Политичка филозофија Паула Холбаха

Др. Владислав Б. Сотировић

Холбахов филозофски систем заснован на антрополошким основама

Етнички Немац, Паул Холбах (Holbach, 1723‒1789) је био један од класичних политичких идеолога грађанске класе у 18 столећу. Његове политичке идеје су биле део револуционарних погледа грађанске класе у то доба а које су биле усмерене углавном против идеализма, религиозног мрачњаштва, феудалног система економске експлоатације и политичког апсолутизма. И Холбах и други просветитељи широм Европе су у то време остављали отворени простор за право народа на револуцију, тј. оружану промену система на основу политичке формуле о суверености народа.

Рушење система феудалних односа који је датирао још од раног Средњег века и његова смена новим системом грађанског друштва и капиталистичке економије је засигурно имало глобалну важност јер је показало и осталим земљама и у Европи и ван ње будући развитак и постало модел за касније револуционарне промене. Француска револуционарна политичка филозофија је била извор за све касније генерације европских земаља.

Паул Холбах је био етнички Немац али се дефинитивно настанио у Паризу где је постао централна фигура међу припадницима материјалистичке филозофије, који су се тада окупљали у салонима и размењивали своја филозофска становишта по разним друштвеним питањима укључујући и политику. Сам Холбах је био одлично упознат са целокупном ранијом филозофијом. У својим делима он прихвата и даље разрађује материјалистичку мисао, повезујући је са проучавањем природних наука. Тако је код Холбаха дошло до филозофске синтезе француског материјалистичког схватања природе са енглеском сензуалистичком теоријом сазнања. Холбахово главно филозофско дело је „Систем природе“. Такође је написао и „Природну политику“, „Раскринкано хришћанство“ и „Друштвени систем“. Сарађивао је и на издавању француске „Енциклопедије“.

Сматрао је као и сви други просветитељи и енциклопедисти да би се из природе одстраниле било какве натприродне силе, требало је пре свега религији која се заснива на идеализму и веровању супротставити доказану научну истину, која је улазила у основу материјалистичке филозофије. Холбах полази од тога да је природа узрок свега. Природа постоји сама по себи, она ће вечно постојати и деловати и природа је сама себи узрок. Кретање природе је нужна последица њеног нужног постојања. То су основни ставови Холбаховог материјалистичког монизма. Материју је тумачио као све оно што на било који начин делује на наша чула. Холбах је одбацивао спољни импулс који материју ставља у покрет и изражава мисао о самопокретању материје. Кретање је схватао као премештање, тј. у духу метафизичког материјализма.

Са оваквим ставовима је Холбах кренуо у решавање питања човека који је за њега природно биће. Човек је производ природе, живи у природи и подвргнут је законима природе. Човек се никако не може ослободити природе па чак ни у мислима не може изаћи изван природе. Као и сви материјалисти и Холбах признаје осетљивост као једно од карактеристика покретне и специјално организоване материје. Мишљење је резултат високоорганизоване материје. Разум је способност својствена организованим бићима, тј. бићима која су на одређени начин састављена. Холбах је сматрао да се до мишљења долази преко осећаја и перцепције. На овај начин се одражава спољна стварност, што уједно потстиче човека на акцију, којом постаје способан да мења самога себе као и своју друштвену околину.

Холбахова друштвено-политичка филозофија

Холбах је након својих филозофских разматрања о природи човека и његових карактеристика, прешао на изградњу етичких, друштвених и политичких ставова.

Сви људи на свету су састављени од разних расних карактеристика и по својој биолошкој и физичкој грађи се разликују. Те расно-биолошке разлике су основа неједнакости међу људима, које су уједно и темељи друштва и морала а из којих проистиче друштвени, морални и стратификациони (класни) поредак у људској заједници. Холбах, међутим, тврди да неједнакост међу људима није за њих штетна већ, напротив, корисна. Класну стратификацију Холбах објашњава различитим темпераментима и способностима. Храна, клима и ваздух утичу на грађу организма и одређују његове склоности. Темперамент зависи и од васпитања и начина живота. Стога, друштвене и државне установе разног карактера у великој мери изграђују човека. Од свих друштвених и државних установа на формирање карактера људи најбитнији је закон (lex) који би требало да одражава општу вољу друштва и очување општег интереса.

