Желидраг Никчевић
КАД СЕ ФРИЗИРАНА ЛАЖ СТВРДНЕ У ИСТИНУ…
Желидраг Никчевић
У социјализму је то било чак и духовито: неке године су родне, неке сушне, али су све јубиларне. А данас – слављеници мртви озбиљни.
Не, није проблем никакав фамозни датум и његово обиљежавање – то је реалан дио наше компликоване историје. Проблем је кад се том датуму придаје надисторијски, будаласто-сакрални смисао, кад му се насилно подвргава и по њему фризира све што је било и што ће тек да буде, као да ријека времена прави епохални заокрет баш сад и баш овдје, под газдином командом. То је већ лаж, безочно фалсификовање и насиље. И зато није лоше уочи сваког јубилеја бацити поглед на ране радове, на извор, јер је тамо – интересантна ствар – и најбистрије и најмутније.
Кад је Мило Ђукановић мангупски оџепарио либерале, огрнуо се новом заставом и подвриснуо „Даевјечна“, већина људи у Црној Гори била је потпуно свјесна да његов маневар почива на лажи и манипулацији, али се са тим стањем прећутно мирила и саглашавала. Најпростије речено, људи почну да глуме како заиста вјерују у режимске обмане и прилагођавају се околностима јер им се то на овај или онај начин исплати, али онда глума мало-помало постаје реалност и лаж се мало-помало „стврдне“ у „истину“.
Управо због тога је понекад корисно ослушнути шта на задату тему имају да кажу највећи лажови и преваранти. И не само то: понекад баш њих треба разумјети дословно – и позвати се на њихову ријеч! Наиме, док траје та неуморна вербална офанзива, можете бити сигурни да се испод гомиле измишљотина и свакаквог ђубрета увијек негдје крије и на крају ипак помаља онај драгоцјени самораскринкавајући, истину-говорећи аргумент. Тамо гдје блефере посао највише занесе, кад се најполетније препусте машти, баш ту и тада по неком чудном правилу искрсне и оно што се строго заташкава, око чега се лукаво заобилази, оно што изненада освијетли сцену и упропасти читаву ствар.
Ево једног тадашњег, и данас актуелног, изванредног примјера тог стриптиз-феномена, из тзв. виших сфера, са дукљанско-академског нивоа (одсјек – фризерај).
Уочи референдума 2006. године Јеврем Брковић пише програмски апел-будницу, под насловом „Посљедња црногорска битка“, и набраја разлоге због којих различити слојеви становништва морају да гласају за генијални пројекат Мила Ђукановића. Општа мобилизација! И опомиње Јеврем, тако, полицајце да им унитаристи већ припремају униформе радника градске чистоће, упозорава државне чиновнике да ће их – ако се у битку не укључе свим расположивим средствима – замијенити чиновници увезени из Србије, и тако даље – а онда долази тај кључни стриптиз-пасус, то срећно исклизнуће, тај дуго чекани тренутак истине:
„Нека се не надају утајивачи пореза, испраксирани ситни и крупни преваранти, лако коруптивни инспектори, легални и илегални трговци, увозници магле и извозници прашине, да би им игдје у свијету било боље, лагодније и сигурније него у овој и оваквој Црној Гори, а тек у сувереној!“ (Црногорски књижевни лист, бр. 126)
Прочитајте још једном овај спонтани попис Ђукановићеве клијентеле и кажите: може ли се краће и ефектније описати суштина његове политике? Нема збора: за ову параду академски фризер је заслужио честитке. Намјеравајући да највише слаже, највише је погодио!
Према томе, да не устајем два пута: обиљежавање датума – да, то је нормално. (Рецимо, озбиљан научни скуп, помиритељски, уз учешће релевантних друштвених и политичких чинилаца). А јефтини дукљански фризерај на тему вјечности – не. То није нормално. Што кажу – све је пролазно, само је ондулација трајна.
