Д. Танасковић: Не назире се мир на Блиском истоку
Православље, под условом да га сами православци исправно схвате и живе, а душмани не осујете, има потенцијала за поруку и мисију истинског уједињавања напора да се човечанство избави са руба провалије ка којој се, управљано силама које је само створило, убрзано креће, а чему се само Ђаво може радовати. Поред православних има, срећом, и других нехришћанских људских заједница које настоје да се супротставе налету различито посредованог и „упакованог“ нихилизма, тако да ништа још увек није изгубљено, иако ће борба са Злом бити дуга и тешка, са много жртава. Она се не може водити на некакав средњовекован, већ само савремен и иновативан начин, оним истим моћним средствима којима срачунато прибегавају непријатељи Бога, али и Човека.
Са академиком Дарком Танасковићем, доајеном српске дипломатије, врсним оријенталистом, књижевником, врлим тумачем времена и стварности коју живимо за ПЕЧАТ разговарамо о његовом животном и професионалном путу који је недавно преточен и у књигу под називом ,,Хоризонти смисла“ , сачиињену у форми разговора са Милошем Јевтићем, новинаром и публицистом, као и на актуелне теме које муче савремену цивилизацију све немоћнију да досегне и најниже прагове мира, време без сукоба и ратова који је обележавају у данашњици коју живимо.
Ваш животни пут обухвата дипломатију, науку и књижевност. Где се та три идентитета у Вама највише преплићу, а где разилазе?
Ако сам уопште кадар за такву интроспективну самоанализу, мислим да би најближе истини било рећи да се три наведене компоненте мога деловања или, како сте се изразили, три идентитета, органски стапају. Не могу, стога закључити да се преплићу, јер непрестано урастају једно у друго и израстају једно из другог, при чему дипломатију, којој сам се тек касније без предумишљаја посветио, сагледавам и осећам као виши, синтетички степен практичног засвођења својих знања, умења и укупног животног искуства.
Ваша дијалошка књига о Вама са Милошем Јевтићем представља својеврсно сведочанство једног времена. Како Ви то доживљавате?
Као, уосталом, и друге књиге из Колекције „Одговори“, и моје сведочење о сопственом кретању кроз живот, оном чиме сам се бавио, кога сам све сретао и о чему размишљао, уклапа се, као мали обол, у ширу фреску или мозаик представе о нашем времену. Иако немам илузија о превеликом значају овако забележених дијалога, читање неких давнашњих разговора Милоша Јевтића са саговорницима који више нису међу нама, од којих се поједини тек сада први пут објављују, охрабрује ме у надању да ни „Хоризонти смисла“ нису лишени такве будуће корисности у изграђивању колективног сећања и памћења.
Како сте доживели ,,у туђем огледалу“?
Увек сам полазио од тога да је човек човеку огледало, а да му коначни судија може бити само Бог. Кад ово кажем, вазда ми се пред очима јави чувена икона Христа Пантократора из Цркве Свете Катарине на Синају, настала још у VI веку. Асиметричност Христовог лица, која пројављује његову божанску и људску природу, строгост и милосрђе, уверава нас да пред Његов суд можем изаћи са пуним поверењем у правичност којом људи нису власни овладати. Огледање у другима је, иначе, једини прави пут у кретању ка себи, односно што уравнотеженијој и потпунијој самоспознаји, што се неретко губи из вида, занемарује или свесно потискује, из дубинске зебње да бисмо, незадовољни ликом у огледалу, као она зла маћеха из бајке, били у искушењу да га разбијемо. Сујета је велика слабост, мана и грех, али ретко ко није до одређене мере сујетан и самољубив. Премда се у том смислу никако не сматрам изузетком, увек сам се трудио, колико сам највише свесно могао, да из одраза свога лика у људским огледалима спознам оно што бих, ако за то има стварних разлога, могао исправити. Ово питалачко “огледало” Милоша Јевтића, у коме се, ево, јавно огледам већ трећи пут, пријатељско је зрцало, као и оно племенитог Жељка Симића, па стога, вероватно, и одвише благонаклоно. Зато му до краја не смем поверовати. И то је корисна лекција…
Књига носи назив ,,Хоризонти смисла“. Како бисте описали те, како кажете, хоризонте. Можемо ли да кажемо да им тежите заправо читавог живота као мислилац, стваралац, писац, научник тумач времена у којем живимо? Рекла бих да је на најлепши начин све сажето у наслову уводног текста у књизи из пера Жељка Симића: ,,Дарко Танасковић или несустало успење ка логосним висинама“.
