ИГОР ИВАНОВИЋ: Бахмутски фењер: пламен који је обасјао српску књижевност

Драган Добрашиновић је, попут свог књижевног узора, Милоша Црњанског, у литературу ушао стазама поетике. Али, за разлику од Црњанског који је као веома млад бљеснуо на пољу књижевног стваралаштва, Добрашиновић је на истом терену дебитовао у зрелим годинама. Појавио се збирком песама „Док је небо чекало Човека”, да би своје књижевно путовање наставио романима „Нагнута земља” и „Последњи рез”. Накратко се вратио поезији збирком „Виски са Хераклитом” а онда наставио ход стазама прозе. И управо је „Бахмутски фењер”, роман који поштовани читалац држи у рукама, најуспешније литерарно остварење овог писца.

И поред тога што у самој структури постоје извесни елементи постмодерне књижевности, посебно када је реч о нелинеарном и скоковитом следу дешавања унутар главне временске матице, реч је о класичном роману у најизворнијем и најпоузданијем смислу те синтагме. Али, да би читалац боље и јасније разумео о каквом је делу реч, ваља се вратити на сам почетак или, још боље, прапочетак, тај далеки и дубоки корен из чијих је бочних жилица, кроз таму, хладноћу и влагу, ту осуђеност на умирање и заборав, исклијало семе живота и пронашло скривени, а ипак проходан путељак ка светлости. Али, не бљештавој и заслепљујућој, већ искричавој и треперавој – оној за коју често нисмо сигурни да ли више греје и обасјава или се поиграва и заварава.

Само је фикција, та реалност истинитија од сваке стварности, могла из једног од највећих дела српске књижевности, у потпуности довршених и доречених – прве и друге књиге „Сеоба” Милоша Црњанског – српског „Рата и мира”, да не само оживотвори, већ и оживи давно упокојеног Павла Исаковича, тог чудесног занесењака и трагичног јунака једне мисли и једног завета, који је свој пут до отетог и оскрнављеног Косова – симбола генерацијских стремљења и успињања ка слободи његовог, српског народа, тражио од Црне Баре, преко беспућа Темишвара, Беча, Токаја, Кијева, знаних и незнаних предела, села и градова, све до Бахмута. И управо на таквој фикцији, тој разиграној и варљивој искри, Добрашиновић гради непрекинути низ Павлових потомака, оних које Црњански нити помиње нити наглашава, али их кроз тек благо одшкринута врата своје књижевне магије не искључује и дискретно наговештава. Јер, Павле Исакович, који је и тамо у далекој Русији „своју жену, и мртву, све више волео” и „сањао, њено бледо, лепо, дугуљасто лице, до смрти” ипак, ако је судити по писму проте Булича, има „неку младу лепотицу, Теклу Деспотович”, а братенце у својој кући у Бахмуту прима нерадо, „као да неког крије”. И управо ту, где Црњански ама баш ништа не затвара, Добрашиновић започиње, отвара и ствара. И то читаве нараштаје оних који јесу или су тек могли бити, ко би то сада, након читања овог романа, могао знати и са поздањем потврдити или оспорити!?

Код самог Црњанског, на крају друге књиге „Сеоба”, која говори о масовном исељавању српских официра и војника у царску Русију, постоји податак да се већ у трећој или четвртој генерацији исељеника, средином деветнаестог века, тек око хиљаду њих у Херсонској области изјашњавају као Срби, а да 1900. године више нема ниједног Србина. У магичној визији Драгана Добрашиновића ствари стоје другачије: једна грана Исаковича наставља да живи свој српски живот, чувајући српску идеју, име и презиме, родослове и језик од сеоба из 1752. године па све до данашњих дана. Ако је друга књига „Сеоба”опроштај Црњанског од историје – којом аутор уводећи тиху нихилистичку компоненту затвара сопствени пут националног приповедања – Драган Добрашиновић храбро корача тим истим, српским путем страдања и сеоба. Конкретно, радња овог романа се одвија на подручју некадашње Славеносербије, чији је краткотрајни административни центар био Бахмут, град у који се Павле, једини од свих у Русију одсељених Исаковича, населио. А у овом, по трауматичним борбама из актуелног руско–украјинског рата познатом граду, у књижевној фикцији Драгана Добрашиновића живи осма генерација Исаковича у лику Павла, имењака и директног потомка Павла Исаковича – претече, рођеног у књижевној фикцији Милоша Црњанског. Његово порекло води од Павловог сина Вука, рођеног са Теклом Божич, по мајци Деспотович, чија могућност зачећа је некако магловито наговештена још код Црњанског, флуидно и варљиво попут равничарских измаглица, као и попут ломљивог одсјаја великих вода које прате митске и стварне сеобе Срба. И тако почиње живот ова невидљива српска грана Исаковича, далеко од отаџбине и сопствене историје, али са пуном и потпуном свешћу о себи, свом језику и својој крви. Све до данашњег доба, када образовани професор историје Павле Исакович (украјински Рус, а Србин!), бива увучен у рат као присилно мобилисани војник приморан да пуца на руску војску. И уместо да његови меци полете ка Русима, против којих нема баш ништа, Павле ће у тренутку којим и почиње роман морати да запуца на Србина, Вука Исаковића, свог далеког, из измаглице и сивила бесмисленог братоубилаштва, изниклог рођака! Прилично замршено и за објашњавање, а камоли за живљење.