Разум је у стању да људима укаже на прави пут и срећу. Разум учи људе да цене и друге људе. Захваљујући разуму, човек схвата да су му други људи са којима живи неопходни. Разум, такође, учи човека да разликује добро од зла. Холбах је стога тврдио да је за личну срећу помоћ других људи била неопходна. Стога је у личном интересу сваког појединца да сарађује са другим људима. Жеља за срећом је истински интерес сваког појединца али се срећа може остварити само у друштву, тј. уз помоћ других.

Друштво за Холбаха представља једну целину која се састоји од мноштва породица и индивидуа који се уједињују из разлога да би могли што више да задовоље међусобне потребе, осигурају међусобну помоћ, могућност мирног коришћења добара које је човеку дала природа али и људски рад. Сходно томе, Холбах закључује да је основна дужност политике, тј. политичког деловања и институција, да сачува друштвену заједницу и уклони све што је у њеној друштвености, тј. међуљудској сарадњи, омета.

За Холбаха је природна суштина човека његов егоизам, тежња за властитом користи. Ипак, разум као друго човеково својство упућује га на то да тражи заједнички живот са другим људима тако да је друштвеност резултат људске разумске природе.

Људи се зближавају један другоме ради заједничког живота у коме се појединачни интереси могу сачувати и реализовати у заједничком друштву, тј., конкретно, у заједничкој политичкој организацији званој држава. Зато људи склапају прећутни и неформални/формални уговор на основу којег се обавезују на међусобне услуге, сарадњу и помоћ а све, у суштини, ради појединачне користи али у принципу без повређивања интереса и користи других чланова заједнице. Међутим, како је човек по својој биолошкој природи веома склон да удовољава својим страстима не обазирући се на интересе своје околине, оваква врста „државног уговора“ како је то дефинисао Томас Хобс (1588‒1679) у свом култном делу „Левиатан“, је неопходна сила којој су се сви грађани политичке заједнице морали потчинити. У оваквој политичкој заједници није се ништа могло захтевати од других припадника заједнице а што сваком другом појединцу исте заједнице неби било од користи. Та сила која регулише међусобне односе у држави јесте закон (lex). У (добром, општекорисном) закону се изражава општа воља друштвене заједнице као и очување заједничког интереса због кога држава и постоји.

Ипак, за остварење те опште воље било је неопходно изградити један специјални политички орган који би се бавио законима а то је био парламент или народна скупштина. С тим у вези поставило се питање суверенитета, права законодавства и представничких облика власти, тј. управљања. Холбах је по овим питањима прихватио принцип представничког система. Као прво, законодавством се не може бавити цело друштво. Али сви закони које представништво заједнице донесе морају да добију општу сагласност друштва. Без те опште сагласности, закони су насилни и узурпаторски, тј., нелегитимни. Као што је друштвена заједница предала власт управи (тј., влади) да осигурава ту исту заједницу и да јој максимално доприноси у доброчинству, брани његова права, тако исто то друштво има право да ту исту власт смени, измени њену форму али задржавајући за себе врховни ауторитет.

Тако је Холбах поставио принцип народног суверенитета (демократија), представничке и одговорне власти (парламент, влада) која може бити свргнута са власти у свако доба уколико нарушава принципе природног и разумског права, углављене у друштвеном споразуму. Управљачи, тј. власт, морају да буду слуге народа, а не његови господари. За Холбаха, право управљања, тј. власти, имају само они који су у стању да донесу срећу свим појединцима и друштвеној заједници уопште. У противном случају, власт се сматра да је узурпаторска, тј. недемократска. У основи, по њему, нико нема природно право заповедања. То право се добија од стране људске заједнице.

Историјски, по Холбаху, али и по свим просветитељским енциклопедистима, народне масе нису знале порекло власти и истој се покоравао јер је веровао у средњевековно-феудално-црквена учења да власт потиче директно од Бога. И сходно томе, није се могла мењати никаквим превратима или револуцијама. Сви просветитељи су сматрали да је незнање (научно) извор свих несрећа људског рода али сама (научна) просвећеност је једино способна да излечи ову друштвену болест. За Холбаха је природна суштина човека његов егоизам, тј. тежња за властитом користи. Разум као друго човеково својство упућује га на то да тражи заједнички живот са другим људским бићима. Друштвеност, тј. живот у институционализованој заједници, је резултат човекове разумске природе, тј. моћи расуђивања на рационалним основама.

Холбахова политичка филозофија друштвеног уговора и владавине људском политичком заједницом

Као прво, Холбах одбацује учење филозофа тзв. „природног права“ јер негира реалност тзв. „природног стања“. За њега је држава, тј. политичко-институционализована заједница одређене групе људи, створена друштвеним споразумом, тј. скупином изречених или прећутних договора на основу којих људи образују једно политичко друштво у неком облику. Тај друштвени уговор чине закони заједничког живота а ти закони имају обавезу да осигурају општи интерес друштвене заједнице и самим тим појединачне интересе свеког човека или групе људи у оквиру исте политичке заједнице. Ти општи интереси су тројаки: 1) слобода, 2) приватно власништво и 3) лична сигурност.

Холбах сматра да су добри закони они који изједначавају све чланове друштва (иста права, дужности и обавезе) на уштрб природних разлика. Другим људима се мора дати све оно што намеравамо добити од њих па зато треба поштовати права других. Друштвена заједница, односно држава, мора бити организована на принципу праведности обзиром да друштво које не почива на овом принципу представља друштво тлачитеља и робова. Правичност са своје стране захтева поседовање човечности, тј. човекољубља, саосећања и врлине. Све ове врлине потичу из друштвеног уговора и чине природна права човека.

Владавина овог начелог уговора мора увек да се има у виду а сама влада представља велику силу која васпитава друштвену заједницу, формира нарави и утиче на страст људи. Холбах је у политици видео једини извор среће и несреће. Човек са собом доноси потребу самоодржања и стремљења ка срећи. Само друштво је дужно помоћи човеку да досегне срећу. Људима проузрокује несрећу лоша владавина, лоше васпитање, лоше идеје и лоше институције. Историјски, догодило се да су временом принципи слободе, сигурности и правде нестали тако да се народ претворио у масу робова а владари у земаљске богова. Људски род је услед непознавања своје властите природе постао подјармљен и постао жртва лоших влада.

За Холбаха је сва несрећа људског рода у томе што је народ непросвећен и пун заблуда и стога не познаје праву истину. Опште народне заблуде и незнање су узроци тешких окова које су народима сковали световни тирани и црква. Тако се политика претворила у чисто разбојништво. Народи су били поробљени и нису се смели супротставити нити световној нити црквеној власти док су државни закони били израз жеља и потреба владајућих слојева, тј. племства и свештенства. Тако су општи интерест и општа срећа жртвовани личним интересима и срећи малог броја људи који је био на управним функцијама (аристократска олигархија). Тако су слобода, правда, сигурност и доброчинство нестали из народа а политика је силом и разним злонамерним вештинама искоришћавала својину народа како би га подјармила и искористила ради реализације интереса властодржаца.

Холбах је као пример узимао француски апсолутизам пре буржоаске револуције 1789 који се по његовом схватању претворио у малу групу грабежљиваца и бандита на власти. Тако је законодавство прешло у службу осигурања интереса силника, а не народа. А највећи силници су били француски апсолутистички краљеви и њихова најближа околина, тј. дворска камарила. Холбах је оштрим речима нападао краља и његову дворску камарилу због експлоатације народа која је минимално мислила о добробити народа. Пажњу дворске камариле привлаче само бесконачни ратови и константно тражење материјалних средстава за задовољење своје халапљивости. Камарилин циљ није био срећа народа нити просперитетна будућност државе већ само тренутна корист и задовољење њихових аристократских потреба. За Холбаха је неправедно друштво било оно које је било једнострано пристрасно у корист малобројне мањине на власти, а неправедно према потчињеној већини.

Холбах је познавајући француски друштвени систем и у политичком и у економском контексту предвиђао пропаст тадашњег државног система, тј. револуцију која ће га срушити. Тражио је да народ организује нову власт која би деловала на принципима општенародног добра, на принципима узајамних обавеза, како је то друштвеним уговором и предвиђено. Ипак, Холбах није отворено позивао на револуцију али је био заговорник гласа разума и просветитељства као средства за унапређивање живота људи и уопште побољшања стања друштва. То друштво за којим је он тежио било би праведно друштво, достојно општедруштвене подршке, да задовољава разнолике потребе свих својих чланова заједнице, да им гарантује личну сигурност,слободу, природна права и у томе се по њемо састојала срећа државе. Холбах је био против велике неједнакости у подели богатства у једном друштву а под већином је мислио на мале и средње индивидуалне власнике. Тражио је да се већина формира приближним уједначавањем власништва, како би се већина запослила корисним радом и уживала благостање и на тај начин би се избегло друштвено превирање. Тврдио је да нема домовине за онога који нема ништа и стога тражи обрачун са раскоши феудалне класе.

Што се тиче политичког облика владавине, за њега је монархија (власт једног) била први облик власти који је настао по узору на патријархалну власт у друштву. Био је огорчени непријатељ деспотизма, али је страховао и од народних маса верујући да их води страст а не разум и стога су народне месе морале да просвећивањем буду „држане на узди“ да неби подивљале. Власт је морала бити тако формирана да ради на осигурању среће већине у друштву, а то је могло да се оствари само ако сваки члан друштва (грађанин/држављанин) у границама закона буде имао слободу која омогућује да остварује своју срећу не шкодећи другим члановима исте заједнице. Сматрао је да људи у демократији немају појма о слободи. Из слободе настаје правичност али је пре свега потребно очувати посебност и приватно власништво грађана/држављања политичке заједнице. Холбах је сматрао да порези морају бита само у сагласности са пореским обвезницима, разрезивање пореза мора одговарати захтевима правичности и влада мора дати рачун о томе како је искористила новац од пореза. Ипак, најодлучније се требало супротставити пракси да се новац од народног пореза троши на раскош двора и дворске камариле.

Холбах је у суштини заговарао политички систем уставне монархије какав је већ тада постојао у Великој Британији са ограниченом краљевском моћи за разлику од тадашњег француског модела који се заснивао на апсолутној краљевској моћи. Уставна или конституционална монархија је по њему била уређена тако да је могла осигурати својим грађанима/држављанима њихова природна и неотуђива права. Холбах ипак трвди да је немогуће дати универзални политички систем јер сваки оптимални политички систем у конкретним случајевима зависи од неколико фактора (морал, темперамент, традиција, клима, антрополошке карактеристике, историјска традиција…).

На крају, Холбах се залаже за потпуну слободу мишљења, односно говора. Стога се здушно бори против религијских заблуда и зато се здрава филозофија (тј. наука) мора посветити том истребљењу. Идеолошка тиранија цркве спутава прави духовни живот човека. Свака религијска идеја је неспојива са природом и разумом.

Закључне напомене

Холбахова политичка филозофија је била усмерена на уништење феудалног система, на ликвидацију апсолутистичке самовоље као и тираније црквеног идеолошког мрачњаштва. Код њега је човек виђен као природно биће и зато упућује позив свим људима да се врате природи, да се наслађују с добром које им је природа пружила и да то исто омогуће и другима у својој околини. Човек не може бити сретан ако живи изоловано већ само у друштвеној и/или политичкој заједници. Сво несавршенство код људи и људских установа Холбах схвата као производе заблуда разума. Друштвено и политичко ослобођење човечанства зависи искључиво од ослобођења разума од свих предрасуда.

Закони природе су кључ за истинито спознавање мира, друштвеног и индивидуалног благостања људи. Холбах даје могућност за откривање закона и сила у природи на основу којих треба изградити уређење људског живота. Разум, тј. (научно) образовање (знање основано на искуству) мора бити оруђе помоћу којег се улази у тајне природе. Холбах је у суштини преносио законе природе на друштвени живот. Држава и њени неправични закони као и неједнакост у друштву за Холбаха значе нарушавање закона природе. Ипак, човек је у стању да измени овакво стање ствари а то искључиво зависи од исправног образовања и васпитања на научним основама.

Напомена: Аутор текста не сноси никакву моралну, политичку, научну, материјалну и правно-судску одговорност за тачност изнетих информација и ставова у чланку/тексту.

Др Владислав Б. Сотировић

Бивши универзитетски професор (Вилњус, Литванија)

Истраживачки сарадник Центра за геостратешке студије (Београд, Србија)

Истраживачки сарадник Центра за истраживање глобализације (Монтреал, Канада)

sotirovic1967@gmail.com

© Владислав Б. Сотировић 2026