Мој цењени колега, дугогодишњи драгоцени саговорник и драги пријатељ Жељко Симић много је боље и проницљивије установио (могући) смисао/смислове ове Јевтићеве и моје дијалошке књиге, но што бих ја то икада успео учинити. Иначе, сматрам да поверење према онима који одлуче да одвоје време и пажњу за читање „Хоризоната смисла“ изискује да њима препустим да сами стигну до смисла који смо овим разговором покушали да досегнемо и искажемо, с тим што ће неки међу њима по свој прилици открити извесно значење или смисао који мени/нама уопште нису пали на памет. Овакви разговори су истовремено портрет и аутопортрет, тако да су херменеутички на посебан начин захтевни, ако се уопште закључи да је на њих оправдано усмерити амбициознији аналитички и интерпретативни напор. Можда ми у покушају одговора на ово Ваше тешко питање може помоћи онај који ми је у недоумицама често притицао у помоћ, наш добри и мудри Владета Јеротић, својом јунговском тезом о индивидуацији. Хоризонти би тако били обзорја на путу или, како је Жељко Симић написао, успону ка целовитости, без оптерећења досезањем савршености. Смисао, свакако недостижан, али вредан настојања, био би тежња ка посвемашњем обнављању пуноће Логоса. Па докле се стигне…
Како бисте, из угла научника дипломате, објаснили дубље узроке савремених сукоба на Блиском истоку? У којој мери су ти сукоби заиста верски, а у којој политички и геостратешки?
Немогуће је раздвајати врзино коло дубљих разлога вековног и савременог сукобљавања на Блиском истоку, а поготово би било погрешно, у светлу наметљиве појавности, апсолутизовати неки њихов аспект као превасходан и најбитнији. Наиме, верски, а као такви и цивилизацијски сукоби, од давнина својствени простору Блиског истока, увек су били и политички, а имали су и изражену геостратегијску димензију, независно од тога какве су форме и конфигурације у одређеним епохама попримали. У оваквом разговору није могуће дубље се упуштати у разматрање сложене проблематике блискоисточне конфликтности. Оне које то више занима, упутио бих, за почетак, на одличну студију Слободана Јанковића „Сукоби на Блиском истоку – основна обележја“, објављену још 2007. године у часопису „Међународна политика“, али и даље несмањено актуалну.
Да ли данас постоји реална перспектива трајног мира у региону или живимо у цикличном обнављању конфликата?
Мислим, нажалост, да перспектива стабилног и трајног мира на Блиском и, делимично, Средњем истоку у догледно време није реална. Без обзира на то какав ће бити општи тренд кретања догађаја у свету, у планетарним размерима, Блиски исток је одавно и толико дубински испресецан разним конфликтним векторима, са повременим ерупцијама рушилачког насиља, да је неко опште смиривање његовог друштвеног и политичког тла просто незамисливо. Поготово имајући у виду чињеницу или, боље, константу, да они, како регионални тако и ванрегионални, актери који би евентуално могли дати делотворан допринос таквом смиривању поступају управо супротно и стално изазивају нове напетости и сукобе. Хаос као да, истовремено, онима најутицајнијим одговара, а и да не умеју да се извуку из тога хаоса кад би можда (привремено) желели, али су се сувише дубоко заглибили. Неко је својевремено прорекао да у свету, а не само на Блиском истоку, мира неће бити док га не буде у Јерусалиму. А на Јерусалим данас падају бомбе… Кад је желео да једном речју дефинише неку изузетно сложену и безизлазну међународну ситуацију, познати италијански политичар и одличан познавалац Блиског истока Ђулијо Андреоти (1919 -2013) само би узвикнуо „Вавилон!“.
Често се говори о „верским ратовима“. Колико је тај појам данас тачан, а колико поједностављен?
Појам верских ратова поглавито се везује за минуле епохе, а под њим се подразумевају сукоби између верских групација ради разрешавања религијских супротстављености и ривалстава. И тада, међутим, без обзира на основно мотивацијско исходиште, декларисане циљеве и борбену реторику, готово да никада није било искључиво верских ратова. Увек су они садржали и друге побуде , као што су политички интереси, територијалне претензије или борба за власт, па чак и вулгарна пљачка. Уз уважавање ове напомене, верским ратовим се сматрају, рецимо исламска освајања, Крсташки ратови, Тридесетогодишњи рат или Француски верски ратови у XVI веку… Данас се воде ратови који нису примарно верски, али многи међу њима поседују инхерентну димензију религијских сукоба који тињајући трају вековима, а повремено се распламсају.
