Слободан Антонић
Корделијини сведоци
фото УНС
У судару „режима“ и „студентског покрета“ најгоре пролазе „неутрални“ – они који су скептични према свакој од ове две стране, наравно критични не у једнакој мери, али сасвим довољно да не пристају на дихотомну поделу у српској политици, као и на захтев да се свако према тој подели мора разврстати.
Неутралне, с једне стране, клевећу да су заправо „режимски играчи“, или да су се, својим уздржаним ставом према нашој деци, фактички „ставили на располагање штеточинском режиму“. Ови пак други их такође нападају, али да су „кукавице“ које се боје да се отворено супротставе „случајносрпској обојеној револуцији“, без обзира на штету што их ова наноси српском друштву.
Обема странама је, опет, заједничко и то што не желе да признају право на независно становиште, нити његову аутентичност. Оно се представља као недовршено, неконсистентно, неискрено, јер је онтолошки и етички немогуће, премда то гледиште у овом тренутку вероватно да има већину у бирачком телу Србије.
Међутим, управо је „неутралност“ – са својом здраворазумском скепсом, с доследном критичношћу и с оданошћу темељним вредностима – оно искрено и аутентично становиште, најчешће ослобођено ма какве личне или политичке прорачунатости. Штавише, с јасном је свешћу да ће на крају, која год страна да превагне, управо оно бити највише стигматизовано и санкционисано. То је његова готово извесна корделијанска судбина.
У англосаксонској култури постоји израз „корделијанска недоумица” (Cordelian dilemma), којим се описују околности у којима појединац одбија да учествује у исфорсираном, лажном или претераном јавном исказивању осећања, чак и када зна да ће га та искреност скупо коштати.
Термин потиче из Шекспировог „Краља Лира”. На почетку драме, Лир захтева од своје три ћерке да се јавно изјасне колико га воле, па ће им према томе разделити краљевство. Старије ћерке, Гонерила и Регана, желећи да добију што бољи комад земље, безобзирно ласкају. Најмлађа пак ћерка, Корделија, погођена читавом ситауцијом, на очево питање шта она има да му каже о својој љубави (What can you say to draw a third more opulent than your sisters? Speak), одговара с једноставним: „Ништа” (Nothing, my lord).
Лир, у неверици, опомиње Корделију да тиме ризикује да буде разбаштињена: „Од ничег само ништа настаје” (Nothing will come of nothing), дајући јој још једну прилику. Међутим, Корделија остаје при своме, објашњавајући да је њена љубав неупитна и дубока, али да не може рећи као њене сестре да је апсолутна: кад се буде удала, волеће и мужа, потом своју децу и све како јесте и треба да буде, али не може заиста рећи оцу оно што није.
Лир њену уздржаност и искреност тумачи као одсуство љубави и изазивачки пркос, а безобзирно ласкање својих старијих ћерки види као истину. „Нека онда искреност буде мираз твој“ (Thy truth, then, be thy dower)! – кажњава он Корделију и протерује је.
Наравно, током драме, показује се право лице Гонериле и Регане, Корделију даве у затвору, а излудели Лир, док је носи у наручју, може само да жали због своје надмености и због повођења за слатким речима и вештим подлацима…
То је оно што се назива кризом истине и интегритета. Лир се самозаробио у сопствени „информативни балон” искривљене слике стварности, правећи на основу њега спектакл. Тај спектакл је кварила истина Корделијине искрености и интегритета, и зато је Корделија била одбачена и оклеветана. Када се пак истина пројавила, а спектакл неславно пропао, несрећна Корделија није добила сатисфакцију, већ је безобзирно задављена.
У овој метафори, Лир је много више онај побуњени него режимски део наше јавности. То је зато што се мишљење наших „револуционара“ уконачило не као грађанско, већ као племенско, не као дискурзивно, већ као „свето“. Код племенског мишљења, наиме, светоназор је спојен с племенским идентитетом. Ја тако мислим, дакле ја стога припадам и зато јесам. Отуд се свако па и најмање противречење, или изношење алтерантивног виђења ствари – у овом случају чак и само одбијање да се искаже безрезервна љубав према нашој деци – доживљава као егзистенцијално угрожавање „племена“. А када мишљење постане део идентитета и престане да буде подложно емпиријској провери – јер као такво одређује припадност групи – оно постаје „свето” (овде 99).
Ако је другачије мишљење напад на саму егзистенцију групе, основна реакција на „угрожавање” постаје хистерично клеветање и понижавање „уљеза”, како би он био уклоњен из видног поља и тако поново успостављен спокој истомишљеништва унутар племена. Јер, пошто племе функционише по принципу „мислим, дакле припадам”, свако ко мисли другачије не греши, већ вређа светињу и зато има да буде друштвено поништен. Јасно је онда зашто су „неутрални“ толико засути клеветама и мржњом (овде 549-551) и зашто је у Србији, уз саслужење обе стране, успостављен својеврсни, консенсуални, политички апартхејд.
У том хладном грађанском рату мржња је друштвено легитимизована („Ако сте данас опет осетили колико их мрзите, немојте се стидети: то је мржња према тиранину“), а противник је тако страсно омрзнут да се више не преза ни од чега – па се изгубио сваки лични обзир, чак и према „неутралнима“. Тај Други је до краја дехуманизован („полуписмени необразовани испљувак, из неке вукојебине“, „продане душе попут Кене, Булатовића, Чомићке, Мацуре, Заноктице…“), читав будући обрачун с „непријатељем“ проглашен је за неминовност („ко год да има, чак и нешто најмање и најситније, против лустрације, није дорастао тренутку у којем живимо“), а број жртава потребних за рушење противника означен је као потпуно ирелевантан („побуна у Србији могла би ићи чак између `непалског` и недавног `иранског сценарија`, где су погинуле хиљаде људи“).
Зато су неутрални важни. Они сами својим присуством не дозвољавају да политичка подела постане тотална, да се политичка атмосфера усија, те да се, колико одмах, пређе с вербалног грађанског рата на истински. Они својом уздржаношћу, али и искреном љубављу – која не значи суспензију здравог разума – кваре жељени спектакл, знајући да је стварност нешто сасвим друго од идеолошке заслепљености и нарасле ароганције.
Зато их нико не воли, и зато би обе стране да их придаве. Али, докле год поред „Вучићевих сведока“, и ових других, „Ђокићевих сведока“, постоје и „Корделијини сведоци“, има наде да ће се ова наша дубока криза разрешити папирним листићима, а не моткама и камењем. За то треба залећи, знајући добро да ти је „искреност једини мираз“, и бивајући сасвим свестан да ћеш и ти, на крају, једноставно и без икакве милости, највероватније завршити с конопцем око врата…
