Игор Ивановић: Клуб који је створио три велика човека

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:FK_Crvena_zvezda_-_30.titula.jpg

Зашто трошиш драгоцено време у животу пратећи југословенски фудбал – говорио ми је отац од седамдесетих година прошлога века, и надаље током мог одрастања – када је такав фудбал само у служби учвршћивања власти по античкој формули „хлеба и игара“?

Зашто учествујеш у масовној хипнози која служи да замагли праве теме и зашто заглупљујеш себе – често ми је приговарао отац, што је мене нервирало све док почетком „златних осамдесетих“ нисам схватио прави смисао његових речи. Желео је да ми индиректно, и увијено у друштвено-философску амбалажу, покаже чуђење зашто толико времена у животу посвећујем фудбалском клубу „Црвена звезда“. Данас, после свега, морам да признам да је био у праву.

Због тога што је сам врх фудбалског клуба Звезде те 1972. године издејствовао забрану књиге мога оца Црвени краљ, због чега је првостепено био осуђен као писац на две године затвора. Иза забране је стајао тадашњи председник ФК Звезда, велики комунистички моћник, друг Радован Пантовић.

Необичан је био мотив овог топличког партизана да забрани књигу и отера у затвор њеног аутора, једног крајње повученог и друштвено маргиналног професора књижевности у провинцији. Иако је у судској пресуди наведен етички разлог, да аутор романа Црвени краљ кроз садржај књиге негативно утиче на морал југословенске омладине, прави и сакривени мотив се налазио на другој страни. Друг Радован Пантовић није смео да дозволи да син равногорског мајора Боже Ивановића – против кога је ратовао у Топлици – постане познати писац, јер је роман у почетном периоду доживео велику славу. Зато је збиља било глупо да будем опседнут клубом чије руководство је стајало иза прогона моје породице.

Али ја сам после изгона моје породице из „гвоздене Топлице“ – јер смо и физички постали угрожени те 1972. године – постао дете жарковачких пољана које је даноноћно јурило за лоптом и славило своја божанства: Џају, Кулета, Блекија, Стају, Цолета, Србу… Дете које је ујак одвео први пут на Маракану негде на преласку Звездиних генерација када је стизала ера Пижона, Дулета и Шелета. И тада је почела магија у мом животу. Магија коју је описао енглески писац Ник Хорнби у роману Стадијумска грозница када га је отац одвео као клинца први пут у животу на „Хајбери“ да гледа Арсенал. Магија која траје и дан-данас и која се код мене само повећава, и поред све веће и оправдане упитности о смислу наше фудбалске лиге.

Велики мајстори

Тако сам постао емотивни издајник сопственог разума, нека врста бизарне негације породичне судбине. Мог оца је после пар година Врховни суд ослободио затвора, али је забрана књиге остала на снази још неко време. Нажалост, остала је и пресуда да му је трајно забрањен повратак на наставу као професору. Друг Радован Пантовић је временом сишао са власти и отишао у заборав. Међутим, друштвеним променама које је узроковао долазак Слободана Милошевића на српски трон, осетио је потребу да се покаје.

Сусрео се на његово инсистирање, почетком деведесетих година прошлога века, са мојим оцем да би му саопштио како није крив за забрану књиге и прогон њеног аутора, јер је „било такво време“. Отац се сећа како је на том састанку Радован Пантовић изгледао врло скромно и остарело, готово неугледно, ни сенка некадашњег моћног човека. Чак памти како му се Радован жали да мора после овог састанка сатима да стоји у реду за млеко, јер су тих година биле велике несташице због рата и хиперинфлације. Видело се да га погађа осетан пад стандарда, као и сваког обичног човека тих година у Србији. Био је последња генерација комуниста која је веровала у идеју и која није крала.

Све ово напред изречено није у функцији некакве глорификације звездаштва или у славу некаве личне оданости клубу. Све ово је речено као аутентична подлога за став који увелико превазилази „зелени тепих и буба-мару“. Став који је аутор ових редова деценијама стицао на људском и звездашком искуству „од крви и меса“: прво као клинац и момак са Севера, а онда као „маторац“ са Запада, где је и дан-данас.

Став који из личног угла гласи: гледао сам много великих играча у звездиној историји за ових пола века, мајстора фудбала и доктора игре. Али сам видео и три велика човека. И ова тројица су били велики фудбалери, али је сигурно било и бољих од њих на терену.

Али они су и пре и после фудбала носили величину због које се уз њихово име није приписивало само оно неизбежно „бивши ас“. Првога од њих, Рајка Митића, нисам имао среће да гледам на терену, али сам га гледао на трибинама, одакле је пратио Звездине утакмице. Другог од њих такође нисам имао среће да гледам на зеленом тепиху како игра, али сам зато Бранка Станковића гледао на клупи као звездиног тренера. Трећег од њих, Дулета Савића, пратио сам читаву деценију као играча и скандирао у маси Севера оно чувено „Дууууле Савић“.