Узмимо, рецимо, као занимљив пример садашњи рат Израела и САД против Ирана. Прокламовани циљ нападача на Исламску републику јесте спречавање развијања иранског нуклеарног програма и неутралисања опасности коју, по њиховој процени, Иран под садашњом теократском влашћу посредно и непосредно представља за цео регион Блиског истока, а првенствено за Израел. У игри су, наравно, и шири геополитички и геоекономски разлози и интереси у осетљивом домену експлоатације енергетских ресурса, њиховог транспорта и снабдевања светског тржишта. Ипак, не сме се пренебрегнути ни верска мотивација, при чему ће свако без оклевања прихватити оцену да је она тежишна за државу која је уставно Исламска Република.
Но, и Израел, иако је недвосмислено демократски уређена држава, премда са неким озбиљним дефицитима у односу према својим нејеврејским држављанима, изворно почива на библијским темељима, а тренутно у Нетањахуовој коалиционој влади знатан утицај имају најконзервативнији и најтврдокорнији ционистички елементи. Па чак и у Америци, приличан уплив на доносиоце одлука, укључујући председника Трампа, који себе очигледно доживљава као човека мисије, врше представници екстремних евангелистичких покрета и група, за које се кроз државу Израел испуњава Божији план спасења света од Зла. Не зову их без разлога „хришћански ционисти“. Дакле, сваки сукоб и рат треба свестрано анализирати, како би се утврдила његова права, али и претежна природа. Последње деценије забележиле су запажен узлет полемологије, свакако и због тога што ратова у свету није све мање, како се до пре извесног времена оптимистички предвиђало.
Може ли религија бити фактор помирења, или је у савременом свету чешће злоупотребљена? Како у том светлу сагледавате ситуацију и процесе у Босни и Херцеговини?
-Религија би, у начелу, могла бити, како кажете, фактор помирења, јер за такво благотворно деловање има унутрашњи вредносни и морални потенцијал, иако, посебно неке међу њима, подстичу и обрачунавање са „неверницима“ или иноверцима. У Босни и Херцеговини, која је и верски и национално сложена држава и у којој је током процеса дезинтегрисања и разбијања Југославије вођен тежак грађански и међунационални рат, са битним обележјима верског сукоба и борбе за територије, ниједна религија, односно верска вођства, нису остварили помирујућу мисију. Напротив, како се рат продужавао, религијска мотивација учесника се појачавала, јер мобилизацијско покретање архетипских верских симбола законито показује замајачну тенденцију интензивирања. Тако су људи који су у рат ушли као углавном секуларизовани грађани, привидно парадоксално постали предани борци за веру. То, из више међусобно повезаних разлога, нарочито важи за муслимане/Бошњаке, тако да су, рецимо, своје погинуле војнике, али и многе пострадале цивиле, званично почели називати „шехидима“, тј. палима на Алаховом путу, у светом рату џихаду. И Алија Изетбеговић, који је умро природном смрћу у болесничкој постељи, сахрањен је на Шехитском гробљу/мезарју у Сарајеву. Не очекујем, нажалост, да ће се овакав (ауто)виктимизацијски наратив ускоро променити и попримити својства рационалнијег и критички објективнијег суочавања са стварношћу, својим местом и улогом у њој.
Колико су унутрашње поделе у исламском свету – сунитско-шиитске и друге – битне за разумевање данашњих конфликата?
-Пред разлозима и поводима за сукобе, геополитичким, геостратегијским, геоекономским и другим, који су данас у првом плану, а који нису својствени само кретањима и збивањима у муслиманском свету, интерпретативно и сазнајно се донекле занемарује трансисторијска, дубитна детерминанта сунитско-шиитског раскола. Она је, међутим, стално присутна, моћно зрачи из позадине свих дешавања, њихове перцепције, а и мотивације на Блиском истоку, али и целом исламском свету. Кад се боље упознају разликовни елементи који, сем у прихватању неупитног ауторитета Курана, на свим нивоима структуре исламског догматског, ритуалног, друштвеног, културног и колективно-психолошког система обележавају сунитско-шиитски раскол, готово да се стекне утисак да је реч о двема различитим религијама, а не само конфесијама. Ова чињеница се у свим анализама феномена из прошлости и савремености исламског света доследно мора имати на уму. Сетимо се само да су Ирак и Иран у одређеном тренутку свог осмогодишњег рата (1980 – 1988) један против другога прогласили “свети рат”, џихад! А џихад је рат против неверника и не би се смео водити међу муслиманима.