Читалац брзо уочава тај сурови апсурд, као и космичку усамљеност оба главна лика у роману, присилно мобилисаног Павла Исаковича и Вука Исаковића, српског добровољца у руској армији, супротстављене оружјем један према другом, решене да убију један другог, а да истовремено у читавом универзуму немају ближе особе него што су један другом. Кроз танане али непрекинуте слојеве романа лебди очајање због бесмислености управо овог рата, упорно и понекад невидљиво се уздижући изнад његовог задаха и трулежи, да би потом нагло поринуло, попут галебова који круже над величанственим водама Дњепра.

Оваквом симболиком аутор као да покушава да нас подсети да рат у Украјини није само словенско-словенски, већ и српско-српски. У њему ратују један против другог Србин Павле и Србин Вук, који носе имена главних јунака обе књиге „Сеоба”, и који потичу са истог парчета плодне мачванске земље, чије се семе из Црне Баре расуло по великом и далеком свету. И управо је њима додељено да, након суочавања у борби на живот и смрт у очима другог препознају себе и схвате да су исто, а у ноћи испуњеној сећањима, сумњама и самопреиспитивањима, у коју је смештена не само ова прича, већ и породичне историје Исаковича и Исаковића, спознају и да су једно.

Док су ова два књижевна јунака физички идентична због непредвидљивих генетских понорница, њихова душевна архитектура се видно разликује. Павле је доследни и стрпљиви интелектуалац који испуњава мисију постојања и опстајања, разочаран као и сваки мислећи човек који је спознао апсурд људског битисања али, издржавајући живот у устаљеном ритму, потражује виши смисао у духовној димензији. Вук, немирно и рањиво биће које трага за мисијом сопственог постајања, лутајући попут Телемаха за изгубљеним оцем, не налази трајно себе у простору и времену који су му додељени. И таман када се учини да је крај Вукових тумарања на дохват руке и да му је живот доделио статичну и сигурну позицију, унутрашњи немир који извире из његове отворене душевне ране због очеве погибије у рату из 1999. године од руке НАТО агресора и окупатора покреће Вуково тело на нова лутања. Ову двојицу племенитих, и у исто време са супротних животних позиција потиштених људи, који ратују један против другог „прса у прса” у Бахмуту, у разрушеној фабрици, на првој линији фронта, судбински је спојио – како то понекад бива у животу и у његовом чудесном и удесном плагијату литератури – „комедијант случај”. Али њихова духовна веза успостваљена је столећима раније у некој другој, нама невидљивој димензији, у вечним просторима јунаштва, части и митова. Они су синови оних мајки које су их дојиле уз Косовски завет – због тога се њих двојица и поред међусобних разлика можда лакше и постојаније препознају у унутрашњем огледалу – док ликом подсећају један на другог као да стоје испред оног спољашњег. Зато је, између осталог, „Бахмутски фењер”, који кроз своју структуру наноси снажне слојеве националног романтизма засигурно, упркос томе што је смештен на позорницу актуелног и још увек неугашеног руско-украјинског рата, „српски роман” у свом пуном капацитету.

Назив романа Добрашиновић је позајмио из друге књиге „Сеоба”. Реч је о лажном, измишљеном, непостојећем официрском удружењу, фикцији којом група обесних и покварених српских официра покушава и успева да се поигра и нанесе зло Павлу Исаковичу, обузетом жељом да руску царицу упозна са српским невољама, страдањима и стремљењима. „Бахмутски фењер” је симбол завере која се плете око једног часног и својој нацији оданог човека који је, по свему, много више „занесењаштво занесењаштва” него „суета суетства”. Али, „Бахмутски фењер”, који у Добрашиновићевој фикцији постаје назив кафане у власништву садашњег, ововременог Павла Исаковича, која се налази на истом месту на коме се 1753. године настанио његов далеки предак, „подсетник је на зло у нама које нас вековима сатире, коси и слама, узвичник над нашим међусобицама и завадама и живи споменик свим српским наивностима, самообманама, изневереним надама и заблудама”.

Врсту занешењаштва коју је поседовао Павле претеча и које кроз радњу романа Црњанског прераста у неку врсту несагласја са реалношћу, носе у карактеру оба Добрашиновићева књижевна јунака: Павле у траговима, а Вук у крви. Роман „Бахмутски фењер”је писан у трећем лицу, наративно у реалном времену радње, али и са већинском структуром заснованом на реминисценцијама из живота оба јунака, посебно Вука Исаковића, чија магловита сећања аутор у неким сегментима описује техником романа тока свести. Крај романа аутор оставља отвореним. Оба његова јунака заједно улазе у нови, директни сукоб без окова идеологије и политике, као космичко једно у борби против исконског зла. Не знамо шта ће се збити са њима, здруженима после векова одвојености и лутања. Вероватно ће заједно погинути. А можда и неће. Једино што знамо је да, чак и ако, или када страдају, сигурно неће бити мртви. Јер, има сеоба. Смрти нема!

Крајње домете „Бахмутског фењера” – дела које потписује човек велике начитаности, пореклом из оног планинског дела српског народа коме је епски наратив записан у генотипу, што се лако препознаје у радњи која клизи, нигде не запиње, већ са лепршавошћу и лакоћом води читаоца до последње речи и последњег пуцња који пара тешко рањено небо над Бахмутом – одредиће време, тај неухватљиви судија и правдоносилац, у непредвидивом периоду испред нас који поништава идеју смрти. Ипак, оно што већ у овом тренутку са сигурношћу можемо рећи је да је Драган Добрашиновић обасјао српску књижевност, осветљавајући је пламеном фењера из далеког, а нама тако блиског Бахмута.