Равногорац у Звезди

Рајко Митић је сигурно био највећа личност у историји српског фудбала. Спонтано прозван „господин“ или „џентлмен“ од саиграча, у доба када су ове речи биле непожељне у јавности као идеолошки неподобне. Као капитен „Звезде“ освојио је пет титула, од којих је она прва освојена 1951. године антологијска.

Пошто су Партизан као савезни и војни клуб – и Динамо из Загреба као клуб из града где је након предратне забране тајно било стационирано руководство југословенских комуниста – били фаворизовани од стране државе, Звездине шансе за освајање титуле су биле врло сумњиве. Динамо је имао три кола пред крај пет бодова више, у време када се за победу добијало два бода. Звезда је у последњем колу победила Партизан са два према нула (други гол је постигао Рајко Митић, а први Бранко Жујовић) и тако ненадано постала првак.

Тада се у центру Београда догодило нешто на шта комунистичка власт није била спремна. Деца из београдских кућа и студенти – природна опозиција комунистичком режиму – масовно су преплавили „Теразије“ до Калемегдана носећи бакље у рукама као манифестацију прославе прве титуле. Играчима је приређен дочек и ношени су кроз град.

Славље је трајало сатима, све до касно у ноћ. Никада у историји више навијача није плакало од среће због освојене титуле него том приликом. Они који су тога дана били на стадиону или касније по граду, причали су до смрти да се таква радост и еуфорија више не могу поновити. Тога дана су београдска деца дефинитивно обликовала идентитет Црвене звезде као српског, а не југословенског клуба. Међутим, Звездин капитен Рајко Митић је сопствени идентитет обликовао много раније, још у младости.

Историчар и врсни познавалац „Равногорског покрета“, Милослав Самарџић, пише у обимном делу о многим четничким борцима и илегалцима који су преживели комунистичке прогоне тако што су емигрирали и у западном свету постигли велике научне и експертске каријере. Такође, у овом раду се дотиче оних равногораца који су остали у земљи, али нису дирани од стране комунистичких власти, јер су се преко спортских успеха заштитили од прогона.

Рецимо, најуспешнији спортиста у историји Словеније Леон Штукељ, или творац југословенског кошаркашког чуда, чувени Александар Аца Николић. Ово се такође односи и на некадашњег студента ветерине и равногорског илегалца из Београда, а касније најпознатијег кошаркашког функционера у историји Србије, Борислава Бору Станковића.

У ову категорију храбрих младих Срба спадао је и Рајко Митић. Пишући о његовим четничким данима Милослав Самарџић наводи: „Илегалац је био и један од најчувенијих послератних фудбалера – Рајко Митић. Прецизније речено, Митић је био командант бригаде београдских равногорских илегалаца. Спасао се захваљујући фудбалу, а својим преживелим саборцима делио је и на стотине бесплатних улазница за утакмице Црвене звезде“. Сада незапамћена еуфорија деце из београдских грађанских кућа након освајања прве титуле 1951. године, када је екипу предводио капитен Рајко Митић добија пуни смисао.

Митић је био командант бригаде београдских равногорских илегалаца

У каријери Рајка Митића остаће упамћен један несвакидашњи догађај из 1958. године, који се збио на утакмици против Хајдука у Сплиту. Након неколико погибељних стартова на звездине играче и ћутања судије Леа Лемасића (који је некада био фудбалер Хајдука), уследио је и инцидент у коме је повређен звездин фудбалер Бора Костић каменом који је долетео са трибина. И тада капитен Рајко Митић доноси одлуку која се више није поновила у југословенском фудбалу: повлачи својевољно екипу са терена.

Још од тих година је са сплитских трибина долазила шовинистичка мржња према фудбалерима београдског тима. Капитен Митић није желео да трпи ову затровану атмосферу и спашава част Звезде повлачећи саиграче у свлачионицу. Ова одлука га је у време комунистичке владавине могла коштати каријере – био је оштро кажњен по убрзаном поступку – али за Рајка Митића, овог великог фудбалера и великог човека пореклом из села Дол код Беле Паланке, част је била изнад каријере!

Данас дом фудбалера Црвене звезде носи име по њему – „Стадион Рајко Митић“. Волео неко или не волео актуелну управу Звезде, поштовао или не поштовао Звездана Терзића, мора му се одати признање за бар две ствари. Прва, везана за стручност у послу који обавља; друга, због додељивања званичног имена „Маракани“ по највећем Звездином капитену и највећем човеку у њеној богатој историји.

