1950-их, Запад је почео да трпи један војни пораз за другим. Почело је национално ослобађање човечанства, национализација ресурса, које су заузеле западне земље и њихове корпорације. Светски однос снага почео је да се мења у корист не-Запада.

Први пут су САД покушале да се реванширају у време Регана – брз раст војних расхода са рачуницом на повраћај доминације, лансирање мита о „ратовима звезда“, затим интервенција у микроскопску незаштићену Гренаду, да би се показало да Американци и даље могу побеђивати.

Реванш Запада

Тада је Западу кренуло. Из унутрашњих разлога – због истрошености идеолошке окоснице и одбијања реформисања све мање ефикасне народне привреде – Совјетски Савез се срушио. Светски капиталистички систем који је био у кризи добио је огромну инјекцију адреналина и глукозе – многе гладне потрошаче и јефтину радну снагу.

Чинило се да је историја кренула уназад. Настала је еуфорија, али није дуго трајала. У заносу победе, Запад је починио неколико фантастичних геостратешких грешака, а затим је Русија почела да се обнавља – пре свега кроз војну моћ.

Ближи извори садашњег светског рата избили су на површину крајем 2000-их. Већ за време Обаме био је проглашен курс America First – који подразумева обнову моћи САД. Почео је раст војних трошкова, подигао се талас анти-руске пропаганде. Москва се потрудила да враћањем Крима заустави нови покушај реванша Запада, што је код њега изазвало готово хистерију. Али ми тај успех нисмо развили.

Још увек су постојала надања да се може „преговарати“, тумарали смо око „минског процеса“, нисмо хтели да видимо како се на територији Украјине припрема војска и становништво за рат са Русијом. Дошли су нови таласи санкција, још за време првог мандата Доналда Трампа почео је економски рат. Стално смо нешто ишчекивали. Потом је пажњу одвукао ковид, који је, највероватније, био један од фронтова започетог рата, али се окренуо против самог Запада.

Ми смо закаснили са одговором на покушаје реванша. Када смо коначно почели 2022. године, направили смо неколико грешака. Међу њима је било потцењивање намере Запада да сломи Русију као узрок његовог историјског неуспеха, како би се затим посветио Кини и поново придавио Светску већину (Трећи свет, Глобални југ), ослобођену од стране СССР-а – Русије. Потценили смо спремност кијевског режима на рат и степен испраности мозга становништва Украјине. Надали смо се да је тамо „наш народ“, иако га је западно од Дњепра било веома мало, а и тај број се смањивао.

Још једна грешка – почели смо да ратујемо са кијевским режимом, не признајући да је главни противник и извор претње – Колективни запад, посебно евроелите, које су настојале да скрену пажњу са својих неуспеха, а у идеалу – да се освете за историјске поразе XX века, и највећи од њих – поразе огромног броја Европљана који су ишли против СССР-а под заставама Хитлера. Наша највећа грешка била је недовољна употреба најважнијег оружја у нашем арсеналу, за које смо платили недовољном исхраном и чак гладовањем 1940-1950-их, – нуклеарног застрашивања.

Потценили смо спремност кијевског режима на рат и степен испраности мозга становништва Украјине

Ми смо се увукли у конфликт, назван „специјалном војном операцијом“, у суштини прихватајући наметнута правила игре – рат исцрпљивања, имајући у виду супериорни економски и демографски потенцијал противника. Рат је стекао рововски карактер уз прилагођавање технологијама XXI века. У 2023. и 2024. години ми смо ипак активирали нуклеарно застрашивање-одвраћање, слањем неколико војно-техничких сигнала и модернизовањем доктрине примене нуклеарног наоружања (НА).

Американци, који ни под којим околностима нису намеравали да ратују за Европу, посебно када је могло доћи до ескалације на нуклеарни ниво (што би значило и преношење конфликта на територију САД), још за време Бајдена почели су да се удаљавају од директног сукоба, настављајући да профитирају од рата и уз то пљачкајући Европљане. Трамп је, уз покличе о миру, наставио исту линију, грејући руке на рату, али избегавајући ризик директног сукоба са Русијом.