Како Запад често погрешно тумачи ислам, и које су последице тих погрешних перцепција?
Запад, ако се под њим разуме европски и англосаксонски, амерички свет, већ извесно време сâм себе погрешно тумачи и показује изражене тенденције сопственог цивилизациијског самопорицања. Помислимо само на изрођавање тзв. воук (wоке) покрета, од оправдане забринутости због растуће дискриминицаније појединих друштвених група ка поткопавању темеља и традиционалних вредносних упоришта западне (хришћанске) цивилизације. Како онда очекивати да се савремени Запад одговорно удуби у покушај схватања унутрашње логике на којој почива исламски свет, кад је његова представа о исламу и муслиманима одраније оптерећена осећањем цивилизацијске супериорности и хипотеком колонијалистичких, а потом неоимперијалистичких злоупотреба, тим пре што муслимани, као већином и православни хришћани, пружају снажан отпор глобалистичкој нивелацији човечанства. Није Семјуел Хантингтон ислам и православље ( иако је оно хришћанство!) случајно сместио с исте стране линије цивилизацијског разграничења око које ће, по његовом предвиђању, убудуће долазити до варничења и судара.
Како видите положај хришћанства и православља у савременом свету, посебно у контексту глобалних политичких промена?
„Хришћанство у целини, сем можда неких видова експанзивног, у многоме нецрквеног протестантизма, а особито православље, у незавидном су положају. Приликом аудијенције код папе Фрање, кад сам му, заједно са митрополитом Амфилохијем и владиком Иринејем 2016. године однео писмо нашег почившег патријарха Иринеја у вези са оснивањем мешовите православно-католичке комисије о Степинцу, поглавар Римокатоличке цркве био је више него изричит и јасан у упозорењу на мрачну судбину католицизма и православља, ако се “не узму у памет, не настоје да постепено смањују међусобна разилажења и не пронађу продуктивну парадигму понашања у XXI веку“. А XXI век није нимало наклоњен духовним вредностима. У таквом претежном менталном амбијенту, бар у оним деловима света у којима доминирају секуларистичка и глобалистичка идеолошка агенда и друштвена пракса, ваља тражити прилагођене начине и средства да се, не изневеравајући суштину јеванђељске поруке, посредују изворне хришћанске вредности. То је, бар по мом мишљењу, и смисао савременог (и свевременог) поимања светосавља.
Да ли су поделе унутар православног света више духовне или политичке природе?
Несумњиво политичке, са теретом историјског наслеђа и његовим ововременим додатним отежавањем и усложњавањем појавама непримерене спреге религијског/црквеног ауторитета са махом раздорним и деструктивним политичким амбицијама и пројектима. Реалност мањих, па и потенцијално већих теолошких разилажења у споредној је улози.
Може ли православље данас понудити универзалну поруку свету који је све више подељен?
Кардинал Томаш Шпидлик (1919 – 2010), рођен у Моравској, угледни католички теолог и један од најбољих познавалаца православне духовности, заступао је став да, после других народа, од Јевреја, преко Грка, Римљана и осталих који су својим доприносима кроз историју уобличавали хришћанство, Словени тек треба да кажу своју реч. А Словени су већином православци. Та реч, реч у којој су се просечно до веће мере него у католицизму и протестантизму очували пуноћа и јединственост Речи, тј. Логоса, не одговара посвемашњој обездуховљености нашег времена и оних који би да буду, и остану, његови господари. Зато је православље посвуда на удару, што није никаква ескапистичка или параноидна теорија завере, већ стварност која се многим примерима антиправославног активизма у разним сферама друштвеног и политичког живота може доказати. Сећам се са колико су одушевљења поменути Шпидлик, а пре њега и утицајни милански надбискуп, кардинал Карло Марија Мартини ( 1927 – 2012), за кога се претпостављало да би могао постати папа, хрлили у посету нашем патријарху Павлу, осећајући да иду у сусрет отеловљењу најчистије хришћанске духовности. Индикативно је да су и Шпидлик и Мартини, а и папа Фрања, који је за патријарха Иронеја рекао да је „велики патријарх“, били језуити. Да, православље, под условом да га сами православци исправно схвате и живе, а душмани не осујете, има потенцијала за поруку и мисију истинског уједињавања напора да се човечанство избави са руба провалије ка којој се, управљано силама које је само створило, убрзано креће, а чему се само Ђаво може радовати. Поред православних има, срећом, и других нехришћанских људских заједница које настоје да се супротставе налету различито посредованог и „упакованог“ нихилизма, тако да ништа још увек није изгубљено, иако ће борба са Злом бити дуга и тешка, са много жртава. Она се не може водити на некакав средњовекован, већ само савремен и иновативан начин, оним истим моћним средствима којима срачунато прибегавају непријатељи Бога, али и Човека.
Србија се често описује као мост између цивилизација. Да ли је то предност или оптерећење?
-За нас је наш статус лимеса, граничног простора сусретања, сукобљавања и прожимања Запада и Истока кроз прошлост већма рационализован као проклетство него благослов. Више ратни фронт и бојно поље, него капија или мост. Тако га углавном и ми стереотипно доживљавамо, па су се усталиле флоскуле о “Србији између Истока и Запада”, “Србији на размеђи Истока и Запада”, “Србији на ветрометини између Истока и Запада” и сличне, док су чувено Цвијићево запажање о српској “кући насред друма”, а и она (апокрифна) мисао Светог Саве о томе да је “Србија Исток Запада и Запад Истока” добијале претежно неповољне тумачењске конотације. Уверен сам да доживљај такве усудне разапетости ваља ментално преокренути и ствари поставити самоуверено и конструктивно, неимарски, па рећи да ми, као Срби, носимо и Запад и Исток у себи, да су они интегрисани у наше биће, а не да оно некако несамостално лебди између њих.
То није никакав испразни волунтаризам, већ само другачије сагледавање положаја Србије, његова унутрашња димензија. Ако успемо да извршимо тај обрт, да стваралачки и синтетички превазиђемо негативни аспект чињенице да се на нашем тлу разграничава велика цивилизацијска дихотомија Исток-Запад и изградимо уравнотежено самопоимање њеног неутралисања кроз нове интегрисане вредности, бићемо обогаћени и у предности, како над источњациман тако и над западњацима, остајући утемељени у свом изворном идентитету. Пограничја производе идентитете, о чему је у студији “Граница и идентитет” уверљиво писао Драган Симеуновић. Концепција интегралног оријентализма као сегмента српског културног идентитета у основи је пројекта “Српски Оријент”, покренутог у оквиру Матице српске и њеног недавно основаног “Оријенталног одбора”.
Постоји ли питање које Вам никада нису поставили, а желели бисте да јесу?
-Не могу да домислим такво питање, а можда је и боље што не могу. С једне стране, чим се до сада нико није сетио да га постави, вероватно и не треба да буде постављено, а са друге, кад бих га ја смислио, сигурно не бих знао да на њега одговорим.
Како бисте волели да Вас памте – као дипломату, научника или писца?
-Волео бих, ако то није нескромно прижељкивати, да ме пре свега памте, онолико колико ме уопште буду памтили, као добронамерног човека који је за своје савременике, а можда и потомке, учинио и понешто трајније корисно. Наиме, и ако сам, а свакако јесам, и кад сам грешио, никада ме у грешку нису водиле лоше намере према некоме или нечему, већ углавном недовољно знање и непотпуна обавештеност или каква заблуда, као последица уплива туђих мишљења која сам, показало се, несмотрено, али увек у доброј вери прихватао. Не сматрам се баш сасвим наивним, али свакако не и довољно мудрим. Иначе, као одређенији одговор на Ваше питање, могу рећи да ми највише годи кад ме ословљавају са „професоре“, а онда ваљда тако и памте. Најсрећнији сам кад чујем да су се неки моји бивши студенти о мени повољно изражавали, да су ме задржали у лепом сећању, иако за исказивање таквих успомена данас немају никаквих интересних разлога. Филологија и професура, то су моје исходишне и превасходне вокације, а све остало је дошло у суштинској вези са њима као темељним усидрењима, и стицајем животних околности. Да нисам постао професор, вероватно се не бих бавио науком нити бих писао, а ни упловио у дипломатске воде.