Било је већих фудбалера у Звезди од Рајка Митића, рецимо Џајић или Стојковић, али нису могли „воду да му носе“ у оном много тежем надметању и изазову, у поштовању људскости и у одбрани части. Био је капитен у тиму од оснивања, скоро 15 година, многим великим играчима. Између осталих и Бранку Станковићу Станету.

Челична дисциплина

Други велики човек, Бранко Станковић, био је Рајков саиграч кроз читаву каријеру. Били су и слично годиште, Бата Стане је био старији од Рајка око годину дана. Као фудбалер је играо на најнепопуларнијој позицији у тадашњем схватању фудбала. Био је бек и сви су очекивали да природно буде „крљаш“, али је Бата Стане баш на том месту на терену добио чувени надимак „Амбасадор“. Овај надимак је добио због господског понашања како на терену тако и ван њега, као и због изузетне елеганције у игри. Није играо грубо и прљаво, био је модеран бек који је играо двосмерно и који је таквим стилом игре касније отворио врата југословенског фудбала Белину, Јусуфију, Ђорићу или Кривокући.

Важио је за велики ауторитет без галаме, за поузданог дефанзивца и човека, за играча великог угледа у свлачионици. Међутим, аутор ових редова је ове приче само слушао од старијих. Бата Станета се добро сећам као тренера када је довео до финала „Купа УЕФА“ Пижона и другове, у саставу који је у јавности неприметно идентификован као „српска Звезда“. Увек када бих га са трибина виђао како пре утакмице излази из тунела и подигнуте главе усправног држања уједначеним ритмом одлази до тренерске клупе, чинило би ми се како стаје време и како га цео стадион помно прати док корача.

Стане је био врло строг и дисциплинован тренер, много крући од стандарда понашања који су осамдесетих година прошлога века практиковале размажене фудбалске звезде у Београду и Југославији. Иако је био веома миран и сталожен у комуникацији, иако скоро никада није повисио глас, био је непопустиво принципијелан: краткорочно и на тренутну штету једне утакмице или једног резултата.

Познат је случај када је са аеродрома и пута за Минхен вратио Дулета Савића због неког ситнијег дисциплинског прекршаја везаног за начин како је био обучен. Тако је Дуле Савић пропустио једну од најважнијих утакмица у каријери против Бајерна, али у реминисценцији на овај догађај Дуле данас не показује ни трунку огорчености или негодовања. Само каже да се радило о неспоразуму, чиме исказује пуно разумевање према поступку Бата Станета.

Укратко, овако изгледа данашњи модел понашања свих фудбалера Звездиног тима који је тренирао Бранко Станковић. Иако су многи током каријере били љути на његову „немачку дисциплину“ и гвоздену принципијелност, данас о њему сви причају са пуно поштовања. Занимљиво је како у сваком разговору долазе сами до ове теме, чак и кад их новинар не пита ништа директно о Бата Станету.

Рецимо, Цвијетин Благојевић после више од четири деценије каже како је с протоком времена схватио да је Стане строгоћом свим његовим саиграчима мислио добро. Каже да је Бранко Станковић био комплетна личност, тренерски бард и „последњи тренер који када га погледаш има све: појаву, личност, харизму и поштење“. Благојевић даље дословце каже да је Станковић „био изузетно поштен човек у души“, који ником није закинуо и који је свакоме помогао.

Затим закључује: „Стане који је деловао као чврста рука, у ствари је био мекан“. Благојевић је заправо рекао да је Бранко Станковић био душеван али врло принципијелан човек. Каже да никада у својој каријери није упознао тренера и човека као што је био Бата Стане. Уопште, сви играчи из те Звездине генерације, и Пижон и Дуле и Шеле, у јавним наступима говоре како су због Станковића постали бољи играчи, али и бољи људи. Тако је наш „Амбасадор“ исписао једну историјску страницу великих учитеља – мисија која је нестала у савременом свету и спорту. Био је учитељ и Дулету Савићу.

Непролазна величина

Дулета Савића сам грозничаво пратио са трибина и преко екрана. Вероватно да је најзаслужнији за сва моја луда радовања, иако сам фудбалски највише волео Пижона. Негде сам прочитао како је предратни прволигашки фудбалер у Краљевини Југославији, касније генијални писац Милош Црњански, након повратка у земљу из емиграције посебно волео да гледа Дулета Савића (Црњански се вратио 1965. године а умро 1977. године; Дуле Савић је играо за Звезду од 1973-1982. године: дакле Црњански је могао уживо да га гледа пуне четири године).