Светски рат тренутно има два главна спајајућа жаришта – европско (око Украјине) и блискоисточно (покушај САД и њиховог млађег савезника Израела да дестабилизују читав Блиски и Средњи исток). Затим ће ићи Југ Азије. Већ су потиснули Венецуелу, гуше Кубу.

Потребна је нова политика.

Украјински рат

Прво. Разумети да дубинске противречности у постојећем светском систему привређивања, које урушавају саму суштину човека, прете пропашћу човечанства. А наставак наше садашње полуполитике у Украјини, која прети исцрпљивањем земље, може угрозити започету обнову снаге и духа Русије.

Друго. У војно-политичкој области могу се водити разговори о примирју и „духу Аљаске“. Међутим, треба разумети суштину онога што се дешава и то да дугорочан мир и развој наше земље, као и целог човечанства, нису могући без сузбијања покушаја војно-политичког реванша Запада, чија оштрица поново постаје Европа. Да би се спречио тај реванш, неопходно је уништити кијевски режим, ослободити јужне и источне крајеве квази-државе „Украјине“ које су потребне Русији са становишта безбедности.

Наши храбри борци и теренски команданти могу и треба да наставе са офанзивом. Али треба разумети да се модернизованим рововским ратом светски рат не може добити. Може се изгубити или у крајњем случају уништити још стотине хиљада наших најбољих мушкараца, потребних за борбу и победе у предстојећем, изузетно опасном и тешком – чак и без украјинског сукоба – периоду историје.

Треће. Победоносно окончати и завршити тренутну борбу у Украјини, а тим пре не допустити њено ширење до светског рата на глобални нуклеарни ниво, немогуће је без квалитетног ојачавања политике ослањања на нуклеарно застрашивање-одвраћање. За то је потребно да престане прича о „ограничењу наоружања“. Затворити питање о новом СНВ-у, иако су договори о заједничком вођењу политике нуклеарног одвраћања и стратешке стабилности корисни и чак неопходни. Неопходно је убрзати повећање броја ракета и других носача средњег и стратешког домета, како би се Запад задржао од покушаја да поврати своју надмоћ. Противници морају знати да су надмоћ и некажњивост недостижни.

Нуклеарно оружје при оптималној количини и правилној доктрини употребе чини ненуклеарну супериорност немогућом, штеди средства за оружане снаге. Наши „буревестници“, „орешници“ и друга хиперсонична средства треба да у то убеде противника. Потребно је припремати нову генерацију, како би Американци унапред знали о недостижности снова о враћању супериорности и способности да наметну своју вољу силом.

Убрзано повећање флексибилности нуклеарних потенцијала има за циљ да свима стави до знања да велику нуклеарну силу није могуће победити трком у ненуклеарном наоружању или конвенционалним ратом. Наравно, ако избегнемо идиотизам масовног повећања нуклеарног наоружања, као што су то чинили СССР и САД 1960-их. То је било бесмислено, скупо и опасно. Једноставно је потребно потенцијалним противницима дати до знања да је трка у наоружању за њих бесперспективна, па чак и самоубилачка. Поводом тога треба водити дијалог, бар са Американцима.

Истовремено, да би се обуздао Вашингтон који је изгубио контролу, вреди у доктрину употребе нуклеарног оружја и других врста наоружања – у случају наставка садашње политике САД и Запада ка изазивању светског рата – унети одредбу о стварној спремности на удар по прекоморским активима Американаца и Европљана. Чак и у пријатељским земљама. Од тих актива мораће да се ослобађају. За то је неопходно наставити развијање флексибилности нашег војног потенцијала. САД – Запад у много већој мери него ми зависи од својих иностраних актива, база, уских грла у сфери логистике, комуникација. Противник мора да осети своју рањивост и да зна да нам је она позната.

Треба искористити искуство одбране Ирана током актуелне америчко-израелске агресије. Техеран је почео да удара по непријатељским тачкама рањивости – и он је то осетио и почео да се повлачи. Промене у доктрини и конкретној војној изграђености у правцу спремности и способности да се наносе асиметрични удари појачаће ефекат одвраћања и имаће цивилизаторски ефекат на непријатеља који се баца или је спреман да се баци у луде авантуре, једноставно изгубивши разум.

Треба променити приоритете циљева превентивних удара – прво ненуклеарних, а затим нуклеарних (ако је апсолутно неопходно). Међу првима нису само центри комуникације и менаџмента, већ и, што је још важније, места акумулације елита, посебно у Европи. То ће их лишити осећаја некажњивости. Требало би да знају да ако наставе рат против Русије или одлуче да ескалирају сукоб вертикално или хоризонтално, онда ће они и њихови ближњи добити фаталне ударце.

Противник мора осетити своју рањивост и знати да нам је она позната

Да би се повећала тежина овог фактора одвраћања, неопходно је интензивирати рад на стварању и тестирању конвенционалног и нуклеарног оружја способног да продре у велике дубине. Избезумљена елита, посебно у Европи, треба да зна да неће мирно седети у бункерима или на острвима. Недавно објављивање листе европских предузећа која производе оружје за кијевски режим од стране нашег Министарства одбране је мали корак у правом смеру.

Сада се ова елита претвара да нас се плаши. Уствари, не плаши се и стално тврди да их Русија никада неће казнити нуклеарним оружјем. Потребно је да им усађујемо животињски страх. Можда ће се тада повући корак назад, или ће их њихови господари из „дубоких држава“ истерати. Можда ће се и друштва побунити. Јачање веродостојности претње употребе нуклеарног оружја је неопходно и за буђење тих друштава из „стратешког паразитизма“ – уверења да неће бити рата, „да ће све проћи“. Народима који су заборавили рат и злочине својих држава у прошлим вековима потребно је вратити осећај самоочувања.

Јасно је да је такав став апсолутно неопходан у односу на Немачку. Земља која је започела два светска рата, која је кривa за геноциде, нема право на „најјачу војску у Европи“, а поготово на оружје масовног уништења. Ако се према њему буде окретала, немачки буржуји морају да разумеју да ће им отаџбина бити уништена, да са немачке земље свету више никада не би претила опасност.

Нова доктрина

Четврто. Да би претња била веродостојнија, неопходно је унети низ измена у доктрину примене нуклеарног оружја. У њој треба прописати да у случају агресије (или наставка агресије) са стране земље или групе држава које поседују економски, демографски и технички потенцијал већи него наш, руско војно командовање не само да има право, већ је и обавезно да употреби нуклеарно оружје.

Почевши, наравно, спровођењем серије нуклеарних проба (није јасно зашто чекамо да их Американци започну – опет желимо да им се свидимо?). Потом би требало да уследе ударци конвенционалним муницијама по логистичким центрима, командним пунктовима, симболичним циљевима. Ако се не зауставе или почну да узвраћају – треба да уследе серије групних нуклеарних удара.

Ослањање на нуклеарно одвраћање је неопходно да би се блокирао пут до ратовања беспилотним летелицама. Одговор мора бити разарајући. Ако, на пример, ракете или беспилотне летелице поново полете са територије Украјине и суседних земаља након могућих мировних споразума, па чак и капитулације, они који ће стајати иза беспилотних летелица треба да знају да ће их одмазда – чак и нуклеарна – престићи. Тада ће и сами почети да лове могуће провокаторе.

Пето. Поред војно-техничких мера и доктринарних промена, како би се квалитативно повећао кредибилитет наше претње, вреди предложити Врховном команданту да одмах именује команданта на европском попришту операција. Ово место би требало да заузме борбени генерал са правом и обавезом да користи нуклеарно оружје ако је потребно. Овај човек (и његов штаб, где би требало да превладавају официри који су ратовали) мора бити спреман за такав развој догађаја.

Шесто. Одавно је време да се одустане од идиотске, пре свега Американцима корисне тезе да у нуклеарном рату не може бити победника, а ако се употреби нуклеарно оружје, да ће то неизбежно довести до ескалације на светском термонуклеарном нивоу. Ове тезе су у супротности са елементарном логиком и конкретним војним плановима. Понављам: не дај Боже да се нуклеарно оружје употреби. Погинуће невини, срушиће се мит који је спасавао човечанство да свако коришћење овог оружја води универзалном армагедону. Али у нуклеарном рату, посебно у скученој и морално слабој Европи, може се победити. Чак и лако. Али, опет, не дај Боже.

Још једном: употреба нуклеарног оружја је велики грех. Али де факто одрицање од његове употребе је такође тежак грех, јер води проширењу и продубљивању светског рата који је Запад започео. Ако се он не заустави, у сваком случају ће се завршити погибијом човечанства, а успут – довести до исцрпљености и погибије наше земље. А шта ће нам свет у којем неће бити Русије? Ово питање, постављено од стране Владимира Путина, остаје веома актуелно.

Савез са Кином

Седмо. Паралелно са већ презрелом потребом модернизације нуклеарних снага, посебно доктрине њихове примене, неопходно је хитно предузети низ корака. Заједно са Кином помоћи Ирану да издржи и победи. Предложити земљама Блиског и Средњег Истока, укључујући чак и Израел који је довео у питање своју легитимност, да убрзају кретање ка стварању регионалног система безбедности са гаранцијама Русије, Кине, могуће Индије. Ове велике силе, за разлику од САД и њихових сатрапа, суштински су заинтересоване за стабилност региона.

Осмо. На крају, узимајући у обзир оштру опасност предстојећих неколико десетина година рата и покушаје Запада да узврати, вреди размислити о закључивању привременог (на око 10 година, уз могуће продужење) одбрамбеног савеза са Кином. То је корисно да се зауставе реваншисти и да братска Кина не осећа потребу да достигне паритет у стратешкој нуклеарној сфери са САД и Русијом. Нуклеарни потенцијал једнак нашем, уз предност Кине у другим врстама укупне моћи (економија, демографија), може изазвати страхове и сумње код будућих лидера Русије. То није потребно ни руском, ни кинеском народу.

Наравно, постоје још многи кораци које је потребно промислити и почети спроводити у дело како би се спречило ширење новог светског рата, његова ескалација на ниво глобалног термонуклеарног конфликта. Али горе наведени кораци вероватно су довољни да се заустави рат који исцрпљује нашу земљу и, што је најважније, клизање ка глобалној катастрофи. Ово је хитан задатак светско-историјског нивоа. Ако га не решимо, потомци (ако их буде) и Сведржитељ нам неће опростити менталну лењост и кукавичлук.

Ометајући реваншизам Запада и прерастање светског рата у општу катастрофу, не треба заборавити на решавање коренских проблема који лежe у основи тренутне најоштрије кризе светског система у историји човечанства. То је исцрпљеност савременог модела капиталистичког привређивања, претња коју он представља заједно са општом информатизацијом и низом других особина савремене цивилизације за опстанак homo sapiens-а. Али о томе – у другим чланцима.

Овај чланак је фрагмент ширег и дубљег есеја, који ће бити објављен у мају на сајту часописа „Русија у глобалној политици“, а потом и у штампаном издању.

Сергеј А. Караганов је почасни председник Президијума Савета за спољне и одбрамбене послове

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: profile.ru

Превод: Желидраг Никчевић/Нови Стандард

Насловна фотографија: Владимир Трефилов/РИА Новости