Остала ми је у сећању једна анегдота из сопственог детињства проведеног по жарковачким пољанама. Са ове временске дистанце када аритметичка прогресија прошлости полако преузима примат над рачуницом будућности, нисам више сигуран ни да се догодила или сам је вољом и привидом сећања сам конструисао.

Како год, нисам знао да изговорим слово „р“ и мајка ми ја заказала преглед код логопеда. Невољно, пристао сам на овај чист губитак слободног времена отетог од јурњаве за лоптом по пољани. Међутим, вече пред први преглед код логопеда видео сам Дулета Савића како у спортској рублици дневника даје неку изјаву. И Дуле није знао да изговори слово „р“! Треба ли да кажем како на преглед нисам отишао нити да ми је више икада пало на памет да научим да изговарам то слово „р“?

Дулета смо сви обожавали као неустрашивог голгетера који се борио као мушкарац кроз све успоне и падове на зеленом терену и у приватном животу. Било је бољих фудбалера у Звезди од њега, можда и бољих центарфора. Али Дуле је након каријере наставио да обогаћује своју величину, стајући увек и у свим биткама на страну Бога и српског народа. Као да је фудбалска каријера била само загревање за његове даље и важније бојеве.

За разлику од скоро свих фудбалера који више не би постојали у друштвеном животу након што „окаче копачке о клин“ (осим као тренери или менаџери), Дуле се тек тада загрејао за праву борбу. Борбу за српску идеју. Био је уз сопствени народ и сопствену Цркву све ове деценије, увек спреман у јавности да подржи православље, братски руски народ у борби против западног сатанизма или српске јунаке из Равногорског покрета или ратова из деведесетих. Колико год да је био ефикасан као голгетер у Звезди, бар толико је значајан са својим националним ставовима и јавном храброшћу да се успротиви владајућим окупаторима са Запада и њиховим вазалима.

Звездина бакља

Данас често пролазим поред стадиона „Рајко Митић“, где се на платоу испред централног улаза у свечану ложу налази први споменик једном равногорцу у Београду и „првој Звездиној звезди“, нашем великом капитену Рајку Митићу. И даље седим на истом месту на Западу већ деценијама, док магија траје као у песми са звездиног севера: „Од рођења мог, није прош’о без имена твог, ни дан ни година, Звездо црвена“.

Као да понекад са своје столице видим поносну силуету Бранка Станковића који се од тунела креће према тренерској клупи. На телефону чекајући почетак неке утакмице, слушам како на некој свечаности Дуле Савић пева „Морем плови једна мала барка“. Понекад се збуним: увек видим на утакмицама заставу на Северу са ликом ђенерала Драже, док у исто време на нашем грбу паразитира петокрака. Књига Црвени краљ је одавно ослобођена свих оптужби и доживела је неколико десетина издања.

Нажалост, у мом Жаркову деца све мање трче за лоптом. Сетим се често покојног ујака који ме је први пут у животу довео на Маракану; сетим га се како 1976. године скаче од среће у гаражи док претаче ракију из бурета и слуша радио пренос утакмице Партизан-Звезда (1:4), када је усред стадиона ЈНА Дуле ставио гробарима два комада. Сетим се и многих утакмица: рецимо, како се сатима пре почетка на Северу кешамо једни о друге не додирујући бетон испод ногу док чекамо дуел са Вест Бромвичем, а затим и како летимо кроз ваздух од среће када је Дуле у 86. минуту постигао победнички гол из слободног ударца.

И даље седим на истом месту на Западу већ деценијама, док магија траје као у песми са звездиног севера

Сетим се човека који од среће скида и баца ципелу негде у масу када у последњем минуту Шеле постиже гол за пролаз даље против Динама из Берлина. Сетим се и како се као средњошколци, једног кишовитог и топлог пролећног дана 1982. године, на трибинама ЈНА ваљамо од среће по барицама јер смо победили Партизан, поново са са четири према, уз два Шелетова гола из соло-продора.

Сетим се и победе на Маракани у претпоследњем колу првенства над Партизаном од три-нула у којој је Дуле постигао два гола и онда добио црвени картон, када је цео наш део стадиона певао „Друга лиго шири своје гране и прихвати младе партизане“. Са сетом се сећам некадашњег доба када су мајстори играли фудбал у великом југословенском првенству у коме је бод на сваком гостовању био озбиљан успех. Имали смо срећну младост јер смо имали велику страст и затворене очи, можда зато што је – како друг Радован Пантовић рече мом оцу – такво било време. Колико год да неке ствари данас губе смисао, нас греје светлост бакљи из 1951. године са београдских улица, светлост након прве освојене српске титуле.

Слично ће вам посведочити сваки времешни Звездин навијач…

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Wikimedia commons/Bobik/CC BY-SA 3.0

БОНУС ВИДЕО: